Zbog Njegoša je kao mlad govorio da je Crnogorac, „ali kao da nema više ni Cetinja, niti ima mene, ni mojih svetinja". Ili ga tu bolje opisuje jedan drugi stih iste, Matijine pesme: „Kao da su sreće i nesreće moje, vezane za mesta koja ne postoje."

„Što je čemu podobno i biva", govorio je vladika Rade, pa je tako moj otac rođen na Cetinju. Ipak, nije dočekao da zapamti kako cveta trešnja u planini; proleće se na put spremalo a on i njegova majka su deportovani kod familije u Banat. Revolucija je jela svoju decu. Njegov otac, moj deda, imao je trideset jednu godinu, šest godina je prošlo otkad je pod partizanskim imenom „Teški" oslobađao Sarajevo i mislio je da i u gradiću podno Lovćena vidi poviše od drugih. Zato mu se u ad svijet pretvorio. Njega je poslalo na golo ostrvo u Jadranu, a ženu mu i sina u Panoniju.

Tako je otac prve trešnje video u ravnici. U Kleku, najodbojkaškijem selu na svetu, oca su pamtili po fudbalu. Na prvom turniru u malom fudbalu koji su organizovali potomci Hercegovaca iz Trebinja i okoline naseljeni u Banat pobedila je ekipa „Zelena livada". Otac je, priča njegov saigrač, rolao loptu onako kako je to Bobek radio, znao je da kada sve predribla stane i dok njegov saigrač Zeko urla da je ubaci u gol, on je dodirne tek toliko da pređe zamišljenu gol-liniju.

„Zelena livada" je bila nepobediva, činili su je momci iz Ulice Ljuba Miljanovića, ulice u kojoj je u vreme sukoba Tita i Staljina, u pet kuća, jedna do druge, uhapšeno sedam ljudi. Šestorica od tih sedmorice uhapšenih završilo je na zloglasnom Golom otoku a neki su zasluge za tako veliki ulov u samo jednoj ulici pripisivali komšiji s druge strane ulice, u čije je herojstvo na Sutjesci, kojim je on voleo da se hvali, sumnjalo celo selo. Dokaza ni za jedno ni za drugo - nije bilo. 

„Da nisam imao sina, pobegao bih iz zemlje", govorio mi je deda. „Imao si i ženu", dodao bih. I to kakvu, bili su najlepši par koji je došao u Klek. Otac je pričao da kada se jednom, mnogo godina kasnije, našao u Hercegovini, neka starija gospođa kad je čula ko je, prinela mu je petrolejsku lampu do lica i razočarano izgovorila: „Ti Mirkov!? Pa Mirko je bio lep čovek".

Otac je tako, što reče Matija, imao samo predstavu detinju da je nekad živeo na Cetinju. Ali majka njegova nije imala s njim kuda ni krenuti, niti ka čemu glavu okrenuti. U Kleku nisu od nje okretali glave, ali je čula i zlobna dobacivanja da bi trebalo da spava u štali. U kući, ispred koje je svako malo dolazio neki navodni prijatelj mog zatočenog dede da mu pita majku gde joj je sin, a oca, mog malog oca, da pita gde mu je sad ćaća. Provocirao je. Ili se plašio.

Otac se plašio zatvorenog prostora, plašio se da ne ostane sam, ali se nije plašio ljudi. „Šta se ibretiš, pederu", rekao je u školi profesoru koji je ismevao jednog učenika, ovaj mu je to zapamtio pa ga srušio na maturi. I to za rad o Njegošu, a otac je o Njegošu znao kao da nikad nije napustio Cetinje.

Bilo je to 1969, onda kada je Broz dolazio u Zrenjanin da „presudi piscu" zbog nekih „tikvica". Stradao je tada Dragoslav Mihailović i kao dramski pisac, „Kad su cvetale tikve" skinute su sa repertoara Beogradskog dramskog a Mihailovićevi sapatnici iz Ulice Ljuba Miljanovića u Kleku odvedeni su „ispod mosta". Prošla je tada već dvadeset jedna godina od Rezolucije Informbiroa, ali kada predsednik dolazi u grad, sve žrtve njegovog gulaga odlaze u zatvor. Za svaki slučaj.

Među njima nije bilo mog dede, on se odavno odselio u grad koji je oslobađao kad je bio „Teški". U tom gradu službovao je pop neobičnog imena i navika neobičnih za sveštenike u komunizmu. Starog popa i mladog buntovnika, mog oca, u jednoj od sarajevskih kafana mogao je da spoji samo Njegoš - nadgornjavali su se ko zna više o životu i stihovima Rada Tomovog. „Kao da se sav njegov život zbio u gradu u kojem nikad nije bio". Tamo se samo rodio. Naposletku je otac u poslednji čas promenio odluku da mu se sin prvenac zove Vuk. Nazvao ga je po imenu tog sveštenika, koji mu je rekao da to ime postoji u Rusiji ali da je on jedini upisan u srpske pravoslavne knjige koji ga nosi.  

Deda je ponosno, čitko, ćirilicom, upisao ime unuka i otišao da ga prijavi, a gospođa zaposlena u opštini Sarajevo Centar uspela je da pogreši. Prvobitno je umesto početnog slova G upisala B. Posumnjala je da je ime greškom napisano, ali gospodin pred njom svojim držanjem sumnji nije ostavljao mesta.

Jedno od mojih prvih lepih sećanja na detinjstvo jeste behar i jedna trešnja u dvorištu moje bake. Trešnja kojoj ništa nije mogla ni granata doletela sa položaja Armije BIH 1994, već je nastavila da rađa. To je bilo jedino selo koje sam imao; zapravo predgrađe, a za mog oca Kenigsberg.

Sve njegovo bilo je tu. Bio je izviđač, bio najmlađi fudbaler koji je zaigrao za veterane FK „Sloga", bio je kapetan lokalnog bermudskog trougla: garsonjera-hotel-penzioneri. Išao je na momačke provode u Krakov i Varšavu, na bahate kafe u Dubrovnik, ali šlajpek sreće je za njega bio je tu, u njegovom dobrom dvorištu, u Ilijašu.

Otac je svojoj prvoj firmi dao ime „Oktoih 1494", tada je još verovao u Njegoševu Crnu Goru, a njegov najbolji prijatelj, koji se bavio uzgojem bikova, dao je svom najrobusnijem ljubimcu ime Rumenige. U imenu je sve. Firma se nije proslavila ali Rumenige jeste; na koridama širom Bosne bio je najuspešniji od svih bikova.

Onda se sreća okrenula. Ljudima. Grad je podeljen. U srpskom delu mi je ostao otac, u muslimanskom delu mi je ostao deda. A ja sam, kao moj otac Cetinje, s majkom i sestrom napustio grad i otišao u Klek. U Vojvodinu. Četrdeset jednu godinu posle oca.  

Otac je bio kraće „na službenom putu" nego deda, a dve godine nakon što se u ad grad pretvorio, otac je morao da nađe novi. Na stari ga je podsećao samo naziv firme koju je osnovao u ravnici: „Ilpar". I sećanja koja su ga vraćala u vreme kad je bio mlad i kad se ispred hotela u Ilijašu kladio da će baš on da osvoji tu devojku.

Dve decenije kasnije on i ta devojka već su živeli u gradu na Tisi. Sat se mogao navijati po njihovim šetnjama novobečejskim kejom. Kada su prvi put posle rata rešili da odu u grad u kojem su se upoznali, u njihovom stanu ih je srdačno dočekala muslimanska porodica izbegla iz obližnjeg mesta koje je ostalo pod kontrolom Srba. Razgovarali su, i u jednom trenutku otac je pitao novog stanara da li bi kupio taj stan. Zaprepašćeni novi vlasnik je odgovorio da je on to već učinio, i da mu je stan prodao očev prijatelj, onaj koji je pobeđivao na koridama s bikom Rumenigeom. Sada je na oca došao red da bude zaprepašćen. Ništa nije znao o tome. Na kraju  je novi stanar drugi put kupio stan. Istina, po mnogo nižoj ceni.

Nije manje drame bilo ni u stanu mog dede. Deda je četrdeset godina posle Golog otoka ponovo odveden u zatvor; u njegovu zgradu je dolazio čovek najzloglasnijeg nadimka u gradu, ali je deda preživeo. To što je pogrešne nacije uspeo bi da preživi, ali za četiri godine, koliko nije mogao da napusti grad, umro bi od gladi da nije bilo Jevrejske opštine i jednog očevog prijatelja.

Otac je stigao kasno noću, takvo je bilo vreme, da ga niko ne prepozna. Javio se samo prijatelju koji mu je u vreme gladi u Sarajevu hranio roditelje. On je došao odmah. Nisu se videli četiri godine. Pili su celu noć. U Sarajevu se sabah čeka sa šejtanom pa su negde u zoru počeli da govore o uzrocima rata u Bosni. Prijateljstvo koje je izdržalo rat i sve izazove, to pitanje nije moglo. Nikad se više nisu videli.

Dve kuće je otac napravio u životu; prvu je, istina, započeo njegov otac a on je dovršio, na najsunčanijem ostrvu na Jadranu, na Hvaru. Ni ta kuća u Hektorovićevom Starigradu nije mogla da bude sačuvana tokom devedesetih, pa je u nekom trenutku otac morao da je proda, i to u Mađarskoj. Neutralna teritorija bila je tih godina jedino mesto gde su se mogli naći i trgovati Srbin i Hrvat.

Otac je bio odličan u igrama s loptom i kartama, igre s novcem su mu slabije išle ali nije ih ni igrao previše. Inače, bio je sklon da izbegava stvari u kojima nije dobar pa je tako vozački ispit položio tek u 52. godini. Tako ni bilijar nikad nije igrao, iako je često pričao o njemu.

Njegošev omiljeni sport bio je bilijar; uostalom njegovu Novu kuću pored Cetinjskog manastira, kako se u početku zvala i koja je uz pomoć Rusije izgrađena, Cetinjani su ubrzo prozvali biljardom. Zbog bilijara koji je Njegoš kupio i doneo iz Beča.

To je ocu bilo idealno opravdanje da satima u svojoj novoj kući, koju je napravio u Zrenjaninu, gleda na televiziji bilijar odnosno snuker. Otac je uživao da gleda sport. Fudbal najviše, ali i košarku, odbojku, atletiku, gimnastiku, tenis. Nije mogao da bude neopredeljen;  uvek je navijao za nekoga. Za reprezentaciju, Zvezdu, za tim u kojem igra neko naš, za Kenijce u trčanju, za Ruse ili druge Slovene u drugim atletskim disciplinama ili ski skokovima.

Za Novaka Đokovića. Radio je gimnastiku ujutro ali su prave vežbe za njega bili mečevi Novaka Đokovića, izvodio ih je pored televizora proživljavajući Novakove poene.

Starost je grozna, govorio je nervirajući se što ga telo ne sluša kao nekad. S godinama sve više se bavio biljkama; omiljenim adamima u kući, svojom trešnjom u dvorištu, kajsijama. Zasadio je smokvu i raštan želeći da u svom dvorištu u Banatu ima bar malo Hercegovine u kojoj mu je rođen otac i o kojoj je sve češće pričao. Poslednje dve decenije Hercegovina je za njega bila Kalifornija.

Zbog Njegoša je kao mlad govorio da je Crnogorac, „ali kao da nema više ni Cetinja, niti ima mene, ni mojih svetinja". Ili ga tu bolje opisuje jedan drugi stih iste, Matijine pesme: „Kao da su sreće i nesreće moje, vezane za mesta koja ne postoje."

Tih dana bio je neobično dobro raspoložen; toliko da mu je jutarnja gimnastika bila malo pa je čak, posle ko zna koliko vremena, trčao do prodavnice i natrag. Bilo je to dan posle Đokovićeve pobede nad Nadalom u polufinalu Rolan garosa.

Finale protiv Cicipasa nije odgledao do kraja. Početak je propustio zbog razgovora s ćerkom, onda je neuobičajeno mirno gledao tok meča da bi u jednom trenutku samo mojoj majci rekao da mu je loše i da pozove hitnu pomoć. Koji je sad broj hitne, upitala ga je. „Sto devedeset četiri", izgovorio je i izgubio svest.

Pet dana posle teške operacije mozga lekari u Urgentnom centru u Beogradu su se borili da mu spasu život. Za tih dana njegova trešnja se slomila. Nikad bolje nije rodila, bilo je toliko trešanja da su joj se grane polomile.

U Japanu postoji kult trešnjinog cveta. Zapravo, postoji običaj zvani Hanami - gledanje cveća, ali se isključivo misli na cvet trešnje, na Sakuru. Trešnjin cvet je zbog lepote i kratkoće trajanja u Japanu simbol kratkoće i prolaznosti života.

Jer sve se vidi u tom trešnjinom cvetu za nekoliko nedelja: rađanje, rast, bujanje, slabljenje i smrt.

„Kad mi sanak pokoj dade i duša se miru sprema, iz srca se glasak krade, što te nema, što te nema", pevala je očeva prijateljica iz mladosti Jadranka Stojaković.

A ima li meraka u Japanu, zanimalo je naše novinare koji su Jadranku Stojaković 2011. pronašli u Japanu.

„Kad u Japanu procvetaju trešnje, svi polude tih sedam dana. I to kad vidite, stvarno i vi poludite. Gledaju trešnje i dive im se. I to je ovde merak".

A ja bih da mogu, kao Stole Apaš Ljubu, dušanovačkog šampiona, pitao svog šampiona:

Vide li ti nekad te jebene trešnjine cvetove?