Kad nam se učini da „vrabaca više nema“, videćemo ih na stotine u nekom žbunju ili na hiljade u nekom šumarku. Oni, koji u isti mah važe za simbole nevinosti, nespokojstva i slobode – prete, izgleda, ostalim, razvijenim i superiornijim ptičijim vrstama i možda jednoga dana ostanu i jedine ptice na ovom svetu.

Svake zore bude me vrane. Tek sam počeo, a već lažem: ne bude me baš svake zore, jer dešava se, sve češće, da se probudim pre nego što one puste svoje zle, ogavne, kreštave glasove. Budan sam već, i ne čekam ih, ali onda se oglase: počnu da se svađaju među sobom, ili da teraju druge ptice, ili da iznose svoj prljav veš - jer samo ispovest može biti tako prljava kao ranojutarnje oglašavanje tih odvratnih stvorenja.

Ni njihovo siledžijsko ponašanje, ni njihova groteskna posesivnost (kad zauzmu neku teritoriju, nameću se kao donekle bojažljivi, no opet neumoljivi tirani kojima se sve ostale ptice, a i ljudske uši, moraju podrediti), ni njihova ružnoća, pa čak ni to što mi remete život, što mi ugrožavaju egzistenciju - ne daju mi dovoljno snage da prevaziđem strah od kaznenih mera koje sleduju politički nekorektnima, od sankcija koje moraju da fasuju svi koji se drznu da se prepuste govoru mržnje. Ja, zaista, ne smem, pa i ne mogu reći da mrzim vrane, iako mi se u trenucima dečačkog gneva javlja želja da negde nađem ili da napravim praćku, da kupim vazdušnu pušku i da ih poskidam s prozora, da ih pobijem u samoodbrani.

Antiapokalipsa

Ne bi meni vrane nikad smetale da nisu došle do mog prozora, nisam gajio tako naporna osećanja prema njima dok mi nisu zatrovale život. Nisu mi smetale ni kad su me jurile po Uzaludnim livadama (to je ono parče novobeogradskog tla gde se Autoput seče s Ulicom Omladinskih brigada). Tada su, u svojoj grozomornoj paranoji, branile gnezda sa vranicama koje ja niti sam video, niti sam nameravao da diram. Ali na stvari ne treba gledati negativno, čak i kad za to imate sve valjane razloge: ja se i dan-danas, to jest jut-jutros, sećam vremena kad su me budili vrapci, a ne te jezive, ružne ptičurine.

Nemojte pomisliti to što ste pomislili: nisam ja ni nostalgičar ni apokaliptičar. Nostalgičar svakako nisam, a evo kako ću vas uveriti da nisam ni apokaliptičar.

Već dugo se kod nas naime, malo-malo, pa provuče priča da su „vrapci nestali". Da „nema više vrabaca". Vuče se ta priča već desetak godina, ako ne i duže. Meni je indikativan bio razgovor koji sam pre dobrih sedam-osam leta vodio s Nešom Pilotom, drugarom s kojim sam se nalazio na trčanju, pa bismo tako zajedno džogirali i pričali. Neša je zaista pilot, nije mu to nadimak, niti je on fan Kikija Lesendrića; profesionalni pilot, koji je mnogo vremena proveo u vazduhu, visoko gore, za komandama raznih letelica. I tako meni jednoga dana Neša, inače autentični antiapokaliptičar i antiteoretičar zavere, dok smo trčali po Šumicama, reče: „Ma, pusti te kemtrejlse, pusti te reptile: jesi li primetio da više uopšte vrapca nemaš gde da vidiš?"

Mene je Neša najviše umeo da zabrine kad krene, nekako, kontra svog uobičajenog, umirujućeg toka: kad me nečim uznemiri, odnosno kad naslutim da je on zbog nečega uznemiren. Elem, sutradan, krenem ja u neku manju pešadiju, i - šta se desi? Prvo u nekom žbunju u Malom Mokrom Lugu, pa onda u šumarku na Stražarskoj Kosi, pa onda i u Kumodražu - vrvi sve od vrabaca, cvrkut, piska, cika, veselje!

Ima, dakle, vrabaca i kad ih ni piloti ne vide!

Ili jedni, ili drugi

Nedavno pak, sad, pre neki dan, dopre do mene vest u kojoj se fantazmagoričnost stapa sa standardnom slikom svakodnevice, a verodostojnost sa uvek mogućim iluzionizmom: Srbija uvezla 50.000 vrabaca!

Vest zanimljiva sama po sebi, jer ko je ikad čuo da se uvoze divlje ptice? Makar i one čije se intelektualne sposobnosti toliko potcenjuju da, kad za neku stvar želimo da kažemo da je opštepoznata, to jest da je pravo čudo, pa i blam, što naš sagovornik za to nije čuo, uskliknemo: pa to i vrapci na grani znaju!

Prijateljica koja mi je vest saopštila kune se da ju je čula u nekom jutarnjem programu na televiziji, te da joj je ta vest objasnila masovni vrapčji kambek na Novom Beogradu gde ona živi i u vrapčjem društvu u lokalnom kafiću uživa.

Ali te vesti, međutim, na internetu nema. Patka, znači. Pretragom se lako može ustanoviti da se 50.000 uvezenih vrabaca pojavljuje samo u članku u kojem se opisuje glamurozna žurka Reze Pahlavija u Persepolisu oktobra 1971, kojom je iranski šah proslavljao 2.500 godina Persijskog carstva. Da bi proslavu uveličao, kažu, šah Reza uvezao je iz Evrope 50.000 vrabaca (čemu, zašto!?), koji su tri dana kasnije svi pocrkali od pustinjske žege i vrućine. Među zvanicama na persepoljskoj žurci, „najvećoj na svetu" bili su i Tito i Jovanka. Priča se da su maršalu šest godina kasnije u Kini domaćini spremili za doručak pečenog vrapca, što je on s gnušanjem odbio, rekavši, navodno: „Vrapce ne jedem, jer su oni proleteri ptičijeg roda".

Vrapci Van Pea

A, kad smo kod Kine, Erih Koš u svom remek-delcetu „Vrapci Van Pea" piše: „Deca su se oduvek zabavljala gađajući ih iz praćki, a i sada rado potežu kamenjem na njih i odrasli ljudi, naročito kad ih niko ne posmatra. Seljaci ih plaše strašilima i rasteruju klepetušama, a ptičari, kad im se slučajno uhvate u razapete zamke ili uplete u mrežu, ljute se, psuju, istežu im i zavrću vratove. Nisu na ceni. Svi ih smatraju najobičnijim pticama niže vrste i najprostije rase, prljavim, ružnim, brbljivim, proždrljivim, nezasitim i sebičnim, putenim, nemoralnim i odviše vrelim u ljubavi, a uz to nekorisnim, nepotrebnim i štetnim"

Ne gađaju ljudi - odnosno, ne požele da gađaju i ubijaju - samo vrane. Nekima su, evo, i vrapci na meti. Pripovest Eriha Koša bavi se, da sažmemo sve u što manje reči, planskim istrebljenjem vrabaca u jednoj kineskoj provinciji. Koliko god voleli ptice ili životinje uopšte, razloge za ovakvu odluku pokušajmo da pronađemo u sledećem navodu iz citiranog dela:

„Hu Sin obuče tada čiste haljine, opra noge, obu nove papuče i onako hrom u levu, iskrivljenu nogu, uputi se gradonačelniku Van Pea. Na komadu pergamenta tačno je izveo račune. Jedan vrabac za jedan sat može da pojede mericu žita, a pošto obdanica u proseku traje dvanaest časova, vrabac za dan može da pozoblje tačno toliko merica žita. Deset vrabaca deset puta toliko. Stotinu, odnosno hiljadu vrabaca stotinu i hiljadu puta više. I tako dalje. Stotine hiljada, a možda i milioni vrabaca - ko zna koliko ih ima u Van Peu - mogu da pojedu stotine hiljada, pa i milione merica žita, više od polovine onoga što troši grad sa svim svojim stanovnicima i što proizvodi cela oblast Sin Šijen koja ga hrani. Izlazilo je da su građani delili svoju hranu sa vrapcima, da su njihova deca delila svoj hleb sa vrapčijom i, ma koliko to bilo neprijatno, pitanje se postavljalo: jedni ili drugi? Za jedne i za druge više nije bilo mesta na zemlji."

Afroditina zahvalnost

Eh, Koše, sjajni pišče i, naravno, eh, administratori-gubernatori moćnih provincija Carstva Sredine! Pa zar vi zaista niste čitali znamenitog mitofila, mitologa i mitotvorca Roberta Grejvsa, a i ostale stvaraoce koji su, u nedostatku budućnosti, stvarali prošlost? Nije li upamćeno da je Afrodita, grčka preteča rimske Venere, inače nazivana „boginjom besramnosti", volela da se vozi u zlatnim kočijama koje je vukao - ko? Pegazi, orlovi, nebeski nosorozi? Ne! Vrapci su je vukli. Štaviše, na oblačku sazdanom od živahnih vrapčijih telašaca nebesima su pronošeni i glasoviti blizanci Kastor i Polideuk, koji je, provučen kroz rimski marketing, dobio komercijalnije ime Poluks.

Vrapci, dakle, ne samo što prate bogove i polubožanstva, već ih, zapravo, vuku, pa i nose. Mitologija verovatno nije zabeležila eventualne izraze zahvalnosti, ali možemo sebi predočiti prizor u kojem Afrodita, onako čulna, a od pene stvorena, ispevava stihove nabijene erotskim, pa i, hajde, besramnim nabojem: „Vrapci moji, da vas nije bilo / ne bi s' dupe božansko vozilo!"

Uzgred, kad se već dotakosmo Rimljana, mala napomena: latinski naziv za vrapca glasi passer (uz nominativ se, po propisu, navode i genitiv i rod, pa to izgleda ovako: passer, passeris, n). U latinskom je vrabac srednjeg roda, a vremenom, u romanskoj diversifikaciji, ta reč poprima obrise prolaznosti, ali i prelaznosti - francuski glagol passer znači prolaziti, proći, proleteti, ali i dodati (nekome nešto).

Sanjala si vrapce?

Sa politeističkog terena prelazimo u carstvo snova, gde vrapci takođe zauzimaju kontroverzno mesto.

U jednom od najcitiranijih ovdašnjih sanovnika, uz inicijalnu napomenu da je vrabac „simbol nevinosti, nespokojstva i slobode" (zar svega toga zajedno?), piše da je „ova ptica u snu znak prijatnih briga i nevolja... sujeta svih sujeta, ukratko - simbol svakodnevne rutine i strepnje".

Sanovnik mi, dalje, pomaže da razbijem svaku moguću stereotipizaciju i da pomislim kako ni one vrane što me zorom proganjaju nisu tako crne: „Ako sanjate vrapca, a on vam u snu cvrkuće, to znači da ćete na javi čuti neki sitan trač koji ćete dugo pamtiti. Ako je vrabac bio tik kraj vas i glasno cvrkutao, to znači da vas neko mnogo ogovara."

Vrabac, i onaj naš čuveni Vrabac Podunavac, ali zacelo i Vrabac Pomoravac, ili Vrabac Amazonac - ptičice su koje, očito, imaju i nešto prevejano u sebi. A prevejanome se valja nekako dodvoriti, ako očekujemo ikakvu dobit od njega. U snu vrapca hraniti nagoveštava da smo na pragu ostvarenja materijalnog dobitka povezanog s makar privremenim čulnim užitkom, odnosno na korak od sklapanja braka: „Ako u snu hranite vrapca, to znači da ćete se, ukoliko ste žena, udati za uspešnog muškarca, a ako ste muškarac - da ćete se oženiti bogatom ženom."

Nadmoćna rasa

Erih Koš u svojoj pripovesti „Vrapci Van Pea" navodi i delove iz članka objavljenog u uglednom lokalnom kineskom listu, u naučnoj rubrici, istina pri dnu strane, pod ne baš najatraktivnijim naslovom „O ptičjim rasama":

„Članak je govorio o važnosti, čistoti i broju rasa uopšte, a učio čitaoce da na zemlji živi više od dvadeset hiljada raznih vrsta ptica koje se mogu podeliti u nekoliko važnijih redova, porodica i rasa... (...) Opisujući svaku od ovih vrsta, upoznajući nas s njihovim osnovnim rasnim osobinama, rasprostranjenošću, načinom života, vrstom ishrane, množenjem i tako dalje, članak, onako uzgred, u jednom odeljku obaveštava: 'Što se tiče naših, nama toliko poznatih, gradskih, kućnih i poljskih vrabaca, treba ukazati da oni predstavljaju rasno nečistu vrstu, nastalu dejstvom raznih degenerativnih uticaja. Ne raspolažući plemenitim svojstvima kojima se odlikuju ostale ptice, naročito pevačice, oni su, u cilju samoodržanja, razvili niz negativnih crta (strasnost, putenost, lukavost, drskost, upornost, pritvornost, gramzivost) koje ih, mada niže i inferiornije, čine opasnim za više ptičije vrste, pa i za najčistije rase koje oni postepeno, ali sigurno potiskuju iz gradova i sela oduzimajući im životni prostor, preteći da postanu ne samo najbrojnija ptičija rasa već, možda uskoro, i jedina preostala rasa ptica.'"

Ne znam da li bi neki malo jači odred sastavljen od tih, navodno uvezenih, pedeset hiljada dživdžana mogao da doleti ovamo kod mene, u Šumice, ali ne bih, sve u svemu, imao ništa protiv da rasteraju ove vrane. Pa da vidimo da li se zaista ta jata čilih Davida ne boje nikakvih Golijata.