Dnevničke beleške Milovana Đilasa, pisane od januara 1989. do njegove smrti aprila 1995, upravo objavljene u izdanju „Vukotić medije“ u knjizi pod naslovom „Raspad i rat: Dnevnik, 1989-1995“, predstavljaju istorijsko svedočanstvo o događajima koji su pratili raspad Jugoslavije, ali donose i uvid u intimni svet jednog od najpouzdanijih svedoka epohe. Đilas u dnevniku beleži razmišljanja o političkim procesima i protagonistima jugoslovenske tragedije, govori o svojim osećanjima, nadama i razočaranjima i opisuje susrete i razgovore s mnogim ličnostima tadašnje javne scene, među kojima značajno mesto zauzima njegov najbliži prijatelj Matija Bećković. Za portal OKO Matija Bećković piše o ovoj knjizi i o svom prijateljstvu s Milovanom Đilasom.

Vreme je učinilo da Milovan Đilas vodeći dnevnik od 1989, do 1995. godine nehotice napiše roman i ispeva himnu prijateljstvu i ljubavi.

Tim obrtom stvarne ličnosti su pretvorene u književne likove, a istorijski događaji u literarne motive.

U svakom slučaju, svedočanstvo o jednom vremenu od najverodostojnijeg svedoka postaje svevremeno i može se čitati najmanje na još jedan način da (zajedno sa Pismima iz zatvora) posmrtno kruniše njegovo životno delo.

Iako vreme koje opisuje pamtimo i znamo i kako je počelo i kako se završilo, knjigu čitamo kao da ne znamo ni šta je bilo ni šta će biti.

Milovan Đilas je uzeo pero u desetoj godini života, a ispustio ga deset dana pre smrti. Za tolike decenije rukopis mu se ispisao toliko da je ljude i događaje opisivao lako i formulisao jednostavno, iz prve ruke, sa neuporedivim majstorstvom.

Ogledao se u svim književnim rodovima, a od svega što je pisao možda je nadmašivao i sebe i druge u hronikama, memoarima, dnevnicima, pismima, saopštenjima, zapisima pisanim na licu mesta.

U dnevniku Raspad i rat kaže i da sam mu ideju da vodi dnevnik ja dao pa i zaboravio. A ja nisam zaboravio samo to nego i pola života koji mi je svojim dnevnikom povratio. Srećom nisam znao da zapisuje ono što sam govorio, jer da sam znao i o tome vodio računa - ne bi ništa valjalo.

On je prijatelja u koga je posumnjao da vodi dnevnik i zapisuje njegove reči, opomenuo da to ne čini i odmah dodao da bi im čak i u tom slučaju vreme oduzelo kontekst i učinilo nebitnim.

Dok je vodio dnevnik, jednom prilikom mi je, onako uzgred, napomenuo: „To će biti vaša autobiografija".

Tek kad je „Vukotić medija" objavio njegov dnevnik video sam da je Milovan Đilas ispisao moju autobiografiju bolje nego što bih ja umeo. Zato sam je već stavio među svoje knjige.

Žao mi je što dnevnik nije vodio od 1966. godine kada smo se prvi put sreli i upoznali i otad se trideset godina nismo razdvajali.

Sâm je govorio da pre mene nije imao prijatelja sem političkih. I politička prijateljstva su duboka i iskrena, ali se raspadaju na partijskim plenumima i kongresima. Ja sam mu bio prvi i jedini prijatelj neistomišljenik. I prijateljstvo neistomišljenika pokazalo se iskrenije i čvršće od svih drugih.

Sinu Aleksi je rekao: „Žao mi je da umrem jedino zato što Matija neće imati najboljeg prijatelja."

Meni je predlagao „da izaberemo neko lepo brdo i da se na njemu zajedno sahranimo".

U testamentu je napisao da ja i Aleksa odlučimo „o mestu i načinu njegove sahrane".

To ne bi nikada napisao da nije znao kako ćemo odlučiti, jer smo o tome često i detaljno razgovarali.

Njegov dnevnik je remek delo. Moderni roman. Poema u slavu prijateljstva i ljubavi među ljudima.

Ova „herojska ličnost koju je savest nagnala da se pobuni protiv tiranije", kako je napisano na Ordenu Slobode kojim je odlikovan, trudio se da u politici bude realan i praktičan, a ispadao nerealan i fantasta. Iako nije ništa pogodio ni predvideo šta će biti, njegova vera nije popuštala.

Verovao je da se Jugoslavija neće raspasti, da rata neće biti, da se Srbi i Hrvati ne mogu razdvojiti... I kad je sve bilo kako nije verovao da može biti, nije ništa naknadno ispravljao ni odustajao s verom u budućnost kao jedinom nadom.