Naše jake reakcije, naša nekontrolisana osećanja, naša žudnja za orgijom i pokoljem, naša sposobnost da se svim bićem radujemo i tugujemo - rečju agonija - ono je što nas najdoslovnije definiše kao ljudska bića... A ako govorimo o broju potpuno sabranih pojedinaca, računa se da ih na planeti u svakom trenutku postoji između 20 i 30 hiljada. To je relativno mali procenat - oko 0,0003% populacije, ili jedan u 300.000 - ali je više nego što bi čovek mogao pretpostaviti. Oni koji su pobedili vlastite strasti, koji su se otrgli od svojih nagona, kako rekoh, možda zaslužuju drugačiju titulu. Ti ljudi su više od smrtnika, a manje od bogova.

Dok sam bio na pecanju na reci Gradac, hranio sam jednu hronično izgladnelu kerušu. To biće je bilo u potpunoj agoniji. Na povratku kući, nabasao sam na njeno leglo. Naizmenično je pokušavala da utoli vlastitu glad i onu štenaca. I jedna i druga bile su evidentno neutažive. Kao da je keruša, nesvesna šta joj se dešava, bila traumirana tim iskustvom.

Ljudi nisu ništa bolji. Svi obitavamo u neprekidnoj agoniji - i to je jedini garantovani kontinuitet kojim se ljudski rod može pohvaliti bez trunke rezerve. Detinjstvo je agonija. Jurenje karijere takođe. Starost je agonija. Ljudska bića praktično ni za šta drugo i ne znaju: jedino im je agonija bliska i istinski dostupna. I sve za šta se borimo, svaki cilj koji sebi zadajemo, sve u šta duboko verujemo - gura nas dublje u nju.

Ambicije da se prespoji čovekov emotivni trakt i da se društveni poredak sazida iznova javile su se u Aziji i Evropi. One su postojbine radikalnih duhovnih i socijalnih eksperimenata. Sa ta dva kontinenta faktički potiču dve ideje prekidanja ljudske agonije. Prvoj je ime budizam. Drugoj komunizam. Azijski duhovnici i evropski aktivisti Bogu su dali ostav. Šapnuli su mu: skloni se, ja ću.

Čovek je naime jedino biće u ćudljivoj fauni koje ima šansu da izbegne agoniju. Postoji dakle način da je prekinemo - kako je to sasvim ispravno i za svagda utvrdio čovek po imenu Sidarta Gautama. Da se sasvim oslobodimo emocija. Takvo distanciranje od ljudske situacije nije nemoguće, ali dostigla ga je samo šačica srećnika.

Pitanje koje ostaje da lebdi jeste da li smo u tom stanju i dalje ljudi. Naše jake reakcije, naša nekontrolisana osećanja, naša žudnja za orgijom i pokoljem, naša sposobnost da se svim bićem radujemo i tugujemo - rečju agonija - ono je što nas najdoslovnije definiše kao ljudska bića. Ona nas spaja sa živim svetom. Agoniju delimo s najsićušnijom i najnevažnijom među životinjama. A po nedostižnom smirenju slični smo najvećim i najmoćnijim među bogovima. 

Koliko uopšte ima sabranih ljudi?

Ako govorimo o broju potpuno sabranih pojedinaca, računa se da ih na planeti u svakom trenutku postoji između 20 i 30 hiljada. To je relativno mali procenat - oko 0,0003% populacije, ili jedan u 300.000 - ali je više nego što bi čovek mogao pretpostaviti. Oni koji su pobedili vlastite strasti, koji su se otrgli od svojih nagona, kako rekoh, možda zaslužuju drugačiju titulu. Ti ljudi su više od smrtnika, a manje od bogova. U svakom slučaju, više vuku na koncept natčoveka, ubermenscha, supermana o kojem je govorio Niče, nego superheroji jenki stripova i filmova.

Niko se nije setio ni da popiše imena prosvetljenih ili makar onih koji tvrde da to jesu. Većina ljudi iz ove kaste je relativno anonimna. Od dvadeset ili trideset hiljada takvih duša nasumično razbacanih po planeti samo su dvoje ili troje - dakle opet 0,01% - izborili reputaciju. To je slučaj s Nemcem Ekartom Toleom, Vijetnamcem Tik Na Hanom ili Indijcem Satguruom. Oni drže predavanja, objavljuju knjige i uživaju publicitet. 

Potonji je nedavno posetio i Beograd. Našao sam se među oko dvesta sugrađana koji su došli da čuju njegov govor. Satguru je orator; ulaznica za njegove besede u Londonu košta dvesta funti. Na Trgu republike govorio je o očuvanju planete. Drugim rečima, o načinu da se izbegne agonija.

Komunizam je obustavljeni projekat ukidanja socijalne nejednakosti i nepravde, a samim tim i ljudske agonije. Istorija svedoči da put do njega - tehnološki progres - pravoverni socijalizam nije uspeo da trasira tako uspešno kao truli kapitalizam. Paradoksalno, idealima komunizma udarili su temelje kapitalisti-filantropi.

Da bi, na primer, neko sakupio umetničku zbirku i zaveštao je muzeju gde u njoj može da uživa kus i repat - taj mora da bude milioner. Ako prošaramo evropskim gradovima i kolekcijama umetnina, zateći ćemo muzeje koji nose lična imena: Gugenhajm u Njujorku, Berardo u Lisabonu, Ludvig u Budimpešti i tako redom.

Možemo na brzinu zaključiti da je večiti preduslov jednakosti nejednakost. Kao i da je conditio sine qua non za prosvetljenje agonija. 

I bogati plaču

Ideal da u utopijskom društvu budućnosti radiš koliko možeš, a da uzimaš koliko ti treba, o čemu su zajedno sanjali Karl Marks i Fridrih Engels, mogu da priušte samo imućni ljudi. Koji nemaju mundanih briga. Koji posle obezbeđene materijalne baze mogu da se mirno otisnu u duhovnu nadgradnju.

Što se brojeva tiče, folklorna mudrost koja tvrdi da takvih ima oko 1% potiče od kalkulacije američkog Instituta za ekonomsku strategiju (EPI). Isti navodi da je prosečna godišnja zarada jednog procenta najbogatijih Amerikanaca za 2020. godinu 823.763 dolara, dok za 0,1% najbogatijih u SAD ona iznosi 3.212.486 dolara.

Ova kasta nije tako anonimna kao ona prosvetljenih. Magazin Forbs pravi detaljnu top-listu; tabloidi i paparaci, koji su im uvek na tragu, brinu se pedantno da javnost o njima zna sve. Među milionerima kola glasina da luksuzna roba, avaj, ima plafon. Ovde se agonija seli u smrtnicima sasvim neuobičajenu zonu: kako potrošiti novac. Neko ko na kontu ima dvesta miliona mora jasno i nedvosmisleno da pokaže da je veća faca od bednika koji ima pišljivih sto.

Ali fakat je da među onima sa supstancijalnim imetkom praktično nema razlike što se tiče stila života: nema skupljeg šampanjca od francuskog Dom Perinjona od oko 400 dolara za bocu, skuplje večere od oko 1.000 dolara, skuplje hotelske sobe od oko 3.000 dolara. Neki bogataši, istina, uspevaju da prestignu konkurenciju. Takvi su se nakupovali feudalnih titula i sportskih klubova, modernizovanih zamkova i superjahti. Pravili su kolekcije kompanija, stanova, automobila, umetnina. Drugi, ekscentričniji, školuju intelektualce iz istočne Evrope, kao Džordž Soroš, ili pokušavaju da iskorene zarazne bolesti u Africi, kao Bil Gejts. 

Ima i zabavnijih frajera, kao što su Ričard Brenson ili Ilon Mask, koji sebi ispunjavaju dečake snove, kombinujući avanturističke i skupe poduhvate. U Ričardovom slučaju, to je bio put balonom oko sveta i čamcem preko okeana. Ilon organizuje još luđe paket-aranžmane za imućne, kao što je let Zemljinom orbitom.

Siromašni i mračni 

Nigde ne piše da čovek ne može da bude istovremeno prosvetljen i bogat. To je slučaj sa Ošom Radžnišem - seks guruom koji se ukrašavao dijamantima i imao vozni park od devedeset rols-rojseva. Ostalih 99% mora da brine kako da poplaća račune, preživi do prvog, sebi i potomstvu obezbedi konak, ogrev, odeću i desetak dana sindikalnog letovanja. Drugim rečima - većina nas smo siromašni i mračni, a samim tim i više na ti sa agonijom.

Zarobljeni smo u agoniji pukog opstanka.

Ali ako nemaš načina da se oslobodiš agonije - ništa zato. Onda barem imaš luksuz da se odlučiš za vrstu agonije, da daš prednost jednoj u odnosu na drugu. Ako je dakle agonija istinsko ljudsko stanje - biram baš onu agoniju u kojoj sam se našao. Koju sam lično režirao. Svesno odlučujem da budem žrtva svojih opsesija. Nekako sam na svoju agoniju najviše upućen. U nju najsrčanije upleten. U nju sam najviše investirao. Truda. Vremena. Živaca. Energije. Na nju imam najveći pik. Na nju imam najmanje primedbi. Na nju najviše računam. Ta agonija je samo moja.

Sve mi se nešto čini - nije li ljudska egzistencija slatka upravo zato što je uronjena u agoniju? Nije li neodoljiva baš tako natopljena agonijom? Da me nije možda moja agonija na specifičan način čak i oplemenila?