Pojavi se u Novom Pazaru dr Dželebdžić, niko drugi do savetnik saveznog premijera Branka Mikulića, i to savetnik za energetiku. Govori ruski, došao da unapredi privredu Novog Pazara, obilazi sve direktore, i već se u gradu šuška kako je DB projektovao da dr Dželebdžić bude novi Tito, samo da energetski uveže sve regione bivše Jugoslavije i da pripremi ubrzan privredni razvoj. Dr Dželebdžić svim direktorima obećava da će napredovati u partiji, obećava razvojne projekte, usput uzima nekom sto lopata, nekom kamion, dva, cementa, nekom cigle, nekom rukavice… Nosi sa svih stovarišta, ništa ne plaća, sve je to za neki dalekovod od Titove Mitrovice prema Novom Pazaru…

Od sve duhovne hrane koja se jede u provinciji, razvodi su kao predjelo, najukusnija glavna jela su ubistva i prevare, svađe dođu kao salata, a kada bogat osiromaši – to je desert. Narod, koji vekovima mora da nalaže deset meseci u godini, pored briga kako da se ogreje i kako da se prehrani stigne da priča priču i njom se razveseli. Priča ostane kao sredstvo da se preživi, kao nada i zalog za gladne godine i hladne zime. To je znao Milisav Savić kad je, u romanu Hleb i strah, rekao: „Još ima nade, još se priča priča".

*

Pamti se da je ovako u Rožaju bilo:

Bio nekakav Mensur koji je bio veoma bogat i svima bi na svadbu kao dar poneo zlatnu petolirku – tada su ga svi zvali Mensur-aga. Kad je ostao bez zlata, nosio bi skromne poklone i tad mu se izbrisalo ono aga, bio je samo Mensur. A kad je osiromašio toliko da mu je ostala samo jedna mršava krava Balja, prozvali su ga: Mensur Baljin.

*

U sjeničkim Barama, nekakav domaćin raspoređuje ukućane šta da rade.

„Ti Rale, da ćeraš u vodenicu, da melješ. Ti Mare, skokni u planinu, da vidiš je li livada poharana, a vi, đeco, dobro čuvajte stoku od vuka."

„A ti, tata, šta ćeš?"

„Ja da se kršim na tu slavu kod kumova."

*

Na Pešteri, neka baba, udovica, često se ljutila na sina, iako ju je lepo pazio.

Došao nekakav gost u kuću i pita momka: „Kako ti je majka? Kako njeno zdravlje?"

„Ama dobro je, zdrava je, ali se često ljuti."

„Ama jesi li ti nju pitao, da li bi se udala?"

„Kako da se uda? Nema nijednog zuba u glavi. Stara je."

Baba nije bila daleko, čula razgovor, pa će viknuti spolja: „Imam tri zuba." 

*

Na Crnišu, odakle su mitski Paljevci skakali u maglu misleći da je vuna, pojavio se nekog proleća starac koji je došao da prosi dve sestre, takođe starice.

Starac je rekao: „Tražim ženu, pa koja god hoće za mene."

One postiđene, a dovitljive, da bi ga što lakše odbile, kažu starcu: „Pogledaj, prosac, pogledaj ovu kobilu pred našom kućom. Ako se popneš, biraj od nas koju hoćeš."

Kobila neosedlana, mlada i ljuta, nikad uzjahana, baci starca na leđa čim je pokušao da uzjaše.

Leži starac, zapomaže. Uvija se od bolova.

Dve sestre su ga negovale par sati, stavljale mu hladne obloge. Jedva je se vratio kući. Nije ni trebalo da mu kažu kako nije za ženidbu.

*

Neki svekar ostario, žena mu već umrla, a on ostao sa sinom, ali na milost i nemilost mlade snahe.

I on, jedanput, u zbilji, reče ukućanima: kada umre, da mu obuku novo crnogorsko odelo sa odlikovanjima.

Da bi proverio hoće li snaha i sin ispuniti njegov amanet, napravi se starac da je umro. Snaha stade ubeđivati muža kako je šteta onakvo odelo da truli u grobu, te obuku starcu trenerku i stave ga u sanduk.

Okuplja se narod oko „mrtvaca", a snaha počela lažno da tuguje i nariče.

„Kud nam ode, mili tata?"

A svekar iz sanduka: „Na olimpijadu!"

*

Kad smo već kod sanduka, da se prisetimo kako je u Novoj Varoši otkopan jedan mrtvac.

Sedam dana posle sahrane, udovica poziva komšije i traži da otkopaju muža samo još jednom da ga vidi.

„Sanjam ga svake noći, poziva me. Samo još jednom lice da mu vidim. Ispunite želju i njemu mrtvom i meni živoj."

Otkopaju grob, otvore sanduk, a udovica iz kaputa izvuče koverat i kaže:

„Zatrpavajte, minula me želja. Zatrpavajte."

Kasnije se saznalo da je u novom odelu bilo rešenje kojim je baš njoj bio prespisan stan, iako je pokojnik imao decu iz prvog braka.

*

Solunac Vitomir Šuljagić (1892–1969) dao je kobili ime Jovanka, te je imao neprilika. Privedu ga udbaši i saslušavaju. Kažu, stigla je naredba kako kobili mora promeniti ime.

Stari Vitomir se dosetio: „Neka Tito promeni ženu, lakše je njemu."

*

Pod Javorom neki milicionar pitao babu: „Ima li u selu lopova?"

„Bilo ih je nekoliko, ali su svi otišli u pandure. Sad je, Bogu hvala, selo mirno."

*

Neka cura iz okoline Nove Varoši udala se u Prijepolje, a roditelji se naljutili što je pobegla, nije ih pitala. Tek posle godinu dana odu sa rodbinom da posete prijatelje. Popiju koju čašicu...

„Kako je naša odiva? Da li se navikla? Sluša li?", pita njen stric.

„Vredna je, dobre naravi", kaže svekar, „ali..."

„Šta ali? Reci, da li je za vašu kuću ili nije."

„Ama jeste za našu kuću, ali... nikako da ostane trudna."

„Šta nikako! Kod nas je i rađala", otelo se nekom mlađem rođaku koji nije kontrolisao jezik.

*

Vlasniku električne čobanice lopovi su na kocu ostavili poruku:

„Ja sam se udala, traži drugu." 

*

Šaljivdžija koji je nekad radio u novopazarskom preduzeću „Ukras" nosi šoljice niz hodnik i sretne dva čoveka koji traže ekonomistu. Sedam je ujutru, a tih osamdesetih se radilo od šest sati.

Upitani se našali: „Zar vi ne znate? Pa on je maločas otišao nešto do proizvodnje, i pao mu je mermer na noge. Sad su ga odneli u bolnicu, ne znam da li je živ ostao."

Drugovi hitro po ledu, a januar, krenu prema bolnici. Tamo u Hitnoj službi pitaju za druga.

Medicinska sestra, tek došla na posao, kaže: „Nije primljen, a tek sam primila smenu". I iznese pretpostavku: „Ako je teži slučaj, verovatno je lekar odlučio da ga transportuje odmah u Kraljevo."

Dva zabrinuta druga hitro za Kraljevo, a tamo takođe nije primljen ekonomista kome žele da daju krv i da mu se nađu u teškom trenutku.

U Kraljevu, dežurni lekar kaže: „Ako je tako težak slučaj, verovatno je lekar tokom transporta odlučio da idu u Beograd, na Prvu hiruršku..."

Dva zabrinuta druga hitro preko leda za Beograd, pitaju u Prvoj hirurškoj, kako je pacijent iz Novog Pazara kome je mermer prebio noge...

Ali tamo kažu da nije primljen.

I iznesu pretpostavku: „Ako je preminuo tokom transporta, onda je lekar konstatovao smrt i vratili su se u Novi Pazar."

Drugovi još brže za Novi Pazar da pomognu oko sahrane... Ali se dosete da sa govornice nazovu „pokojnikovu" ženu i kažu da će pomoći sve oko sahrane – samo da se vrate iz Beograda.

Žena padne u nesvest, a od svega ostane sećanje na neslanu šalu.

Srećom, dva dobra druga se vrate živi i zdravi, a onog šaljivdžiju nisu jurili, prošla ih ljutina kad su saznali da im je drug živ i zdrav.

*

Pojavi se u Novom Pazaru dr Dželebdžić, niko drugi nego on. Savetnik saveznog premijera Branka Mikulića, i to savetnik za energetiku. Govori ruski, došao da unapredi privredu Novog Pazara, obilazi sve direktore, i već se u gradu šuška kako je dr Dželebdžić od strane DB-a projekatovan da bude novi Tito, samo da energetski uveže sve regione bivše Jugoslavije i da pripremi ubrzan privredni razvoj.

Dr Dželebdžić svim direktorima obećava da će napredovati u partiji, obećava razvojne projekte, usput ih vara – uzima nekom sto lopata, nekom par kamiona cementa, nekom cigle, nekom stotine rukavica... Nosi sa svih stovarišta, ništa ne plaća, sve je to za neki dalekovod od Titove Mitrovice prema Novom Pazaru. Kada neki inženjer kaže kako taj dalekovod već postoji i nije mu jasno šta to hoće da radi taj dr Dželebdžić, ućutkaju ga direktori pretpostavkom da su potrebna dva dalekovoda, jer je Mikulićev „savetnik" obećao izgradnju novih fabrika.

U gradu se svi utrkuju ko će ugostiti tako uticajnog čoveka koji je iznajmio sobu, a već ima i dobru devojku s kojom šeta na korzou.

Mnoge majke kude svoje kćeri - kako nisu svesne da je takva prilika došla u Novi Pazar, te će neka, ni kriva ni dužna, biti nova Jovanka.

Dr Dželebdžić šeta curu, vara direktore, odvlači negde robu, a Branko Mikulić, koji naravno ne zna ko se sve predstavlja kao njegov savetnik, dođe u Novi Pazar, i svi direktori se njemu pohvale kako znaju dr Dželebdžića lično. Branko Mikulić vrti glavom!

A dr Dželebdžić je baš tih dana morao nešto do Moskve „da ugovori neke poslove".

Kad se  tako sazna da je „dr" Dželebdžić prevarant, policija obilazi direktore, ali niko od njih neće da prijavi „doktora": „Nije mene prevario, nije ni mene, nije mene..." Oni nisu priznali da ih je nasamario i da im je uzimao robu koju je negde preprodavao.

Na kraju je „dr" dobio prijavu što je gazdarici ostao dužan dve kirije i usput, bežeći, ukrao paket zejtina iz njenog hodnika.

Kad su ga negde dovukli na sud, bivša njegova gazdarica se sažalila... i ona mu oprostila i dve kirije i taj zejtin.

A časna devojka „doktora" Dželebdžića posle je ostala tužna, izigrana, ni kriva ni dužna.

Njen stric, poznati policajac, posle je rekao: „Sumnjao sam da nije doktor nauka nego neki fizikalac koji je radio u našim firmama po Rusiji..."

„A što mi nisi rekao, striko?"

„Nadao sam se da nisam u pravu, ali... za doktora nauka imao je mnogo grube ruke, žuljave."

I danas se o tim rukama priča.

*

„Smej se kad god možeš. To je jeftin lek." - Lord Bajron