Nijedan čovek ne može izgovoriti rečenicu „Ja spavam“. Ko govori, taj ne spava, a ko spava, ne govori. Rečima koje neko mrmlja dok spava, nedostaje dokazna snaga izjave „Ja spavam“. Zbog toga je na pitanje „Da li spavaš?“ moguć samo jedan jedini odgovor: Ne.

Čovek je napravljen da oseća sreću samo u trenutku, za duga stanja uživanja mu nedostaju antropološki preduslovi, pisao je Frojd 1930. u svom klasiku Nelagodnost u kulturi. Tamo gde je psihoanaliza stroga prema ljudskoj vrsti, filosofija je spremna na ustupke. U svojoj najnovijoj knjizi eseja Svaka radost hoće večnost. Ponoćna iskušenja (Alle Lust will Ewigkeit. Mitternächtliche Versuchungen) poznati austrijski filosof Konrad Paul Lisman (r. 1953) postavlja kulturne teorije legitimnog eskapizma.

Lismanov naslov „Svaka radost hoće večnost" je direktan Ničeov citat. Pojavljuje se pred kraj Zaratustre, u „Pijanoj pesmi", gde Niče kaže: „Šta govori noć duboka... dublje je uživanje od patnje, gde nestaje bol a svaka radost hoće u večnosti da traje".   

Čitaocima RTS-a nudimo mali izbor iz Lismanove knjige, koja tek izlazi iz štampe za desetak dana u izdanju bečke kuće „Čolnaj" (Zsolnay Verlag). Reč je o eseju „Ne budite nas", objavljenom prošle subote (3. aprila) u kulturnom dodatku austrijskog dnevnog lista Di Prese.  

Kao i naslov čitave knjige, tako je i neveliki tekst „Ne budite nas" poligon filosofskih i religioznih citata. Kant, Huserl, Hajdeger, Sveti Augustin, svi se oni šetaju kroz kompaktnu kulturnofilosofsku teoriju spavanja, nekad pod vlastitim imenom, nekad kao duhovi koji provociraju čitaoca da ih prepozna i smesti u istorijski univerzum ljudskog razuma.    

Ali lov na citate integrisane u esej „Ne budite nas" je samo jedan od izazova. Gotovo podjednaki je i prebacivanje iz jednog jezika u drugi. Filosofski prevodi su teški, puni lingvističkih izdaja s obe strane, skloni izvedenicama, novim rečima koje još ne postoje,  ili starim koje se više ne upotrebljavaju.

Svaki jezik je jedinica aktivnog otpora. Svaki prevod je u stvari izveštaj o konfliktu, rešenom samo zahvaljujući sretnoj okolnosti da su jezici inteligentni sistemi koji vole izazove.

U prevodu Lismanovog eseja na srpski jezik problemi su se pojavili već na nivou tvorbe reči. „Ne budite nas" je tekst o spavanju, ne o snu. O snovima je pisao Frojd; Lisman piše o spavanju. Da li čovek koji spava istovremeno i sanja, to filosofiju ne zanima. Ona se bavi drugim pitanjem - da li je čovek koji spava još uvek etičko biće?

Nemački jezik ima posebne reči za spavanje (schlaf) i san (traum). U engleskom je to razlika između „sleep" i „dream". Srpski jezik međutim izbegava da povuče jasnu granicu između ta dva pojma.

„Spavanje" je glagolska imenica, a kao što se zna, svaki profesor srpskog će učenicima savetovati da kod pisanja kad god mogu koriste čiste neizvedene imenice kao „san", „povratak", „porođaj", a izbegavaju glagolske kao „sanjanje", „vraćanje", „radjanje" i ostalo „njanjanje".

Razlog? Tako se formirala predstava dobrog stila u srpskom jeziku.

Srpski jezik nema neizvedenu imenicu za spavanje. Imao je nekad, „spavež", onako kao što se ta tvorba pojavljuje u reči „dremež", ali da bi se danas reklo „spavež" bio bi neophodan period navikavanja. Sanjanje - „san" je jezički moguće, ali spavanje - „spavež" zahteva dobru volju korisnika jezika.

Razlika nije nebitna. Spavanje je imenica za proces, ali čista imenička forma tog razvučenog događaja ne postoji. Zaspalost? Uspavanost? „Usnuo je", „pao je u san" reći će srpski jezik, a pri tome će misliti da je neko zaspao, a da u stvari niko pojma nema, niti ih je briga, da li ta osoba sanja!

„Tonuti u san", neprecizno kaže srpski idiom, iako misli na „tonuti u spavanje", dakle u „spavež". Formulacija „ona tone u spavanje" je nemoguća u srpskom jeziku. „Zaspala je" moguća, ali to se opet odnosi na trenutak, a ne na proces koji traje.  

Sva je sila srpskih idioma gde se „san" koristi kad se u stvari misli na spavanje. „Čuvati nečiji san", znači „čuvati nečiji spavež". „Polusan" u stvari znači „poluzaspalost"; dremež. „Umreti u snu" je nedopustiva proizvoljnost, jer kako bilo ko zna da li je sanjao neko ko je umro dok je spavao? „Trgnuti se iz sna" znači probuditi se, i često nema nikakve veze sa snom u užem smislu.

Ukratko, srpski jezik kontekstualno pravi razliku između spavanja i sna, ali idiomatski ne. U tome je hirovit. U prevodu Šekspirovog Hamleta srpski jezik vrlo elegantno stavlja do znanja da mu je razlika jasna kad kaže „spavati, možda sanjati" (to sleep, perchance to dream), ali da mu je svejedno draže da ostane neodređen.   

I drugi su razbijali glavu nad nedostatkom elegantnije reči za „spavanje". Na primer Vito Marković, kad je prevodio Ničeovu „Pijanu pesmu" iz koje je Lisman sad uzeo stih za naslov svoje knjige. Tamo gde kod Ničea na nemačkom stoji „spavao sam, spavao sam" (ich schlief, ich schlief) Vito je preveo „Snova mojih iščeze kret".

A šta je „kret" na srpskom, ili šta je nekad bilo, to je opet pitanje - okret, pokret, preokret; krevet, krmelj? Dobro je da nismo u poljskom, tamo bi to bila „krtica": „Snova mojih iščeze krtica".... 

Lismanov esej je ovde preveden iz nekoliko razloga. Najpre, da bi se uživalo u Lismanovom toku misli, i da bi se proverilo ima li nečega u tome da čovek koji spava privremeno nije čovek. Dalje, da srpski čitaoci razmisle jesu li su spremni da pomiluju istorijski napušten „spavež".

Dremež, spavež, lavež; ne budi lava dok spava!

I treće, u nadi da će se naći srpski izdavač da domaćim čitaocima ponudi najnoviju knjigu Konrada Paula Lismana, autora brojnih dela koja filosofski sondiraju svakodnevicu. Ovde samo mali izbor: Taj neka baci prvi kamen (2018; biblijski: onaj ko je bez greha...); Ko ti reče da si go, Adame? (2016, s Mihaelom Kelmajerom, o mitološko-filozofskim zavođenjima, srpski prevod objavila Laguna 2018): Umirući žive duže (2015, knjiga o Karlu Marksu); Filosofija moderne umetnosti (2013); Optimistički pogled na pesimizam (2013); Pohvala granici (2012); Volja za prividom (2005); Filosofija zabranjenog znanja (2000, knjiga o Ničeu); Kič - zašto je loš ukus u stvari dobar ukus (2002); Špijuni u ničijoj zemlji (2004).      

Konrad Paul Lisman: Nemojte nas buditi!

Da li je spavež uopšte filosofski problem? Filosofija se u osnovi bavi budnom svesti, ne s njenim odsustvom. U modernoj antropologiji fenomen spavanja igra sporednu ulogu, što je zapravo začuđujuće, s obzirom da u proseku provodimo jednu trećinu života spavajući. Ali filosofija interpretira zaspalost iz stanja budnosti, tako što postavlja problem da li je čovek koji spava u potpunom smislu reči još uopšte čovek, budući da su u tim momentima odsutni glavni markeri ljudske vrste, kao svest, intelektualna refleksivnost, sposobnost artikulacije mišljenja, a pre svega aktivnost. Objekat posmatranja je, pisao je Ginter Anders, kome zahvaljujemo jednu od retkih filosofsko-antropoloških refleksija o nebudnom stanju „u suštini budan čovek, koji povremeno spava, a ne zaspali, koji se nekad budi".

Mi prespavamo trećinu života. Tako se kaže, prespavamo, a ne odspavamo, sa zadovoljstvom se opustimo, otklizamo negde drugde, ili slično. Nešto prespavati znači: čovek je u stvari trebalo da sudeluje u nečemu, da ima neki uređeni odnos sa svetom; trebalo je da bude budan, ali je eto prespavao, propustio, uprskao, nije bio na položaju kad se prozivalo. Što manji broj sati koji su čoveku potrebni za spavanje se do danas računa kao poseban znak vrednoće. Meni malo treba, kažu takvi, a ostali zavidno klimaju glavama i komentarišu: „Vredni!" Samo svoje pomiluje Bog dok spavaju*, svi drugi moraju biti budni, aktivni, barem spremni.(Lisman citira iz starozavetnog Psalma 127: „Ako Gospod neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade, uzalud ne spava stražar. Uzalud ranite, dockan ležete, jedete hleb umorni, milome svome on daje san." Grčki prevod hebrejskog originala upotrebljava reč „hipnos", latinska vulgata „somnum", moderni engleski „sleep", nemački „Schlaf"; sve četiri znače „spavanje", ne san. Ruski i srpski upotrebljavaju „san" za oba pojma, iako  kontekstualno prave razliku. Prim. V.K.)  Supstance i medikamenti koji proteruju umor i produžavaju budno stanje cenjeni su produkti u kulturi nesmirene aktivnosti.

Pored filosofske antropologije, etički diskurs takođe tematizuje spavež, ali ne kao stanje zaspalosti, već više u posledicama odsustva budnosti. Etika vezuje moralno relevantni status čoveka za njegov razum; a individualnost i dostojanstvo asocira sa sposobnošću svesne percepcije i artikulacije interesa, tako da se s njene strane odmah postavlja pitanje da li je čovek koji spava još uopšte čovek? Spavanje se u takvom kontekstu  razume kao pozadina ispred koje se podiže i formira predstava ljudskosti, označena kroz samosvest, razum i budnost. Poentirano formulisano: etički se ljudska prava za one koji spavaju mogu braniti samo tako da ih shvatimo kao još ne budne. U tome ima smisla, jer se zaspalost bez šanse buđenja ispostavlja ne kao forma života, već kao njegova graduelna negacija.

Koma se od nekih etičara definiše kao stanje koje nije ljudsko, iz čega se onda izvode preporuke da komatozne pacijente ne treba dugo održavati na životu. Iz takve perspektive se noćno spavanje pojavljuje kao sumnjiva etička vrednost, koja opstaje samo zahvaljujući dobronamernoj toleranciji nad prekidom ljudskosti. Katalog pitanja ga u najboljem slučaju tretira kao granični slučaj jednog psihološkog fenomena, recimo kod poluzaspalosti, u budnim snovima, utonulosti, somnabulnim momentima, iskustvima indukovanog transa i slično. Uvek negativno, kao opomenu pred formama zamućene svesti proizišlih iz stanja sličnih spavanju.

Svega tog ima u etičkim konceptima - ali spavanje kao spavež retko dolazi u fokus filosofskog pogleda.

Nijedan čovek ne može izgovoriti rečenicu „Ja spavam". Ko govori, taj ne spava, a ko spava, ne govori. Rečima koje neko mrmlja dok spava, nedostaje dokazna snaga izjave „Ja spavam". Zbog toga je na pitanje „Da li spavaš?" moguć samo jedan jedini odgovor: Ne. Na to pitanje je nemoguće odgovoriti potvrdno. Ko spava, ostaje dužan odgovor, jer nije čuo pitanje. Našoj vlastitoj svesti spavanje ostaje sakriveno. Ono je druga strana našeg Ja, neprozirno iza zavese svesti. Iskustvo spavanja nam se otvara samo retroaktivno, u budnosti: mi znamo, tačnije, mi verujemo da znamo da smo spavali. Dok spavamo ne znamo da spavamo.

Ako smo lepo i prijatno spavali, i to saznajemo samo kroz negaciju, tako što znamo kad smo spavali loše, sa prekidima, iskidano i izmrcvareno. O dubokom, neprekinutom spavanju bez sna nemamo povratnih informacija. Šta se tih sati sa nama i oko nas događalo, to ne znamo. Na trećinu našeg života gledamo kao na slepu fleku, pa prijanjamo uz nadu kako se u tom prostoru sa nama nije i neće događati ništa izuzetno. Uslov za spavanje je nada da ćemo kod buđenja biti oni isti koji su otišli na spavanje. To je paradoks, da spavanje objektivizujemo isključivo u prošlom vremenu, ali ga se svejedno ne sećamo ni mrvicu. Suprotno svim drugim formama u kojima prošlost pohodi naša sećanja, onako kao kod Avgustina (po Avgustinu „memoria" je prostor gde se svet, Bog i individualna samosvest smisleno otvaraju čoveku. Prim. V.K.), spavanje označava prošlost bez rekursa na sećanje. Na snove se ovo ne odnosi, sećanje na njih isključujem, jer se ovde radi samo o spavanju kao spavanju.

Paradoks spavanja se pokazuje u tome da ono sabotira sposobnost sećanja. Zato posle buđenja zahvatamo ka eksternim pomagalima, ne bismo li našu privremenu odsutnost pouzdano smestili u red stvari, recimo kroz pogled na sat: „Šta, tako dugo sam spavao!". Ili, u drugim situacijama, obuhvatajući prostor pogledom: Kako sam se ovde u stvari našao? Ko je ta osoba koja spava pored mene?

Pre nego sve drugo, spavanje markira prazninu koja vapi za interpretacijom. Nesporno, sećamo se na Pre i bez problema konstatujemo da smo u Sada, ali naše spavanje se otima čak i minimalnoj refleksiji. Uz sve napore da proces postepenog isključivanja samokontrole doživimo svesno, spavanje nam se izruguje. Ono ostaje potpuni gubitak kontrole, a ne sećanje na gubitak kontrole.  

Ali šta je sa spavanjem bližnjih? Da li o toj neophodnosti saznajemo više ako posmatramo nekog ko spava, ako ga čuvamo u njegovom odsustvu iz sveta budnih? I nije li to posebna forma indiskrecije, nekog ko spava držati na oku i tako ga bez odbrane izručiti tuđem pogledu?  Ko u spavanju, svejedno od koga, biva iznenadno probuđen, doživljava slom jedne stvarnosti koja je trebalo da mu ostane neprozirna, barem još neko vreme. Ko to sebi može da dopusti, nekad se samo pravi da spava - ili da bi se isključio iz stvarnosti, ili da bi o njoj nešto saznao. Pogled na osobu koja spava zavodi budne ka neopreznostima svake vrste.

Ništa izdaleka pouzdano ne postoji o spavanju. Čak je i rečenica „Tako sam čvrsto spavao" samo post festum pretpostavka. Da je loše spavao čovek pretpostavlja samo po tome što se naglo probudio ljut ili unezveren, tako da više nije zaspao, u nastavku samo kunjao, na pola nemirno spavao. Ta bezevidentnost čini spavanje zagonetnim fenomenom. Da smo spavali, saznajemo u buđenju. Buđenje je kriterijum spavanja. Da se ne probudimo, ne bismo znali da smo spavali, kao što ne znaju oni koji su umrli dok su spavali. 

Pre nego što zaspim, ja nikad ne znam da li ću se probuditi. Svako buđenje je dramatična potvrda da sam još na ovom i u ovom svetu. Iako znam da je između trenutaka kad sam zaspao i probudio se prošlo više sati, o tom vremenu ne mogu da kažem ništa; dobra porcija vlastitog života i deo ovog sveta mi ostaju uskraćeni. Ali kad se probudim sam opet tu, prisutan, ne odsutan. U posledici, svaki put ispočetka moram da se snalazim u ovom svetu, a to ponekad uopšte nije jednostavno. Gde sam? Šta je danas? Šta me očekuje? (Kantijanac Lisman ovde skriveno citira Kanta kao svog velikog uzora:  Šta mogu znati? Šta treba da radim? Čemu smem da se nadam? Na nemačkom kao pesmica -Was kann ich wissen/ was soll ich tun/ was darf ich hoffen? Prim. V.K.). Za čoveka koji se budi stvarnost je šok.  

Paradoksalno, čak i onaj ko zaspi u društvu, u stvari se isključio iz njega. Legitimnost spavanja zahteva odvojen prostor, sobe ili niše za spavanje, koje asocijalnom karakteru tog fenomena oduzimaju oštrinu. Ko se povuče na takvo mesto, daje signal da se privremeno oprašta od sveta ljudi. Po pravilu, bližnji to prihvataju bez protesta.

Ali: onaj ko spava nije samo isključen iz svakog socijalnog konteksta, već je i sam sebi postao stranac. Lice onoga ko spava je grimasa čoveka koji je ispao iz sveta. Somnabuli su prepoznatljivi topos u likovnoj umetnosti, literaturi i muzici, gde se obrađuju kao estetska forma tajanstvene daljine. Kad se budi čovek najpre opipava put do samog sebe, usmerava se iznova, traži pouzdanost vlastitog postojanja, pre nego što se okrene svetu. Sve identitetske konstrukcije po kojima se ljudi orijentišu - pol, etnija, jezik, religija - ciljaju na budnog čoveka.

Spavanje ne poznaje identitet. Kad se probudi, čovek mora da se seti ko je, ili šta misli da jeste. Kod spavanja sve odrednice koje kao tegovi daju smer i materiju životu gube smisao. Buđenje je nekad preteći i opasan momenat. Da potencijalni teroristi, koji godinama simuliraju normalan život pre nego što jednog dana postanu aktivni, nose naziv „spavači", nije ni malo slučajno. Kod njih je spavanje samo varljivi privid  mira, koji kroz buđenje biva jadno i brutalno ometen. Možda bi tu ispražnjenost od „Ja" kod spavajućih trebalo koristiti kao šansu za otupljivanje oštrice nakalemljenih identifikacija?

Kad spava čovek automatski pada u prvobitno prirodno stanje, postaje biće bez istorije, koje tek u buđenju mobilizuje fundus lične memorije. Ima nesreća nakon kojih se neko probudi, a da nema pojma ko je. To iskustvo mora da spada u najstrašnije što čoveka može da zadesi: amnezija, pod kojom vlastito Ja i naviknuto socijalno okruženje prestaju da postoje; katastrofa budnog gubitka sveta.

Izvesnu ulogu igra i prognoza široke margine. Pre nego što zaspimo, moramo da imamo poverenja da će nakon buđenja naše Ja i naši bližnji ponovo biti na istom mestu gde smo ih privremeno odložili, da ćemo se reaktivirati i bešavno ubaciti u naviknuti poredak vremena. Da ćemo biti u stanju da se setimo.  

Kroz fenomen spavanja čovek pravi iskustvo egzistencijalnog diskontinuiteta. Njegov život ne liči na struju svesnih iskustava, već pokazuje prelome, praznine, odsustvo bitka - samo kroz veru u buđenje svakog jutra on ponovo postaje biće. (Lisman na ovom mestu citira Hajdegerovu ontološku razliku između „bića" i „bitka". Biće je uvek pojedinačno i određeno; bitak je neodređen i amorfan. Poetski prevedeno bi se reklo: Čovek/biće se boji mraka i smrti koje ga čekaju u neprozirnom bitku/životu. Prim. V.K.)  

Svako ko se budi može da o proteklim satima izjavi samo ono što nam je i iz svakodnevice poznato kao izvinjenje za određene forme odsustva: Nisam bio tu!

Ko spava, taj ne čuje, a ko ne čuje, taj nije poslušan. Ko ne čuje, tome je uzalud naređivati. U spavanju se krije snaga pobune, sklopljene oči su ponekad subverzivna gesta. Zato se učitelji i profesori ljute nad učenicima koji spavaju i studentima koji kunjaju, jer onaj ko spava psihološkim sredstvima izriče kritiku, odbija i protestuje. Doživljavamo kao uvredu kad neko zaspi dok se mi upravo spremamo da kažemo nešto važno.

Ko spava, taj nije tu; ko spava taj je negde drugde, svuda, samo ne na ovom svetu. Spavati znači uskratiti sebe svetu i njegovim regulama. Zbog toga sve ambiciozne reforme našeg vremena, sasvim nezavisno od njihovog političkog usmerenja, počinju sa glasnim pozivom za buđenje, sa zahtevom da se konačno probudimo i prepoznamo preteće znake vremena: klimatske promene, puzajuću radikalizaciju, ugrožavanje slobode, zdravstveno-političke katastrofe. Kome pođe za rukom da svoju okolinu, svog političkog neprijatelja, ili čak i čitavo društvo predstavi kao „uspavano", taj je kao glas iz pustinje već pobedio. ( „Glas u pustinji" je biblijska metafora na Jovana Krstitelja dok u pustinjskoj osami čuje glas koji mu naređuje da se „probudi" i svetu objavi inkarnaciju Boga. Jovan Krstitelj, prorok koji kao šarka na vratima spaja Stari i Novi testament, prema tome bi bio prvi zviždač, „whistleblower" unutar simbolizma hrišćanskih kultura. Prim. V.K.)

U poređenju s takvima Ničeov Zaratustra je još bio i plemenit, on je svoje gluve saputnike ostavio da spavaju i otišao vlastitim putem. Od toga su današnji glasovi u pustinji i ostale ljudske vekerice svake vrste nažalost vrlo udaljeni.