U izdanju RTS-a upravo je objavljena monografija "Aleksandar Đorđević: Uvek ispočetka" posvećena reditelju kultnih ostvarenja među kojima su televizijske serije "Otpisani", "Vruć vetar" i "Bolji život"... Priređivač knjige Dragana Bošković je kroz razgovore s Aleksandrom Đorđevićem i njegovim saradnicima i prijateljima rekonstruisala jednu fascinatnu biografiju preko koje se prelamaju istorija jedne zemlje, njenog društva i kulture. Iz ove knjige donosimo poglavlje u kojem Aleksandar Đorđević priča kako je nastala serija "Otpisani", ali i šta mu je Dragan Marković tokom rada na seriji ispričao o šefu antikomunističkog odseka beogradske Specijalne policije tokom rata Bošku Bećareviću i njegovom poratnom angažmanu, dok Voja Brajović govori o svom iskustvu rada s Đorđevićem.

...Odmah posle onog mog holivudskog uspeha, sa Čepom koji  ne propušta vodu, pozvali su me u Dramsku redakciju, koju je tada vodio Ljuba Radičević, inače moj školski drug sa Akademije, i Vuk Krnjević, njegov zamenik. Predali su mi tekstove dve velike serije: Salaš u Malom Ritu i Petorica otpisanih.

Vrlo brzo sam pročitao Salaš... i shvatio da je, iako ga je pisao Arsen Diklić, odličan scenarista, po svom sopstvenom životu, to meni, nekako, strano. Smatrao sam da nemam dovoljno znanja o tom seoskom životu. Nikada nisam to radio, a i nisam želeo da radim s decom. Teško je to, deca mogu da igraju samo sa decom. Kad se pomešaju sa odraslim glumcima, dobijete ono neprijatno osećanje da deca glume.

Na scenario Petorica otpisanih orijentisao sam se, najpre, zato što sam pisca tog teksta, Dragana Markovića, poznavao odranije. Nekoliko godina pre toga, kada smo birali Lepoticu „Ilustrovane politike", on je bio važan faktor. Bio je šarmantan tip, koji je voleo život, imao je uticajne prijatelje, s njima se kockao... Ali je bio i član CK Srbije, jedini od novinara, jer je u toku rata bio jedan od skojevaca, jedan od „otpisanih". Bio je hapšen, ali je ostao osoba od poverenja. On se, tako, dokopao dobrog, važnog materijala, od koga je sklopljen scenario kasnijih Otpisanih.

Pri prvom čitanju, ja sam shvatio da on nema iskustva u dramaturgiji, pa smo angažovali mladog, nepoznatog pisca, koji je već napisao jednu seriju, Diplomci, koju je režirao Nebojša Komadina. To je bio Siniša Pavić, čije ću ja, mnogo kasnije, tekstove često i rado režirati. On je bio pozvan da scenario obogati dobrim dijalogom. Tekst je tražio još dorade, i ja sam se dogovorio sa Sinišom Pavićem, da on dopiše sve ono što je bilo potrebno u samom tekstu. Ali, pre toga, morao sam da rešim dva suštinska pitanja. „Avala film" je bila u vrlo teškom stanju i napravili su dogovor sa Televizijom, da u izradi serije Otpisani, oni daju sredstva kojima su raspolagali i, još važnije, da nam daju filmske profesionalce, prekaljene u koprodukcijama.

Dobio sam Mileta Markovića, sa kojim sam imao veliko iskustvo u Čepu..., a za direktora jednog od najboljih u istoriji jugoslovenskog filma, Mladena Todića. Producent je bio Miša „Čen", neiscrpna energija. Dobio sam i sjajnog scenografa, Veljka Despotovića, koji je čarobnjak. U velikoj sali je napravio šumu hodnika, tunela, koji su predstavljali unutrašnjost Beogradskog vodovoda, za priču o diverziji u vodovodu. Olga Skrigin, montažer, bila je savršeni saradnik. Od ostalih, dobio sam vrlo važnu ličnost, vođu snimanja, Belog Radojčića. Rođeni brat Mire Radojčića. Bili su mi na raspolaganju kaskaderi i pirotehničari. Dobio sam i kompozitora za špicu, Milivoja Miću Markovića, mog starog saradnika. Sa takvom ekipom ja sam, nedovoljno iskusan, prihvatio veliku akcionu seriju i počeo snimanje u junu, da bih do kraja godine završio snimanje i serije i filma. Imao sam sreće da imam sjajne saradnike i razumevanje urednika. Svakoga dana smo radili, do kraja 1973. godine.

Problem je bio u tome, što se većina scena snimala noću. Za ilegalce, to je normalno. Umor se taložio i mi smo poslednjim naporom, po hladnoći, snimili 13 epizoda serije i film za bioskop.

Ovde ne smem da zaboravim moje muke pred snimanje, problem izbora glumaca. Srećom, u to vreme je sa Akademije izašla generacija sjajnih mladih glumaca, koji su bili ubedljivi junaci Otpisanih: Dragan Nikolić je odmah postao Prle, a dugo sam se lomio oko Tihog, a pronašao sam ga na probnom snimanju, kao ličnost koja dobro izgleda, a nosi tajnu u svakom kadru. To je bio Voja Brajović. Treći član je bio moj stari poznanik iz niških dana - Miki Manojlović, za ulogu Paje Bakšiša, a onda su došli Čeda Petrović, Čkaljin sin, koji je danas više reditelj, i jedan momak koji je bio Beli, on je danas producent, zove se Bojan Holec. Sa takvom grupom „Petorice otpisanih", dobio sam i naše poznate glumce. Ako pogledate danas, videćete da nikada više nije bilo u serijama i filmovima toliko poznatih imena.

Za ulogu šefa policije, koja nije bila velika, nisam mogao nikoga da nađem. Došao mi je Bata Živojinović i u poverenju me je zamolio da uzmem Duška Perkovića, koji je bio direktor „Centar filma". Bio je u velikim problemima, zbog afere sa Plastičnim Isusom. On je dao ostavku, pretilo mu je i hapšenje. Bata mi je rekao, ja ne moram da igram, pomozi čoveku! Odlučio sam da ulogu policajca dam Perkoviću. I nisam se pokajao, jer sam ga znao kao glumca još iz Pozorišta na Terazijama. Njegovu likvidaciju smo izveli negde na Dorćolu, u blizini ZOO vrta, tačno u zgradi gde je pravi Kosmajac stanovao i gde su ga sačekali „Otpisani".

Kad je reč o podeli, dugo nisam bio svestan koliko je sjajnih glumaca prošlo kroz Otpisane. Nedavno sam gledao reprizu, i bio sam zapanjen veličinom imena, koja prolaze tu. Bitno je da ih se setim, zbog uspeha serije. Pored glavnih, već navedenih, igrali su i Aca Berček, Paja Vuisić, Ljuba Tadić, Bata Stojković, Stevo Žigon, Miloš Žutić, Bora Todorović, Gidra Bojanić, Bata Živojinović, Smoki Samardžić, Mrgud Radovanović, Rade Marković, Lane Gutović, Slobodan Aligrudić, Slobodan Cica Perović, Miša Janketić, ali i početnici, Bogdan Diklić i Predrag Ejdus, pa onda velikani, kao što je bio Jovan Milićević, Predrag Tasovac, mladi Danilo Lazović, onda Viktor Starčić, Slavko Simić... Još stotine glumaca. I ženske uloge, sa Nedom Spasojević, Cecom Bojković, Ksenijom Jovanović i tako dalje. Ogrešiću se o nekoga, sigurno.

Moram malo da se vratim na pisca, Dragana Markovića, koji je bio zaista neobičan čovek. Bio je spreman da mnoge stvari priča, koje su mi bile dragocene, autentične.

Ispričao nam je da je u arhivi Udbe našao dokumenta o Bošku Bećareviću, jedinstvenom slučaju u ovoj zemlji, i kao čoveka, i kao šefa beogradske policije. Bećarević je posedovao, fenomenalno, „fotografsko" pamćenje i bio je u stanju da jednom vidi čoveka, da sazna podatak i da pamti kao kompjuter. Godine 1945, kada su ga Englezi predali našim vlastima, kao ratnog zločinca, Bošku Bećareviću je, prema vestima, suđeno. Osuđen je na smrt i smrtna kazna je izvršena. Međutim, Dragan Marković nam je ispričao pravu istinu: shvativši koliko taj čovek zna, koliko je kroz njegove ruke prošlo ilegalaca, dopustili su mu da nastavi da živi, dobio je i neku vilu, na putu za Avalu, iznad Banjice, i tu je on održao jednu vrstu saslušanja svih predratnih komunista i ilegalaca.

Naime, Leka Ranković, Krcun Penezić i Ćeća Stefanović su, svake noći, tamo dovodili po jednu grupu hapšenih predratnih komunista, koji su sada bili na vlasti, i oni su, jedan po jedan, izlazili pred Boška Bećarevića koji bi, na pitanje Leke Rankovića, „Bećareviću, da li poznajete osobu XY", tačno davao sve generalije. Recimo: „...To je čovek koga sam ja 3. marta '42. godine uhapsio i koji je uspeo da preživi istragu i da ispriča do detalja sve ono što su ga pitali..." Tako se često događalo da karijera nekog, čak, ministra bude uništena time, što bi Bećarević rekao „... Izvinite, ali kad sam vas 1943. uhapsio, vi ste, posle malo batina..." To je bio način na koji su njega koristili, nekoliko godina!

Po pričanju Dragana Markovića, Boško Bećarević je živeo sve do, možda, 1953, 1954. godine, vrlo udobno. Imao je na raspolaganju sve što mu je bilo potrebno, čak i poneku curu. Bećarević je, 1943. godine, u Berlinu, na sastanku antikomunističkih šefova iz cele Evrope, održao seminar sa jasno izraženim dokazima, „Kako sam likvidirao beogradsku komunističku organizaciju tokom '42. i '43. godine". I to je, nažalost, bila istina. Jedno vreme, u Beogradu, nije bilo aktivnijeg komuniste, jer je Bećarević uspeo sve da ih razbije, iako su pre rata bili veoma jaki i veoma dobro organizovani.

Da nije reč samo o hvalisanju ili preterivanju Dragana Markovića, govori i moj susret sa jednim od predratnih komunista, mojim poznanikom i prijateljem (kad sam došao iz vojske, zaposlio sam se privremeno u VI rejonu).

Sekretar rejonskog komiteta, a rejon je obuhvatao Lekino brdo, Dušanovac, Marinkovu baru i Voždovac, bio je neki Ljuba Damjanović. To je bio predratni komunista, radnik, vrlo aktivan ilegalac, koji je pao negde '42. godine, i njega je, naravno, saslušavao Boško Bećarević. Na Ljubinu sreću, čovek koji ga je otkucao nije bio mnogo poverljiv, tako da je, uz dobre batine, on uspeo da se izvuče i da postane jedan od funkcionera u Ozni, kasnije Udbi. Rekao mi je ovako: „Kad su mi rekli da moram da izađem pred Bećarevića, osetio sam kako mi se tresu kolena. Ušao sam u tu sobu, gde je on sedeo, i bio zapanjen detaljima koje je zapamtio u vezi s mojim hapšenjem i ispitivanjem." Na pitanje Krcuna Penezića, „A kako se držao drug, koji je pred vama?", Bećarević je rekao: „Ljubu Damjanovića smo, zaista, dobro obradili, on je sve izdržao i učinilo nam se da, sem malih sumnjivih stvari, on nije opasan. Posle Banjice, izašao je." Ljuba kaže da se on, i sam policajac, ponovo osetio živim. Nikada nije zaboravio Bećarevićev zmijski pogled.

Jasno je da Bećarević nije živeo tolike godine posle rata samo zato, da bi pričao o svojim žrtvama. Njega su iskoristili za interesantniju stvar, što bi, mislim, jednoga dana, bila dobra priča za neki film.

Boško Bećarević je, u toj istoj vili, gde je živeo, održao nekoliko kurseva za buduće Udbaše, za policajce. S obzirom na to da smo tada već bili u sukobu sa Rusima, mogućnost da se školuju u Moskvi, u nekoj od KGB škola, više nije postojala. Ali, prošli su kroz iscrpan i dragocen trening Boška Bećarevića, koji je, tako, odškolovao nekoliko generacija budućih policajaca. Ne zna se kako je završio, ali, za nekog novinara istraživača, to bi bio dragocen zadatak. Jer, u arhivima se nalaze mnoga, još zanimljivija dokumenta o provalama tokom '42. i '43. godine. Uključujući i štampariju CK, koja je 1944. godine otkrivena i mnogi ilegalci su tu ubijeni.

Evo još malo o radu na Otpisanima. Mnogi mladi glumci su prvi put stali tada pred filmsku kameru (radili smo na „velikom formatu" od 35 mm), i ona je tražila dosta iskustva. Bilo je svežine u njihovom načinu rada, ali tehnika i profesionalnost su nastajali polako.

Što se Gestapoa tiče, ogromnu pomoć mi je u tome pružio glumac, koji nam je došao iz Istočne Nemačke, gospodin Rudolf Ulrih, i igrao je oberšturmbanfirera Milera. Fini gospodin, koji je u Berlinu bio cenjen glumac, u Drugom svetskom ratu je služio, istina, u mornarici, ali je znao čitav ritual. Do tada se u našim filmovima nije ništa o tome znalo, a bilo je veoma značajno za nemačku vojsku. Za njega je gostovanje u Otpisanima bilo divno, jer se izvukao iz Istočnog Berlina. On nam je, nekoliko godina kasnije, poslužio kao vrlo važan čovek koji će, za nastavak serije, Povratak otpisanih, biti glavni za angažovanje pet nemačkih glumaca, na kastingu u Berlinu. Direktor ekipe i ja boravili smo tamo i videli Defu, ogromni studio za snimanje, a ispred naše kamere su prošli gotovo svi u to vreme tamo poznati glumci, presrećni da izađu iz Istočne Nemačke.

Mi smo jednu od vrlo teških scena, u Otpisanima, snimili u kanalizaciji. Jedan deo je snimljen u autentičnoj beogradskoj kanalizaciji, a drugi u objektu koji nam je u Košutnjaku napravio Veljko Despotović. Mnogo hodnika sa prljavom vodom, u kojoj se skoro dave glumci. To smo snimali u kasnu jesen i tražio sam da voda bude zagrejana, i oni su je, u toku noći, koliko-toliko zagrejali. Međutim, napolju je bilo već vrlo hladno i, kada je snimanje počelo, ekipa, na čelu sa Draganom Nikolićem, počela je da cepti od hladnoće, jer se voda već ohladila. Neki su se dosetili, pa su negde pronašli malo alkohola, „da se krv zagreje", ušli u taj prljavi deo kanalizacije i, posle izvesnog vremena, plivali u toj vodi. Čudio sam se zašto ne mole da se prekine snimanje. Naprotiv, dobrano povukavši pića, tražili su da se mnoge scene ponavljaju. Shvatio sam da im je ta hladnoća prijala... Došli smo do teške sekvence, već je bio decembar. Glavni problem je bio da se, kad neko padne ubijen, ne primeti ogromna para koja izlazi iz usta „mrtvaca". Taj problem smo rešavali komandom „Lezi i ne diši dok reditelj ne kaže STOP!" ... Bilo je još teških problema, jer smo snimali na Savi, u blizini restorana „Mika Alas", gde je bilo napravljeno skrovište. Stavili smo i scenografiju za nemački punkt: kukasti krst, nemačku zastavu i slično. Iako je bilo prijavljeno snimanje, doživeli smo da nam policajci sa Čukarice jednom uhapse scenografa, zbog isticanja fašističkih obeležja.

Dve stvari su mi išle naruku: u okolini Karaburme, gde je danas Sportski centar „Pionir", došlo je do rušenja čitavog bloka zgrada, pa je izgledalo kao posle bombardovanja. Sve te scene sa ruševinama smo, noću, tamo snimali. Drugo je bilo, što sam osetio važnost Ljilje Pavić, supruge Siniše Pavića, koja bila naš „oficir za vezu". Kad god bih uvideo neku „rupu" u dijalogu, ja bih joj se obratio i zamolio nju, da Siniša napravi mali dijalog između „Otpisanih" i štaba, na primer... I, odmah bi bilo napisano i predato na kucanje. Uvek smo se borili da jezik skojevaca prilagodimo tadašnjem žargonu, kao, na primer, ono da se devojka zvala „treba"... Oblačenje glumaca je takođe bio problem. Dragan Nikolić se uvek borio da zadrži svoj nadimak, „Prle kačket", pa je imao čitavu kolekciju kačketa. Imao sam i sam nekoliko, i dao sam mu...

Što se Voje Brajovića tiče, koji je uvek bio malo nezadovoljan, mislio je da mu je uloga suvoparna, jer je, kao rukovodilac, davao samo kratke naredbe („Ajd, polazi!"), ali je kasnije video da je ta uloga mogućnost, da se izrazi na specifičan način. Vodio je bitku sa samim sobom, kao čovek koji vodi nespremne mladiće u čestu smrt. To je od njegovog lika napravilo „lik sa dušom". Objektivno, mnogo skojevaca je ginulo. U Beogradu je kružila šala: „izgiboše kao Otpisani". Kasnije, mi smo, u seriji, pobili sve Nemce. Jedini je Aca Berček duboko patio što igra maloletnika, mlađeg brata, pa nema mnogo prostora za akciju.

Sve dok, jednoga dana, nismo došli do ozbiljnih scena, gde su na red došli pirotehničari. Sećam se Zorana Đorđevića, matori Živković i njegov sin... Imali smo iskusnu ekipu pirotehničara, a, s druge strane, asove kaskadere, Batu Kamenog, Zvonceta, njih sedam, osam... Masovno su „ginuli" i kao Nemci... Kada na Zemunsku stanicu stiže oklopni voz za Istočni front, koji je bio natovaren tenkovima i artiljerijom, sve je iz fundusa „Avala filma" doterano u Zemun, i posle toga smo negde preko Dunava, na jednoj poljani, morali to da dignemo u vazduh. Delovalo je ubedljivo. Jedna od završnih scena bila je grandiozna: trebalo je minirati brodogradilište, sa brodovima, kranovima... I danas se divim tim majstorima za efekte, bilo je stravično, iako se radilo u crno-beloj tehnici. Iz noći u noć!

Završavamo i dobijamo termin, da se premijera održi u bioskopu „Kozara". Bilo je mnogo važnih gostiju, koji su lepo pozdravili sve učesnike. Mislili smo da je naš posao završen. Kritike za film su bile dobre, poseta takođe, odmah je prešao 100.000 gledalaca, u prvom prikazivanju. Potom je prikazana serija. Ali, start je bio neugodan. Mi smo za domaću publiku, sastavljenu od naših saradnika, tv ljudi, u sali Doma pionira prikazali prve dve epizoda. Na početku prikazivanja, odjednom je iz sale demonstrativno izašla kritičarka Olga Božičković, došla do vrata i zalupila ih za sobom. Bio je to loš i opasan znak. Ona je prvi set, od 13 epizoda, propratila sa skepsom, da bi sledećih 13 obeležila slavopojkama. Pošto je vremenska razlika između te dve serije, Otpisani i Povratak otpisanih bila nekoliko godina, ona je, takođe, shvatila koliko je to bio veliki poduhvat.

Međutim, u jednom od armijskih listova, oglasio se tada značajni general, smatrajući da je to preterano glorifikovanje minornih ilegalaca, u odnosu na Oslobodilački pokret. Napao je poduhvat, ali je odustao, čuvši da se to dobro prima (verovatno od Tita)... Zatim je došla nagrada na Festivalu u Portorožu, za režiju cele serije, kao i za režiju četvrte epizode, i nagrada za Paju Vuisića.

Bili smo pozvani, svi, primili smo plakete i priznanja.

Pričalo se o nastavku. Ali, mi smo dugo imali mali rat. Dragan Marković je insistirao da, na kraju prvih 13 epizoda, sva petorica „otpisanih" izginu. No, ja sam se odupirao i uspeo da pridobijem za sebe tv urednike i ostale. Pristao je na kompromis. Onda moraju biti teško ranjeni, rekao je. Godinu, dve kasnije, kada je popularnost bila ogromna, Dragan je priznao da je pogrešio. Žao mu je bilo samo što je ubio „Paju Bakšiša", Mikija Manojlovića.

Nastala je bitka za nastavak serije, koji nam je pisac doneo kao predlog, vrlo interesantan. Preskočio je godine u ratu i vratio se u dane pred oslobođenje. „Otpisani" se vraćaju u Beograd, i, za razliku od prve serije, gde su rušili okupacijske punktove, sada su se borili da spasu ono što su Nemci, povlačeći se, hteli da miniraju.

Dobili smo sinopsis za 13 epizoda - spasavanje Vodovoda, Glavne pošte... Ali, ništa konkretno. Marković je postao direktor „Politike", i nije imao vremena za to. Siniša Pavić je bio zauzet drugim poslovima, pa smo mi onda angažovali Gordana Mihića i Zorana Đorđevića, pisca popularne serije Majstori. Podelili su posao, i počeli da rade na scenariju. U međuvremenu, kada smo dobili prvu verziju, shvatili smo da nam je sada važnija druga strana: dogovorili smo se za kasting u Istočnom Berlinu, da odemo u DEFA, filmski grad. Ulrih nam je bio domaćin. Bili smo zapanjeni veličinom filmskog studija, koji je postojao od dvadesetih godina 20. veka.

Videli smo i hale sa rekvizitima, sa dekorima iz starih vremena i Ulrih mi je pokazao nešto interesantno. DEFA je na jezeru, na granici između Istočnog i Zapadnog Berlina. „Pokazaću vam, kako je jedan od rekvizitera uspeo da prebegne u Zapadni Berlin", kaže.

Pokazao mi je nekoliko veštačkih galebova, maketa, koji su delovali prirodno. Taj čovek je uzeo jednog galeba, prišunjao se obali, navukao preko glave belog galeba i počeo da pliva prema sredini. Jer, bilo je dosta pravih galebova. Čekao je, među njima, da prođe dan. Kad se smračilo, lagano je doplivao na Zapad i postao jedan od retkih koji se uspeli.

Izabrali smo petoricu nemačkih glumačkih prvaka. Tome smo dodali i našeg „zeta", Petera Karstena, oženjenog kostimografkinjom, Divnom Jovanović. Dobro je govorio srpski.

U ranu jesen, 1976, počeli smo snimanje na padinama Kosmaja. Tu smo proveli dvadesetak dana. Do zime je trebalo, opet, snimiti 13 epizoda i film.

Film smo snimili na vreme, i on je postigao do tada neviđen rekord - 300.000 gledalaca, dok su ostali bili zadovoljni sa 50.000.

Tada sam uspeo da dva značajna čoveka uvedem u svet filma i televizije. Jedan od njih je, nažalost, mlad otišao, Nebojša Đukelić, moj dragoceni saradnik i, takođe mladi, Boris Miljković, danas slavni reditelj, i majstor advertajzinga. Film je dobio „Zlatna vrata Beograda" i mnogo nagrada. Paja Vuisić je dobio nagradu za epizodu. A za mene je najtragičniji dan bio onaj kada smo snimali osvajanje mosta preko Save, kada je učestvovalo nekoliko hiljada statista, desetine tenkova, stotine motornih vozila, topova. Sa vremenom nismo imali sreće. Bila je noć, kada je preko Beograda dunula strašna košava, koja je pretila da osujeti svaki pokušaj snimanja. Drugog termina nije bilo, sve je bilo zaustavljeno i organizovano da tu noć snimamo. Uspeli smo da snimimo, pod užasnim okolnostima.

Da ne zaboravim, da su serija i film doneli novo i dragoceno lice. U nastavku se pojavljuje lik Marije, sekretarice šefa policije. Setio sam se audicije, gde sam otkrio nepoznatu i vrlo fotogeničnu osobu, zvaničnu lepoticu. To je bila Zlata Petković.

Drago mi je bilo što su Prle i Tihi, naročito ovaj drugi, ostvarili zvezdani uspeh. Raspršili su sve sumnje u sebe, kao glumce.

Sam film i serija su izuzetno finansijski prošli, dobro zaradili, a naročito je dobro prošao onaj koji je, ne znam kako, napravio kasete, koje se i danas prodaju i van naše zemlje. Ja sam, nažalost, sve to radio za platu. Ne žalim se, jer sam ponosan na uspeh tog posla.