Francuzi su notorno podeljeni oko literarnih pitanja, ali u jednom se saglasni: nekoliko je dobrih pisaca u Francuskoj danas, Emanuel Karer je jedan od njih. Zašto se onda van Francuske kaže da je Emanuel Karer „najveći francuski pisac za koga niste čuli"?


Ono što volim je ludilo. Moj život to dokazuje.
Ne kultivišem logiku već ekstazu.
Moje morbidna osećanja me čine srećnim.
Edvard Limonov

Devetog januara 1993. u istočnofrancuskom departmanu Žira dogodio se užasan zločin koji je šokirao Francusku. Novinski izveštaji su preneli sledeće činjenice: Tridesetosmogodišnji doktor i ekspert Svetske zdravstvene organizacije Žan-Klod Romand usmrtio je u svojoj kući blizu gradića Ferni-Volter, svoju suprugu. Potom je pištoljem lišio života njihovo dvoje maloletne dece, a onda i svoje roditelje ne poštedevši pritom ni psa. Nakon toga je podmetnuo požar u svojoj kući i progutao gomilu tableta za spavanje. Vatrogasnoj službi je uspelo da spase počinioca, koji je posle buđenja iz kome tvrdio da je bio žrtva provalnika.

Francuski novinar i pisac Emanuel Karer u tom trenutku je imao 37 godina i iza sebe nekoliko uspešnih romana, scenarija i novinarskih reportaža. Međutim, i pored početnih spisateljskih uspeha, sumnjao je u sebe. Pisao je puno ali bio je u potrazi za vanvremenskom pričom koja će ga lansirati u vrh francuske literarne scene. Želeo je da bude dobar kao Vladimir Nabokov. Obeshrabrivao ga je talenat drugih autora. Bio je sklon depresiji. A onda je u novinama pročitao vest o strašnoj sudbini porodice Romand, i ona ga je potpuno obuzela.

Slučaj iz novina

I ranije je Karer u svojim delima pokazivao fascinaciju tamnim stranama ljudske egzistencije, napisao je biografiju Filipa K. Dika, jednog od najoriginalnijih i najmračnijih pisaca naučne fantastike, i mračnu novelu „Brkovi" u registru teatra apsurda - ali ovaj užas se zaista dogodio. Stajao je nemoćan pred planinom pitanja: šta je navelo Romanda na ovaj čin? Kako život udesi da ugledan doktor i otac, omiljen od svih, naprasno odluči da jednog vikenda brutalno pobije svoje najbliže? Kakva je priroda zla koje je Romand nosio u sebi i koje mu je, naposletku, uništilo život.

Odlučio je da piše o ovom slučaju, ali prave rečenice nisu dolazile, ništa mu nije polazilo za rukom. Kao hijena je obilazio oko papira. Do tada je uglavnom pisao o izmišljenim likovima, u trećem licu, ali ovde to jednostavno nije funkcionisalo. Desetine ispisanih stranica završavale su u korpi. Bio je očajan. Da li uopšte postoji način da se piše o ovom užasu? Kako izbeći neukusno moraliziranje i pretencioznost onoga koji navodno zna šta se desilo?

Prolazile su godine a on je ostajao zatočenik tragičnog slučaja. Sve što je mučna opsesija donela bio je kratak roman Razred na snegu (1995) koji je u sebi sadržao tek konture ove tragedije.

Radnja Razreda na snegu prati preplašenog dečaka na školskoj ekskurziji, koji na licima drugara i učitelja čita neku nesreću, sluti da se oko njega sužava obruč zla i da svi od njega nešto skrivaju; pominje se trgovina organa i njegov otac koji u gepeku svog automobila krije veliku tajnu. Priča je pisana u turobnoj i pretećoj atmosferi horor filmova. Roman Razred na snegu je u Francuskoj doživeo neočekivani komercijalni uspeh a knjiga je u srpskom prevodu objavljena u izdanju „Prosvete" 1998. godine.

Ali to nije zadovoljilo pisca. Kada se već polako pomirio sa idejom da nije dorastao zadatku opisa slučaja porodice Romand, Karer je, bez namere da to bude objavljeno, ispisao nekoliko stranica rezimirajući šta je taj slučaj značio za njega i kako je izgledao napor da ga literarno obradi. Na papiru su ostale reči koje će otvoriti Karerovu najpoznatiju knjiga L'adversaire (2000), u hrvatskom prevodu Protivnik božji (AMG, 2003):

„U nedelju ujutru 9. januara, dok je Žan-Klod Ramond ubijao svoju ženu i svoju decu, ja sam bio na roditeljskom sastanku u školi u koju je išao Gabrijel, moj stariji sin."

A onda je shvatio da je pronašao metod. Umesto trećeg lica počeo je da koristi prvo: Ja, Emanuel. Ono što će uslediti su zatvorske posete počiniocu zlodela, bezbroj razmenjenih pisama, manično studiranje gomile akata, razgovori sa njegovim komšijama i kolegama. Pišući o svemu tome, Karer dokumentarno i hronološki prati život ubice koji opisuje jasnim i preciznim stilom, distancirano ali ne potpuno lišeno emocija, umećući povremeno epizode iz sopstvenog života.

Sudbina Žan-Kloda Romanda

Romand je odrastao kao sin šumara u tradicionalnom miljeu na istoku Francuske. Studije medicine su za skromnu Romandovu porodicu bile veliki iskorak na društvenoj lestvici, ali i za samog Romanda preveliki teret: s jedne strane morao je da se nosi sa kompleksnošću gradiva, a s druge i sa vlastitim nesigurnostima u akademskom okruženju. Na prelazu u treću godinu studija propustiće važan ispit, ali roditeljima i devojci, koja će mu kasnije postati i žena, ipak će reći da ga je položio. Na ovoj životnoj stanici počeće da se odvrće kobna spirala laži.

Početne bezazlene neistine biće samo predivo za sve kompleksniju mrežu laži. Da sve relativno lako prolazi, iznenađuje pomalo i samog Romanda.

Pred roditeljima, ženom, decom, poznanicima i prijateljima glumi uspešnu karijeru stručnjaka za arterosklerozu u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji u Ženevi, obmanjuje ih da ide na kongrese i večere sa uticajnim privrednicima i političarima.

Da bi okolinu uverio da svaki dan odlazi na posao, autom bi kretao na put u pravcu Ženeve, a onda bi sate provodio na parkinzima, u šetnji šumama, da bi kasnije vreme provodio s ljubavnicom iz Pariza. U vreme navodnih službenih putovanja u inostranstvo, u hotelskoj sobi bi po ceo dan gledao televiziju.

Budući da nije imao redovnih primanja, bilo mu je potrebno mnogo novca da održi status uspešnog i poštovanog člana zajednice. Pod izgovorom da kao međunarodni ekspert dobija izvanredne uslove za uloge kod švajcarskih banki, Romand će proneveriti ogromne sume novca koji će mu prijatelji rado stavljati na raspolaganje. Tako je svojoj porodici obezbeđivao visoki životni standard, skupe školarine, studijske boravke u inostranstvu, automobile, letovanja.

Osamnaest godina traje ova laž. A kada novca na kraju nestane, kada mu ljubavnica zatraži da joj vrati pozajmicu i kada ga kombinacija različitih okolnosti stavi pod preveliki pritisak, on više ne vidi izlaz. U čvrstom uverenju da njegovi bližnji ne mogu da podnesu istinu, sve će ih pobiti a onda s pola srca pokušati samoubistvo.

Estetika užasa

Kada je roman Protivnik božji objavljen 2000. godine, mnogi kritičari su se zapitali u čemu je uopšte smisao i vrednost ove knjige? Da li je moralno opravdano pisati knjigu o svirepom ubici i spekulisati o tome da li je ubica pre nego što će pobiti porodicu pustio suzu i šta mu je bilo u glavi? Da li pisac želi da pokaže „simpatiju prema đavolu?"

Emanuel Karer će u jednom razgovoru o knjizi reći da je potencijal priče o Romandu pre svega saznanje o čoveku kao socijalnom biću. Priča nema koren u laži po sebi, već u nečemu što prethodi laži, u jazu između socijalne uloge koju čovek konstruiše i onog „ja" koje noću, samo, sedi i razmišlja na klozetskoj šolji. Na ovom tragu, Protivnik božji je bespoštedan uvid u ponore ljudske psihologije i patološkog straha od kraha socijalne fasade, od one vrste samoprojekcije do koje nam je u odnosu sa drugim ljudima posebno stalo. Autor vodi čitaoca kroz priču direktnim i sirovim jezikom, zadirući mu direktno pod kožu i čineći kulise iza događaja i likova onim što jesu - stvarnim. Jer osnova Karerovih priča jesu fakti, kojima on pristupa kao da piše seriju, menja vremenski fokus, forme i perspektive pripovedanja, prekida naraciju u neizvesnim trenucima a onda se vraća na nju...

Zahvaljujući ovom romanu, Žan-Klod Romand će u Francuskoj postati nešto poput pop ikone zla, a Emanuel Karer jedan od najčitanijih pisaca.

Uelbek i Karer

Jedan od onih koji poštuje Karerovo delo je i Mišel Uelbek, koji će mu posvetiti esej o „problemu dobra u delu Emanuela Karera".

Uelbekovo poštovanje ne dolazi od zajedničkih svetonazora ili stila života, jer oni imaju vrlo malo toga zajedničkog: Uelbek, rođen na francuskom ostrvu nadomak Madagaskara, do pariske i svetske literarne slave dolazi obilaznicom, preko činovničkog nameštenja u ministarstvu poljoprivrede. Nasuprot njemu, Karer dolazi iz buržoasko-boemskog miljea 10. arondismana čije pripadnike Francuzi nazivaju „bobo", a obrazovanje dobija na čuvenom Institutu političkih nauka (Science Po) na kome su se školovale ličnosti poput Marsela Prusta ili Simon Vejl. Za razliku od Uelbekovog ciničnog odnosa prema liberalnoj demokratiji zapadnih zemalja, Karer i u javnim nastupima i u književnim delima manje se bavi političkim temama. Osim toga, teško je ne primetiti i vizuelno-estetski kontrast između dva pisca - oronule i zapuštene spoljašnjosti Uelbeka i vitalne pojave Karera na kome se teško primećuje da je zagazio u sedmu deceniju života.

Pre će biti da Uelbekovo uvažavanje kolege proizilazi iz osobene literarne snage Karerovog pripovedanja. Karer, za razliku od Uelbeka, ne izmišlja likove i događaje, on piše u „autofikcijskom" stilu, na tragu šestotomnog ciklusa Moja borba norveškog autora Karla Uvea Knausgora, s tom razlikom što Knausgor do banalnosti pretura po sitnicama iz svoje prošlosti, dok Karer u prvi plan ne stavlja svoj život već ličnosti, situacije i događaje o kojima piše i koji ga na dijabolički način fasciniraju, i tek u interakciji s njima, sa kompleksnošću tuđih sudbina i karaktera, on pred čitaocima bespoštedno ogoljava vlastite slabosti, strahove i životne krize. Na nekim mestima to zaista izgleda kao narcistički napadi jednog egomanijaka, da bi se već na drugim smenjivale bolne ispovesti ličnih kriza i nastupi razoružavajuće skromnosti.

Poslednji zarobljenik iz Drugog svetskog rata

Sedmogodišnji rad na romanu Protivnik božji psihički je teško pao Emanuelu Kareru. Posle razvoda od prve žene nastupila je još jedna kriza smisla i inspiracije. A onda je 2000. godine njegovu pažnju pobudila vest iz gradića Koteljniki, 850km južno od Moskve, gde je u jednom sanatorijumu za mentalno obolele pronađen 74-godišnji starac mađarskog porekla po imenu Andraš Toma.

Naime, Andraš Toma imao je 19 godina kada su ga kao mađarskog vojnika 1944. u jednom poljskom selu zarobili pripadnici Crvene armije, a mađarske vlasti potom proglasile mrtvim. Sovjetske vlasti su pak nesrećnog Tomu proglasile umno poremećenim usled ratnih trauma i smestile ga u duševnu bolnicu, gde mu je zbog neke bolesti amputirana noga, a od jakih lekova je izgubio osećaj za vreme. Punih 55 godina proveo je vegetirajući, ne komunicirajući ni sa kim, zbog čega je postao predmet istraživanja psihijatara i neurolingvista.

Tragom ove priče Karer će se s televizijskom ekipom uputiti u Koteljniki s namerom da napravi reportažu o slučaju. Ali u istraživanju sudbine Andraša Tome u Rusiji, francuski tim dočekuje zazor i nepoverenje tamošnjih institucija. U obilasku lokalnih birtija, Karer i ekipa slučajno upoznaju Anju, mladu druželjubivu ženu koja dobro govori francuski i koja je u vezi sa Sašom, šefom lokalne tajne službe. Saša je ozbiljan i distanciran, odbija da govori u kameru, ali ne odbija društvo. Ekipa sedi u kafani i smeje se, troši se votka u velikim količinama, a onda se uz gitaru pevaju poznate francuske šansone. Naposletku, ekipa se u Pariz vraća bez priče i upotrebljivog materijala.

Međutim, samo nekoliko nedelja po povratku, Karera zatiče vest da je Anja usred dana brutalno ubijena. Iza ubistva nije stajao određeni motiv, a počinilac je očito bio mentalno oboleo čovek. Karer se vraća u Koteljniki.

Knjiga Moj život kao ruski roman u kome će opisati čitav slučaj, Karer je objavio 2007. godine.

Kao u ruskom romanu

Prvo što se u romanu pred čitaocima ukazuje jesu pedesete godine 20. veka i Andraš Toma u ruskom sanatorijumu. Priča se prekida epizodama iz 2000-ih: tuga tranzicione ruske provincije, oronule zgrade iz ere Leonida Brežnjeva, propali privredni giganti, siromaštvo, paranoidna i labilna majka nesrećne Anje, Anjin momak Saša, koji je zbog problema sa alkoholizmom otpušten iz službe pa mu ni snimanje za francusku televiziju više ne predstavlja problem.

U romanu vidimo i bezvoljnog, lenjog, depresivnog i zapuštenog pripovedača Karera koji po birtijama pijano natuca ruski. Posebno upečatljiva scena je kada Saša, momak ubijene devojke, u alkoholisanom nastupu iskrenosti govori Francuzu: „Kada si prvi put došao ovde sa kamerama, mislio sam da si došao da snimaš našu tugu, ali u stvari ti si ovde doneo svoju." A onda se Karer u knjizi upušta u priču koja kao avet decenijama progoni njegovu porodicu.

Naime, rad na dokumentarnom filmu o Andrašu Tomi, poslednjem zatvoreniku iz Drugog svetskog rata, podstakao je Karera na potragu za svojim dedom po majci, koji je 1944. misteriozno nestao. Karer čitaocima otkriva da je majčin otac bio gruzijski imigrant koji je nakon Oktobarske revolucije izbegao u Francusku, da bi tokom Drugog svetskog rata postao prevodilac za nemačku okupacionu vojsku i nacistički kolaborant, a onda u vihoru posleratnih odmazdi nestao bez traga.

To što će Karer u knjizi rasvetliti dugo čuvanu porodičnu tajnu najviše će pogoditi njegovu majku Elen Karer de Ankos, stalnog sekretara Francuske akademije, uglednu istoričarku i eksperta za istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza. Uzalud je sirota žena molila svog sina da misli na njenu reputaciju koju je godinama gradila. Nije vredelo.

U knjizi Moj život kao ruski roman Karer paralelno sa sudbinom Anje i Andraša Tome i porodičnom istorijom, pripoveda i o svom intimnom odnosu sa svojom tadašnjom devojkom Sofi, zgodnom i jednostavnom osobom, koja ga snažno seksualno privlači ali koje se i stidi zbog njenog niskog socijalnog porekla, skromnog obrazovanja i nemogućnosti da se uklopi u intelektualno-umetnički milje u kome se on prirodno kreće. Svoje unutrašnje dileme leči započinjanjem besmislenih svađa s njom i histeričnim ispadima. Da bi joj posle jedne od emotivnih kriza ipak pokazao svoju ljubav, Karer će za nedeljno izdanje „Monda" da napiše priču koju će joj posvetiti. Znajući da će broj „Monda" izaći na dan kada Sofi treba da vozom otputuje za La Rošel, Karerova priča, na ivici pornografije, završava se zapovešću devojci da masturbira u toaletu voza, dok ostalim čitateljkama preporučiće da zamisle da su Sofi i da urade isto.

Međutim, tog dana baš ništa ne ide planu. Sofi će nekako propustiti planirani voz i zaboraviće da kupi „Mond", ali će mu istog dana kroz suze priznati da ju je njihova večita klackalica oterala u ruke drugom čoveku, da je sada trudna s njim, ali da joj taj čovek ništa ne znači i spremna je da sve ostavi zbog Karera.

To je on, Edička

Britanski „Gardijan" će jednom prilikom Karera opisati formulom: „Najvažniji francuski pisac za koga niste čuli." To se može odnositi i na srpsku publiku, koja o ovom francuskom piscu relativno malo zna. Svega tri knjige su do sada prevedene na srpski - Razred na snegu, Carstvo i Limonov. To jesu važna ostvarenja ali ni približno dovoljna za recepciju Karerovog dela.

Jedna od njih je biografija ruskog disidenta, pisca i skandal majstora Eduarda Limonova naslovljena jednostavno Limonov (Čarobna knjiga, 2012).

Limonova je Karer upoznao 80-tih u Parizu, i očigledno toliko bio fasciniran ekscentričnim Rusom da je odlučio na napiše njegovu biografiju. U njoj će opisati Limonovljeve disidentske godine u Parizu i Njujorku, epizode iz njegovog emotivnog života, seksualne eksperimente u koje se upuštao, mržnju prema Josifu Brodskom, uzlet i pad u očima zapadne čitalačke publike i još mnogo toga. U završnom delu Karer razmatra Limonovljeve kontradiktorne političke stavove i neuhvatljiva meandriranja od radikalnog levičara do ruskog nacionaliste, od Putinovog kritičara do protivnika ruske liberalne opozicije koje smatra kukavicama i slabićima.

Dok su neki knjigu Limonov proglasili jednom od najboljih knjiga o Rusiji druge polovine 20. veka, za druge je to bilo problematično delo. Tako će zbog epizoda u kojima Karer Limonova smešta u kontekst ratnog Sarajeva i blizinu Radovana Karadžića i Željka Ražnatovića Arkana, Miljenko Jergović doneti sledeći sud: „To je amoralna i suštinski zla knjiga, koju je napisalo jedno neodgojeno bogataško derle." Kareru se povodom ovog dela zamera nedovoljno poznavanje pozadine ratnih sukoba na tlu Jugoslavije i suštinsko nerazumevanje jeljcinovske i putinovske Rusije. Međutim, jasno je da autor u svojim delima ne želi da se upušta u etičke polemike niti u istoriju sukoba na Balkanu. Njegov spisateljski impuls ga vuče ka fenomenu jedne nekonvencionalne figure kakva Limonov jeste, ka neobičnom i drugačijem, onom što odstupa od uobičajenog i otima se zdravorazumskom, i želi da se zagleda u psihu jedne od najkontroverznijih literarnih ličnosti posleratne Rusije u pokušaju da je razume.

U knjizi Carstvo (Akademska knjiga, 2016), Karer želi da razume okolnosti nastanka hrišćanstva. On prati istorijski verifikovane tragove apostola Luke i Pavla i njihov život u Rimskom carstvu u prvom veku. Ali šarm Karerovog pripovedačkog postupka nije u otkrivanju novih detalja priče. Pre se radi se o ličnom odnosu pisca prema objektu fascinacije. Karer u ovom hibridnom delu kombinuje naučno istraživanje, fikciju i stanice iz svog života, diskutuje sa samim sobom iz vremena dok je bio vernik, dok je prolazio kroz duhovne krize i kada je, naposletku, prestao da veruje.

Joga

Danas je Emanuelu Kareru 63 godine. I pored njegovog teško osporivog literarnog kvaliteta, njegova dela nikad nisu nagrađena Gonkurovom nagradom. Čuveni Bernar Pivo, jedan od najvećih literarnih autoriteta posleratne Francuske i dugogodišnjeg predsednik Gonkurovog žirija, to je argumentovao činjenicom da je nagrada predviđena za romane, što Karerove knjigu nisu, jer se bave životom stvarnih ličnosti. Međutim, kada se 2019. Pivo povukao iz žirija pojavila se mogućnost da se dotadašnja pravila omekšaju.

Poslednji Karerov roman Joga 2020. godine prodao se u Francuskoj u 200.000 primeraka, i važio je za ubedljivog favorita za osvajanje ove nagrade. Sve dok se u „Vaniti Feru" nije pojavio tekst njegove bivše žene Helen Denev, s kojom ima ćerku i od koje se nedavno razveo. Helen, i sama priznata francuska novinarka, optužila je svog bivšeg supruga da je prekršio odredbu ugovora po kojoj ne sme da koristi njeno ime i piše o njoj bez njene saglasnosti.

Helen je, naime, već bila jedan od likova u jednoj Karerovoj knjizi, u romanu pomalo kičastog prevoda Neki drugi životi, koji govori o njihovom zajedničkom odmoru na Šri Lanci za vreme cunamija 2004. i smrti njene sestre usled bolesti. I u ovaj književni eksperiment staje mnogo toga naizgled nespojivog: egzistencijalne nesigurnosti, sporost birokratije, porodična ljubav, kolegijalno poštovanje, suočavanje sa neizlečivom bolešću, gubitak najbližih i mehanizmi francuskog sudskog sistema. Sve u prepoznatljivom tonu autora koji varira između direktne emocionalne involviranosti i distance hladnog posmatrača.

I u drugim prilikama Karer se za potrebe svojih literarnih dela bahato služio likom svojih bivših partnerki, njihovim imenima, strahovima, brigama, seksualnim fantazijama. Naposletku će se ispostaviti da zbog ovog nerešenog pravnog konflikta između bivših supružnika, najuspešnija knjiga 2020. u Francuskoj Joga neće dobiti Gonkurovu nagradu.

Ali su čitaoci dobili još jednu „karerovštinu" u kojoj je reč o terorističkom napadu na „Šarli Ebdo", migrantskoj krizi, o jogi, piščevoj terapiji za lečenje depresije elektrošokovima, i mnogo toga još.

Lako je pretpostaviti da Karer u knjizi ne štedi druge, a ponajmanje sebe. To je još jedna bolno iskrena priča, jer za njega je iskrenost sve - njegov literarni kredo. I zbog te iskrenosti i literarnih kvaliteta stoji ocena uglednog magazina „Paris rivju": „Francuzi su notorno podeljeni oko literarnih pitanja, ali u jednom se saglasni: nekoliko je dobrih pisaca u Francuskoj danas, Emanuel Karer je jedan od njih."

div id="adoceanrsvdcfhklggd">