Nepoznata osoba u kostimu srednjevekovnog lekara iz vremena kuge – u dugom mantilu i s maskom za disanje u obliku ptičjeg kljuna - sistematski i brutalno ubija tajkunsku elitu Sankt Peterburga, nedodirljivu pred zakonom. „Kužni doktor“ ubistva prati anarhističkim manifestima na internetu, kojima poziva građane da ognjem očiste grad od „kužnih elemenata“, „zaraze“ i „gnoja“. „Doktoru“ se suprotstavlja major policije Igor Konstantinovič Grom. To je siže prvog ruskog superherojskog spektakla sa lokalnim strip predloškom.

Iako je pomodarstvo oduvek bilo izražena crta ruske kulture, popularne propagandne slike o Rusiji kao hronično konzervativnom i „zaostalom" društvu nekako su uvek gurale ovaj značajan aspekt nacionalnog karaktera u drugi plan. I mada različiti oblici pomodnih supkultura realno predstavljaju manjinu u odnosu na manje-više konzarvativan i narodnjački mejnstrim, ovo pomodarstvo predstavlja važnu motornu snagu razvoja društva i države, čiji su tragovi lako vidljivi. A najbolje se vide na planu tehnoloških inovacija.

Dok je u celom svetu sinonim za društvenu mrežu „Fejsbuk", u Rusiji je to lokalna mreža „V kontakte". Dok su u svetu najpopularnije aplikacije za direktno dopisivanje „Votsap" i „Fejsbuk mesindžer", u Rusiji je to „Telegram". Dok je na Zapadu sinonim za internet-taksi „Uber", u Rusiji je to „Jandeks".

„Janeks" je, inače, do skora bio i najpopularniji internet pretraživač u Rusiji, i tek nedavno ga je na prvom mestu prestigao „Gugl", ali ruski pretraživač i dalje zaostaje za globalnim za svega nekoliko procenata. Rusi ne samo da imaju potrebu da među prvima usvajaju i isprobavaju određene tehnološke inovacije i kulturne obrasce, već istovremeno pokazuju značajan preduzetnički duh, prepoznajući nove trendove u tehnološkim mekama kao što su SAD, Kina, ili Japan, a zatim razvijajući svoju lokalnu verziju i zauzimajući položaj na ruskom tržištu pre nego što brend postane globalan, i stigne do njihove široke publike.

Rusko hvatanje priključka sa globalnom strip-kulturom

Rusima tako nije promaklo ni pretvaranje izdavača stripova „Marvel" u glavni generator zarade megakorporacije „Dizni". „Diznijev" zvezdani uspeh sa „Marvelov" veoma brzo su, sa manje ili više uspeha, pokušali da oponašaju mnogi konkurenti, što je dovelo do toga da je u prethodnoj deceniji strip-film postao najprofitabilniji i najmasovniji bioskopski žanr. Rusi su, međutim, imali značajan hendikep u nastojanju da „uskoče u voz" i naprave sopstvenog bioskopskog mastodonta strip-filma: njihova publika ne čita stripove.

U prvoj polovini XX veka propagandisti SSSR-a su proglasili strip za „buržujsku ujdurmu" i „reakcionarnu umetnost", smatrajući da je reč o žanru koji na esencijalnom nivou afirmiše buržoasku kulturu, glorifikuje kapitalizam, i potkopava klasnu svest proletarijata. Kada su odnosi SSSR i SAD zašli u epohu Hladnog rata, a američka strip produkcija bila u svom Zlatnom dobu, ova ocena nije bila daleko od istine - američki superheroji rutinski su se suprotstavljali komunizmu i sovjetskoj dominaciji, boreći se, u duhu čuvenog Supermenovog gesla, za „istinu, pravdu i američki način života".

Kada je Gvozdena zavesa pala, a Glasnost ukinula sve zabrane na produkciju subverzivnih materijala, Rusi su decenijama bili u zaostatku za globalnom, a pogotovo za američkom strip kulturom. Prepoznavši u stripovima značajan element globalne popularne kulture, oni su nastojali da „štreberski" nadoknade propušteno, štampajući zbornike stranih klasika i stidljivo razvijajući sopstvenu strip produkciju. A budući da su im nedostajale generacije umetnika i izdavača koje su odrastale na stripovima, sve se u manjoj ili većoj meri svodilo na pipanje u mraku, podražavanje stranih obrazaca, i preštampavanje američkih superherojskih stripova koji su se proslavili filmskim ekranizacijama.

Ruski strip na filmu

U to vreme, Rusi su imali i nekoliko zanimljivih pokušaja stvaranja vlastitih strip-filmova. Aleksandar Vojtinski i Dmitrij Kiseljov 2009. godine objavili su solidan superherojski film „Crna munja", o studentu koji slučajno otkriva izgubljeni sovjetski prototip letećeg automobila marke „Volga", i zahvaljujući njemu postaje borac protiv kriminala. Film je imitirao, i u izvesnoj meri veoma inteligentno parodirao, tada aktuelne američke strip-filmove, ali nije imao vlastiti strip-predložak, niti je bio masovno popularan uprkos veoma atraktivnoj produkciji.

Takođe bez ikakvog predloška u formi stripa, reditelj Sarik Andreasjan 2017. godine snimio je rusku treš kopiju „Marvelovih" „Osvetnika" - „Zaštitnike", koji su solidno prošli na ruskim blagajnama, ali nisu izazvali nikakvu širu pažnju, niti su predstavljali iole značajan popkulturni fenomen.

Kudikamo veći uspeh i uticaj na popularnu kulturu ostvario je sjajni ratni film „T-34" Alekseja Sidorova, koji takođe nije imao nikakve veze sa stripovima, ali je na planu estetike, pripovedanja, i fotografije predstavljao par excellence strip-film, u rangu neuporedivo skupljih američkih ostvarenja. Doduše, masovnu pažnju film je generisao kao ratni film, a široka ruska publika (koja nije odrastala uz stripove), naviknuta na tragične ratne epopeje sovjetskog tipa, u velikoj meri je bila zbunjena, donekle i skandalizovana „neozbiljnim" i „nedostojanstvenim" prikazom Velikog otadžbinskog rata. Ipak, film je ostvario ogroman uspeh na blagajnama, i pokazao je da je ruska publika spremna da se uhvati u koštac sa modernom strip-estetikom.

„Babl komiks" - ruski surogat „Marvela"

Naspram ovih „stihijskih" iskoraka u svet stripa i filma, grupa ruskih izdavača i umetnika predvođena novinarem i strip-autorom Artjomom Gabreljanovim odlučila je da projektu izgradnje „ruskog Marvela" pristupi sistematičnije. Godine 2011. oni su osnovali izdavačku kuću „Babl komiks" (Bubble Comics) koja je u roku od godinu dana počela da izdaje četiri različite serije originalnih ruskih superherojskih stripova - „Bjesoboj" (zabavna igra reči - na ruskom jeziku „Besoboй" doslovno znači „besomor", tj. „ubica demona"), „Major Grom", „Inok", i „Crvena furija".

Do 2016. godine oni su uspeli da kroz ove četiri serije svojim čitaocima prirede „ubrzani kurs estetike i istorije stripa", varirajući između različitih vizualnih i pripovedačkih izraza, i oponašajući ostvarenja različitih epoha američkog stripa. Na kraju su se sve serije stripova preplele u klasičnom marvelovskom epskom „krosoveru" pod nazivom „Vreme gavrana", stvorivši zvanično nešto što do tada nije postojalo - prvi čisto ruski stripovski „univerzum" superherojske, detektivske i magijske mitologije, zasnovan na lokalnim društvenim realijama i folkloru, i sa svojom vlastitom, posvećenom domaćom publikom.

Izdavačka kuća je nakon toga nastavila da širi svoju delatnost i publiku, nastavljajući stare i otvarajući nove serije stripova, angažujući sve veći broj različitih umetnika koji su sada već kultnim likovima pristupali na različite načine, i spremajući svoj sledeći korak - izlazak u svet filma.

Za svoj filmski prvenac odabrali su serijal „Major Grom", procenivši da je on najprijemčiviji za široku rusku publiku, budući da je u pitanju pre svega detektivski strip u kome su superherojski i magijski elementi u drugom planu. Još jednom nije bilo žurbe - po stripu je prvo snimljen polusatni kratkometražni film „Major Grom" koji je 2017. godine obišao više festivala stripa i filma, uz uglavnom pozitivan odziv kritike.

Najzad, u maju ove godine izašao je prvi dugometražni film - „Major Grom i Kužni doktor", snimljen po prvom pripovedačkom luku originalne serije stripova.

Film je izašao u vreme pandemije, što se odrazilo na rezultatu na blagajnama, i za sada još uvek nije izvesno da li će biti komercijalno uspešan. „Babl komiks" za sada ne odustaje od svoje namere da izgradi čitav „filmski univerzum" po svojim stripovima nalik na „Marvelov", ali će njihove tehničke mogućnosti u velikoj meri zavisiti od recepcije matične, ruske publike. A njen najveći deo, kao što smo rekli, ne čita stripove.

„Major Grom" i ruska perspektiva na superherojski žanr

„Major Grom" je inteligentno odabran za „ledolomca" u ovom ambicioznom projektu, jer je sa stanovišta stripovske mitologije „najuzemljeniji", pa samim tim i najbliži senzibilitetu ruske publike, koja superherojski žanr u najvećoj meri posmatra kao nešto što „ima samo na Zapadu".

Major policije Igor Konstantinovič Grom u stvari i nije nikakav superheroj - on je prosto izrazito inteligentan i lucidan policijski inspektor koji je doduše izvanredno fizički spreman, ali osim „stripovskog" prezimena u sebi nema ništa istinski natprirodno niti čudesno. Ako bi ga naša publika htela sa nekim uporediti, on bi bio najbliži Dilanu Dogu, budući da predstavlja običnog, smrtnog detektiva, koga istrage uvlače u priče koje primarno pripadaju žanru filmova strave i užasa.

Ovaj portret „običnog momka iz kraja" čije se supermoći svode na „bavljenje sportom" nešto je što imponuje ruskoj publici, koja superherojski žanr i dalje doživljava kao nešto što je vezano za svet krupnog kapitala i američke ideologije individualne izuzetnosti. Autori stripa, međutim, očigledno dobro poznaju istoriju devete umetnosti, i gradeći svoj lik trudili su se da imitiraju pripovedački ambicioznije klasike žanra, postepeno navikavajući publiku na baroknije elemente fantastičnih mitologija. U tom smislu Igor Grom na početku deluje prilično generički i infantilno, ali prolazeći kroz svoje avanture značajno dobija na psihološkoj i emotivnoj kompleksnosti, izrastajući u klasičnog „prljavog heroja" iz američkog „Gvozdenog doba", veoma nalik na velika ostvarenja Frenka Milera.

Odnos Rusa prema instituciji superheroja je naročito zanimljiv. Očigledno je da u (pod)svesti ruske publike oni i dalje ostaju onaj isti instrument američke propagande i rusofobne politike, i da autori na nekom nivou računaju sa tim. U „Majoru Gromu" (kao i u kasnijem serijalu „Igor Grom") su osobe sa natprirodnim moćima, sa pristupom čudesnim tehnologijama, ili bar skrivene iza idealizovane maske, uglavnom - negativci, kojima se pre svega suprotstavljaju obični ljudi, zatim (sic!) državni organi, a tek na kraju natprirodna bića, i to češće magijskog, nego naučnofantastičnog porekla. Prvi pripovedački luk stripa o „Kužnom doktoru", koji je i poslužio kao predložak za film, predstavlja veoma inteligentnu konzervativnu subverziju anarhističkog remek-dela Alana Mura „V kao vendeta", prikazujući nam šablonsku priču o „maskiranom osvetniku" iz perspektive policije koja njegove izlive „osvetničke pravde" tretira kao ono što jesu - krivična dela.

Depolitizovana ekranizacija

Filmska verzija „Majora Groma" u izvesnoj meri odstupa od sadržaja crtanog predloška. Ove izmene značajno su uprostile zaplet i rasplet filma u odnosu na strip, ali su istovremeno učinile glavne junake i njihove odnose psihološki kompleksnijim i „filmičnijim".

Svesni da je udovoljavanje očekivanjima ruske bioskopske publike bitno drugačiji zadatak od zadovoljavanja ljubitelja stripova koji kupuju njihova izdanja, producenti su odbacili priliku da naprave rusku verziju „V kao vendeta" braće Vačovski ili „Nadzirača" Zaka Snajdera, odlučivši se za vedriji ton i atmosferu američkih akcijaša s kraja osamdesetih i početka devedesetih, čija je estetika znatno bolje poznata i omiljena u širim slojevima ruskog stanovništva. Nažalost, film je zbog toga izgubio i veliki deo političke subverzivnosti originala, koji je u svoje vreme proglašen za „prokremaljsku propagandu" i „blaćenje opozicije", ali koji je i ruske strukture moći prikazao u znatno manje pozitivnom svetlu.

Osnovna priča ista je u oba slučaja - nepoznata osoba obučena u kostim srednjevekovnog karantinskog lekara iz vremena Crne smrti (dugi mantil i maska za disanje u obliku ptičjeg kljuna) sistematski i brutalno ubija pripadnike društvene elite Sankt Peterburga, poznate u javnosti po tome što su nedodirljivi pred zakonom. „Kužni doktor" ubistva prati anarhističkim manifestima na internetu, na kojima poziva građane da izvrše „fumigaciju grada", da ga ognjem i vatrom očiste od „kužnih elemenata", „zaraze" i „gnoja" koji prete da ga celog unište.

„Doktoru" se suprotstavlja talentovani major policije koji, za razliku od svojih pretpostavljenih i federalnih agenata iz Moskve, slučaj ne tretira kao politički skandal koji treba što pre zabašuriti, već kao test za pravosudni sistem u zemlji, i za kapacitet policije da bude istinski zaštitnik zakona i bezbednosti građana.

Stripovska i filmska škola subverzije

Dve verzije Majora Groma, stripska i filmska, razlikuju se u važnim detaljima. Pre svega, žrtve „Kužnog doktora" u filmu pripadaju isključivo jednom društvenom sloju - u pitanju su pripadnici tajkunske elite, nedodirljivi industrijalci, bahati oligarsi, i njihova razmažena deca. U stripu su žrtve šarolikije - tajkunski sin, policajac ozloglašen po brutalnosti tokom protesta opozicije, korumpirani lekar.

Društvo u stripu je prikazano kao u većoj meri sistemski korumpirano, državni organi od te dubinske korupcije nisu izuzeti, a mase građana koje proglašavaju „Doktora" za svog heroja jasno su antirežimski profilisane. To ide do te mere, da „Kužnog doktora" u stripu tim imenom zovu isključivo policajci koji ga love, dok ga opozicione snage reklamiraju pod nazivom „Građanin" i pretvaraju ga u ikonu političkog otpora nalik na Vija iz „V kao vendeta". U stripu je otpor i nepoverenje građana prema policiji i režimu jasno naglašeno, dok je u filmu sav gnev stanovništva usmeren na tajkunsku elitu, dok policija i službe bezbednosti tu služe praktično isključivo kao „sanitarni kordon" u konfliktu.

I profil glavnog negativca je različit u dve verzije. U oba slučaja reč je o milijarderu poput Brusa Vejna ili Tonija Starka (ili Leksa Lutora) koji svesno manipuliše javnošću u cilju izazivanja anarhije i atmosfere građanskog rata, navodno kako bi se „Sankt Peterburg očistio od kuge", a u stvari iz dubinske mizantropije i poremećaja ličnosti. Ali dok je u stripu „Doktor" kriminalni genije i serijski ubica koji načinom svojih likvidacija šalje kompleksne poruke javnosti i policiji (nalik na Murovog Vija), u filmu je on klasični kostimirani supernegativac koji spaljuje svoje žrtve.

Dok atmosfera stripa podseća na kultni triler „Sedam" Dejvida Finčera, film je kudikamo više nalik na Šumaherove „Betmene" iz devedesetih, jedino što u njima - nema Betmena. U stripu je država prikazana kao dubinski korumpirana i na rubu propasti, nalik na fiktivni Gotam Siti iz Gvozdenog doba stripa, dok je u filmu država, pre svega kroz prikaz policije, prikazana kao spasilac građana od samouništenja, „dobri Levijatan".

Istovremeno, strip ni najmanje ne štedi ni rusku opoziciju, koja je prikazana kao tupava, povodljiva, amoralna i politički destruktivna, dok u filmu mase koje glavni negativac izvodi na ulice nisu politizovane, već predstavljaju (na ruskoj političkoj sceni inače krajnje netipičnu) eksploziju socijalnog gneva nalik na scene iz „Džokera" Toda Filipsa. Izuzetak je kratka autoironična scena, u kojoj lokalni kriminalci i navijači pod zastavama „Zenita" izlaze na ulice da „brane svoj kraj" u trenutku kada je policija još uvek potpuno zatečena nasiljem, što je suptilno ukazivanje na snažne veze organa bezbednosti u Rusiji (i drugim konzervativnim zemljama) sa navijačkim grupama.

Pa ipak, u svojoj osnovnoj priči i strip i film ostaju subverzivni, i to pre svega na račun globalne strip-kulture kao okreni-obrni nastavljača propagandnih matrica iz vremena Hladnog rata.

 „Major Grom" u svim svojim instancama potkopava američki hladnoratovski mit o superheroju kao izuzetnom pojedincu neograničene individualne slobode i suprotstavlja im sovjetsku paradigmu građanske solidarnosti i trijumfa običnog „momka iz radničkog kvarta" („uniforma" majora Groma je kožna jakna i radnički kačket po kojima se u Rusiji prepoznaju lokalni huligani iz siromašnih kvartova) naspram moći oličene u bogatstvu, tehnološkom progresu i političkom uticaju.

Slikajući jednu satiričnu inverziju Murove „V kao vendeta", autori su uspeli da izgrade veoma ubedljivu minijaturu u duhu Murovih „Nadzirača", gde se superherojski žanr dekonstruiše kao kriptofašizam i mizantropski elitizam. I u filmu i u stripu kao značajan faktor figuriše multikorporacija „Holt", koja nalik na čuvene „Vejn enterprajzis" i „Stark industriz" primarno predstavlja proizvođača oružja, ali za razliku od njih na čelu nema dobronamerne milijardere-filantrope, već pohlepne ratne huškače i međunarodne teroriste.

„Major Grom i Kužni doktor" u tom kontekstu ne predstavljaju prosto „rusku kopiju Marvela", već predstavljaju istinsko hvatanje priključka sa već dekadentnom globalnom strip-kulturom i učestvovanje u „duhu vremena", oličenom u sada već kultnoj „Amazonovoj" crnohumornoj superherojskoj drami „Momci".

Sondiranje ruske publike

Ruku na srce, producenti i rukovodioci „Babl komiksa" veoma brzo su odustali od političkog podteksta svojih stripova - njihova izdanja su odmah nakon završetka pripovedačkog luka o „Kužnom doktoru" napustila političke realije Rusije i prebacila se u kontekst izmišljenih paradržavnih organizacija, magijskih kabala, globalnih megakorporacija i terorističkih grupa. Njihov zadatak je očigledan - stvoriti ruski multiplatformski i multimedijalni brend koji bi na ruskom tržištu mogao da parira američkim gigantima kao što su „Marvel", „Di-Si", ili „Dark Hors".

Na planu stripa su to već uspeli, i njihova izdanja po kvalitetu pripovedanja i likovnog izraza, dubini likova i raskošnoj mitologiji ni najmanje ne zaostaju za analognim proizvodima američkih parnjaka, ili u Rusiji takođe veoma popularnim japanskim mangama. Da li će imati snage da interesovanje i odanost malobrojne supkulture ruskih ljubitelja stripova pretoče u jednako uspešnu i profitabilnu filmsku franšizu, zavisiće od niza faktora. U njih svakako spada približavanje strip-estetike prosečnom bioskopskom gledaocu u Rusiji, ali i sposobnost producenata da svoj proizvod plasiraju na globalno tržište, inače već godinama prezasićeno strip-filmovima.

Kako stvari trenutno stoje, ako se ne računa negativni uticaj pandemije na rad bioskopa, ruska publika je film prihvatila toplo i sa simpatijama. Među kritičarima je, naravno, bilo kudikamo više negativnih reakcija, od kojih veliki deo spada u jedan od dva standardna šablona: za prozapadne kritičare film je „nedovoljno holivudski", a za antizapadne je „previše holivudski". Ova unakrsna vatra uspela je u Rusiji da ocrni i okleveće nekoliko vrhunskih filmova, ali u slučaju „Majora Groma" vox populi je bio dovoljno nedvosmisleno pozitivan, da je skoro sigurno da se to neće dogoditi, iako je komercijalni uspeh filma i dalje pod znakom pitanja. Jedno je sigurno - ti filmovi koji su za ruske zapadnjake „previše ruski", a za ruske konzervativce „previše američki", za srpsku publiku su po pravilu - taman. Mi volimo stripove, volimo akcione filmove, volimo kada obični momci iz kraja nadmudruju bogataše i megakorporacije, a volimo i da navijamo za Ruse. Stoga nema sumnje da će i kod naše publike „Major Grom" biti toplo prihvaćen. Ostaje samo pitanje da li ćemo imati prilike da ga gledamo u bioskopima, i kada.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">