Nemoguće je naći savremenog umetnika koji je toliko stvarao i čija su dela toliko uništavana, umetnika koji se nikada nije aktivno bavio politikom ali se zato preko njega pisala možda i najpreciznija istorija srpsko-crnogorske ljubavi i mržnje. Kako je, dakle, izgledalo savremeno srpsko-crnogorsko bratstvo i nejedinstvo ispisano na skulpturama Ratka Vulanovića?

Kažu da je pokojni mitropolit Amfilohije voleo da poseti atelje Ratka Vulanovića, posmatra kako on crta svoje kamene gradove i da mu je na kraju rekao da bi voleo da tako izgledaju temelji Sabornog hrama u Podgorici. Kada je počeo da zida temelje i prvih šest metara hrama, koji kao da su opisivali put hrišćanstva od pećina u kojima se rađalo i krilo od progonitelja do današnjeg krsta, sveštenstvo se pobunilo zbog Ratkovih zamisli, ali mu je mitropolit Amfilohije govorio: „Samo ti zidaj Ratko".

U Podgoricu je došao i patrijarh Pavle da vidi gradilište jedinstvenog savremenog hrama, koji deluje kao da je tu stajao vekovima.

Pitao je Ratka kratko: „Znaš li ti šta činiš?"

Skulptor je iskreno odgovorio: „Ne znam."

„Onda neka ti je Bog u pomoći", odgovorio je sveti čovek i pomilovao ga po glavi.

A Ratku je Božja pomoć zaista bila potrebna.  

„Ako šta nije estetski, nije estetski kukati"

Nemoguće je naći savremenog umetnika koji je toliko stvarao i čija su dela toliko uništavana, umetnika koji se nije nikada aktivno bavio politikom ali se zato preko njegovog dela pisala možda najpreciznija istorija srpsko-crnogorske ljubavi i mržnje. Umetnika čiji je osnovni autorski rukopis bio da stvara nešto što deluje iskonsko i neuništivo, ali su mu dela, uz potpuno zaumne izgovore, uništavana preko noći. Kako je, dakle, izgledalo savremeno srpsko-crnogorsko bratstvo i nejedinstvo ispisano na skulpturama Ratka Vulanovića ?   

Te ustalasane odnose u kojima su se, ispod radara zvanične politike, sudarale tihe feudalne sujete, Ratko je osetio još pre raspada Jugoslavije, kada je 1987. godine u Knez Mihailovoj ulici poređao svoje skulpture od alumunijama za koje je dobio nagradu „Politike" za kulturni događaj godine.

Bilo je dovoljno da kaže kako bi skulpture poklonio gradu Beogradu, u kojem se školovao i formirao kao umetnik, a da će Kombinat aluminijuma iz tada još uvek Titograda, platiti sav potrošeni materijal, i preko noći su iz Crne Gore stigli kamioni, potovarili skulpture i odneli ih da se istope u Kombinatu. Ostala je samo jedna, koja je izložena na njegovoj retrospektivnoj izložbi u „Cvijeti Zuzorić" 2019. godine. 

„Tada su već počela ta otimanja, pitanja čiji sam: 'jeste naš, ali ne znamo šta će nam ovakav'", reći će kasnije za „Politiku" o istopljenim skulpturama i dodati rečenicu koju je nemoguće čuti od umetnika koji dočekaju starost u lamentiranju što ih u mladosti neki funkcioneri nisu gledali sa simpatijama pa ih je to sputalo da Srbiji ostave remek-dela kakva zaslužuje. „Ako šta nije estetski, nije estetski kukati", rekao je tada. „Umetniku je korisniji jedan progonitelj nego deset ili pedeset onih koji te zasipaju pohvalama a ne misle tako."

Ovim kao da je umetnik kome je više dela uništeno nego što su neke njegove kolege stvorile, objašnjavao odakle mu njegova bezobalna stvaralačka energija.

Neki istoričari umetnosti će napraviti paralelu sa jednim od najvećih skulptora XX veka, Ernstom Neizvestnim, kojeg je sovjetski režim proganjao da bi jedan od istaknutih progonitelja Nikita Hruščov u svom testamentu napisao da želi da mu upravo Neizvestni napravi nadgobni spomenik.

Srpski Stounhendž

Posle skandala sa topljenjem nagrađenih alumunijumskih skulptura koje se danas mogu videti samo na fotografijama, sledio je period okamenjenog bratstva u kojem Vulanović stvara tri grada. Prvo je Branislava Liješević, direktorka „Budva Grad-teatra", zatražila od Ratka da u Budvi pored Starog grada napravi kameni grad od skulptura, a onda se beogradskim čelnicima ta ideja svidela i 1990. naručili su da takav grad bude napravljen i na ulazu u Adu Ciganliju.

Iako je bilo zamišljeno da monumentalne skulpture, koje su Beograđani odmah počeli da zovu „Srpski Stounhendž", budu zapravo deo izložbe „Kapije Beograda" koja će trajati dve godine, Vulanovićev Kameni grad je opstao i urastao u pejzaž beogradskog izletišta, provocirajući neupućene i turiste da se pitaju iz kojeg bi veka on mogao da potiče.

Kažu da je Kameni grad na Adi već devedesetih godina bio jedan od tri najslikanija prizora u prestonici, što je tadašnjeg poletnog premijera Crne Gore Mila Đukanovića inspirisalo da zamoli Vulanovića da u njegovom i Ratkovom rodnom Nikšiću, između dvorca kralja Nikole, Saborne crkve i Centra za kulturu, stvori megalitski kompleks - veći i drevniji kameni grad od onog na Adi. 

Nije poznato da li je vladara Crne Gore zaista zadivilo delo koje se kao neko istorijsko i umetničko čudo pojavilo na ulazu u Adu ili je samo želeo da tim činom pokaže kako je njegova zagledanost u bratsku Srbiju dublja i sveobuhvatnija od Momirove, ali je poznato da je svojim saradnicima rekao prilično jasno: „Ratku treba dati sve".

Ubrzo je Vlada Crne Gore dala prvu donaciju od 100.000 tadašnjih maraka, a pomogli su i opština Nikšić, velike kompanije i ugledni privatnici. Najveću donaciju dao je Vulanović, koji je Nikšiću poklonio 15 godina života na klesanju stotina tona kamenih stubova i ploča i stvaranju dela kojim bi se ponosila Crna Gora.

Zanos i podrška crnogorskih vlasti velikom skulptoru mogu se videti na crno-belim fotografijama na kojima Milo, poput vrhunskog miločerskog konobara, u svom kabinetu sipa lozu umetniku.

I dok je Ratko nastavio da kleše i stalno proširuje grad kojim će se ponositi njegov Nikšić, Milo je počeo svoj dugi politički marš od ektremnog podržavanja srpskih interesa do saznanja da je Crna Gora vazda bila žrtva srpskog fašizma.

Kamenje i reči

Iako je čitava zvanična Crna Gora snažno podržala stvaranje megalitskog kompleksa u Nikšiću, o čemu postoje i brojna dokumenta, negde u proleće 2008. godine, kada su istekle i poslednje ponude da Ratko revidira svoj odnos prema Srbiji, naciji ili veri, Ljubo Radojičić, čuveni gradonačelnik Nikšića i nikada shvaćeni stručnjak za umetnost, objasnio je da je u slučaju Kamenog grada zapravo reč o izložbi koja je predugo trajala, kao i da je Kameni grad izgrađen bez neophodne dokumentacije. Najavio je da će, čim uklone Kameni grad, na tom mestu nastati jedinstvena botanička bašta, koja je i postala jedinstvena jer za trinaest godina u njoj nije zasađena nijedna biljka. 

Nije poznat nijedan slučaj na svetu u kojem je neko ko je naručio čitav grad skulptura odlučio da sve sruši samo zato što se naručiocu naknadne pameti i svevremene ludosti nije svidela odluka umetnika da bude ono što je od rođenja bio - Srbin i vernik SPC.

Kada su mu rušili Kameni grad, Ratko Vulanović je rekao da je poželeo da zajedno s tim skulpturama i sam odleti u nebesa i nestane sa ovog sveta. Danas sa tužnim osmehom gleda na odluku stare države i nove nacije, jer zna da ništa od onoga što je srušeno nije zaboravljeno. „Kada me sretnu ti što su naredili rušenje grada zaobilaze me. Ne zato što me se boje, već zato što se boje sebe", kaže Vulanović.

Jedini predstavnik najdugovečnije vlasti u Evropi koji je pokušao da napravi neki kompromis bio je tadašnji crnogorski predsednik Filip Vujanović, ali se i taj napor završio kao i njegova karijera - tiho i bez ikakvih rezultata.

O ovom varvarstvu nad umetnošću bratski je ćutala i prva Crna Gora i druga Srbija, ali nisu presvisli od tuge ni srpski tradicionalisti jer se Ratko ne uklapa ni u njihove fotorobote poželjnih, licenciranih boraca za srpsku stvar. Možda i nije bilo dovoljno praviti srpske hramove, niti izgubiti sve što si radio samo zato što nijednog trenutka nisi pomislio da nisi ono što jesi, što nisi bio deo ekipe, deo tima za preporod, strategiju ili budućnost nacije.

Poput onih ranjenika iz ratova koji dugo još osećaju nogu koju nemaju, veliko prazno polje u Nikšiću i danas mnogi zovu Kameni grad. Stari Nikšićani s ponosom pričaju kako je svojevremeno, kada se gradila Železara i taj deo grada, čitav put izmešten za dva metra jer su gradske vlasti saznale da je na mestu gde je put prvobitno trebalo da prođe bio sahranjen jedan Rom. Zato su se i krstili kada je, navodno, zbog botaničke bašte koja nikada nije nastala, nestalo nešto što je postalo obeležje grada.

Matija Bećković je svojevremeno napisao da Crna Gora ima samo kamenje i reči, ali je tih dana Nikšić ostao i bez i jedne i druge imovine. „I sada kada pogledam taj izlomljeni grad, te skulpture koje su pobacane na otpad Autobaze, pomislim da je i to neko vrhunsko delo koje oslikava ovo vreme mržnje i besa", kaže Vulanović. „Ali plašim se da to javno izgovorim kako neka glava ne bi pomislila da bi i to ponovo valjalo bagerima sklanjati i seliti."

Slučaj komedijant

Nakon što su bageri i dizalice uklonile Kameni grad, usledilo je rasplet koji ni najveći crnogorski režiser Živko Nikolić ne bi mogao da smisli - komunalna policija Nikšića šalje zahtev Ratku Vulanoviću da hitno plati 19.000 evra za uklanjanje njegovih skulptura koje su tom prilikom „delom oštećene, a delom uništene".

Kada nije platio troškove uništavanja sopstvenog dela, opština je slučaj prepustila izvršiteljima koji su stan porodice Vulanović stavili na licitaciju. Posle nekoliko godina maltretiranja, sudovi su na kraju obustavili proces jer se ne može prodati polovina stana koja pripada Ratkovoj supruzi.  

Ima neke istorijske komedije u gotovo istovremenim odlukama opštine Cetinje da Ulicu Vuka Karadžića preimenuje u Islandsku ulicu i opštine Nikšić da ukloni Kameni grad pošto je, kako je govorio tadašnji gradonačelnik Radojičić, ta izložba zaista predugo trajala. Poznavajući maštovitost savremenih crnogorskih istoričara ne treba se iznenaditi ako pronađu neke duboke istorijske veze ponornice sa Islandom, a možda će i lingvisti utvrditi da im je na nekoj islandskoj barci stiglo neko od slova koje ih je oslobodilo ropstva Vuku Karadžiću. Ali za varvarizam nad jednim kulturnim delom čak ni najvatreniji crnogorski branitelji od srpske agresije nisu smislili neku argumentaciju osim nikšićkih urbanista koji su ga srušili da ne bi napravili ništa.

Ali da čitava priča ne bi izgledala kao neki kafkijansko-montenegrinski proces, pobrinuo se sam prijatelj i progonitelj umetnika. Kada je pomislio da je vreme da, posle apsolutnog gospodarenja svim političkim, ekonomskim, kulturnim i podzemnim tokovima Crne Gore, zavlada i imovinom srpske crkve, Đukanović je doživeo najveći politički poraz. A on se najbolje, i pre izbora, video ispred podgoričkog Sabornog hrama koji je pre tri decenije počeo da gradi Vulanović.

Neki neverovatni istorijski komedijant pobrinuo se i da se na fresci u Hramu Hristovog spasenja u Podgorici, na mestu gde su oslikani dobrotvori crkve, u neposrednoj blizini nađu i Milo i Ratko. Ratko je ostao isti. Milo na fresci je onaj koji je pomagao i zidanje hrama i kamenog grada; onaj kojem je nepregledna masa vernika ispred hrama zviždala je jedan sasvim drugi Milo.   

Instalacijom na instalaciju

Ta stalna potreba da se dve bratske države što više udalje vidi se i na Adi gde je neki veoma moćan neimenovani srpski umetnik odlučio da Ratkov Kameni grad dogradi, za razliku od braće koji su onaj u Nikšiću srušili.

Između skulptura izgrađena je staza za klizanje, a pored starih kamenih stubova neko je odlučio da poređa i nešto gvozdenih konstrukcija i dasaka, i šatore u kojima se možda čuvaju sličuge ili druga umetnička dela. Možda će ova umetnička instalacija, kombinacija drevnog materijala i savremnog života, dobiti i neku značajnu nagradu za konceptualnu umetnost.

Na ulazu u Ratkov pustinjački, asketski atelje na Adi nalaze se naslagana sitno iscepkana drva i iznad njih jednostavan natpis: „Ovo su drva za potpalu, nisu instalacija."

 „Ratko Vulanović liči na svoje skulpture. I sve što tvori njegovi su autoportreti", napisao je Matija Bećković. „A ti autoportreti liče i na slova nekog davno nestalog ili budućeg pisma. Ne ugledajući se ni na koga osim na Tvorca, Vulanović je tvorac sveta koji je ubedljiviji i više liči na sebe od onog u kojem živimo. I čini nam se da oduvek postoji mada ga bez Ratka ne bismo nikad videli."