Kažu mi da je patrijarh Porfirije na Instagramu svima preporučio Bjelogrlićev film „Toma“, pa mi kažu da se čude da patrijarh preporučuje film o neverniku, grešniku i alkoholičaru. Ali Porfirije Perić je čovek koji razume umetnost.

Različiti medijski izveštaji o beogradskoj premijeri filma „Toma" Dragana Bjelogrlića insistirali su na podatku da je posle projekcije publika ekipu filma pozdravljala aplauzima i stojećim ovacijama preko dvadeset minuta. Biće da je to tačno. Bio sam tamo, ali nisam merio vreme pošto me je mnogo više fascinirala jedna druga stvar.

Naime, tokom trajanja filma, u barem sedam ili osam situacija, velikom salom se prolomio gromak aplauz. Ta situacija je zapravo pozorišna. Aplauz služi da pružiš podršku živim ljudima koji su tu, ne dvodimenzionalim snimljenim likovima. Međutim, pošto je bila premijera i pošto je najveći deo ekipe i fizički bio tu, biće da je moguće da je to bila podrška njima. Voleo bih znati ima li ovakih aplauza pri redovnim projekcijama filma u srpskoj bioskopskoj mreži. Voleo bih da ih ima. To bi mi, na neki način, potvrdilo da je tačno ono što o ovom filmu mislim i osećam.

„Toma" traje stotinu i četrdeset minuta i sve vreme čvrsto drži pažnju, a da zapravo i ne znaš čime je drži. Dok traje, film te savršeno „vozi", a što prođe više vremena otkad si ga pogledao, lakše ćeš mu naći mane. Mene su u toku gledanja samo dve stvari nervirale: perike na glavama glumaca i ona nosina koju su zalepili na lice Milana Marića. Marić je po liku i stasu strašno različit od Tome Zdravkovića, ako mu nisu veštački „rezali" visinu i sužavali ramena, nije mu trebala ni ta karikaturalna nosina da nas, kao, lakše ubedi da je baš on Toma. Jer Marić je zapravo čudesan u tome da klasičnim glumačkim sredstvima uveri publiku da je on taj koga glumi. U seriji „Porodica", Borisa Isakovića i Mirjanu Karanović su prešminkali da što više zaliče na Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković, dok Marić „skida" Čedomira Jovanovića isključivo gestama i tikovima, pa je u krajnjem utisku svoj posao uradio bolje nego i dvoje glavnih likova. Druga stvar je više nego karikaturalno umekšavanje afrikata za koje je neko Tamari Dragičević rekao da je karakteristično za sve Bosance i Bosanke „muslimanskog kulturno-povijesnog kruga". Njena Silvana Armenulić nažalost govori kao Minka iz Top liste nadrealista. Šteta, jer joj je izuzev toga uloga odlična.

Prošiven bod emocija

Nekoliko sati nakon gledanja filma, međutim, počneš i da razmišljaš o tome da li bi ovaj film uopšte bio razumljiv nekom Fincu ili Škotu bez jugoslovenskih konekcija. Pa primetiš koliko je očigledno da je istovremeno snimana i televizijska serija jer su neke scene očigledno lišene konteksta koji će im se verovatno ukazati tek u (mnogo dužoj) formi serije. Pa shvatiš da masa „selebriti" likova (od Tozovca, Cuneta, Lepe Lukić i Zdravka Čolića preko Mike Antića i Zorana Radmilovića do Davorina Popovića i Kemala Montena) nema nikakvu dramaturšku funkciju, nego je tu samo zbog emotivnog mapiranja iskustva očekivane publike.

No naposletku ti bude jasno da sve to nije važno. Kako reče onaj režiser: dobre stvare imaju hiljadu mana, loše samo jednu - da ne valjaju. A „Toma" je dobar film, „Toma" valja.

Glupo bi bilo porediti „Tomu" sa „Kazablankom", ali postoji jedna paralela koja može biti zanimljiva. Kažu da režiser „Kazablanke" do poslednjeg trenutka nije znao kako će završiti film, da su cirkulisale različite verzije scenarija, odnosno da je stanovita „maglovitost" radnje rezultat nedostatka čvrste svesti o tome kakav film želi da se napravi. Na kraju je baš ta „maglovitost" filmu osigurala kultni status. Scenaristička, režiserska i producentska ekipa filma „Toma" je raznolika i verovatno nije posve pogrešno naslutiti da je neko vukao film ka pseudofilozofskoj drami o hedonizmu, grehu i iskupljenju, da je neko drugi prvenstveno težio ka mjuziklu, neko treći ka ponešto klasičnoj i skoro holivudskoj biopic varijanti, dok je ključni čovek insistirao na emociji kao prošivnom bodu.

Ljubav ide gradom na štakama

I to na kraju film i vuče i spasava taj prošivni bod emocija, ta protetika duše, da kažem tako na tragu one famozne replike Ala Paćina u filmu „Miris žene". Suptilniji autor bi izbegao tu plakatsku paralelu između smrti Tome Zdravkovića i smrti Jugoslavije, ali suptilnijem autoru prepun Sava centar ne bi priuštio stojeće ovacije. Suptilniji autor ne bi završio film scenom u kojem manje od godina dana od početka rata u Sarajevu, Toma Zdravković, Davorin Popović i Kemal Monteno pevaju baš „Hasanagin sevdah", ali pred suptilnijim autorom ne bi to isto Sarajevo palo na kolena. Na kraju, na samom kraju, kad pre odjavne špice navedu datum kad je Toma umro samo je nedostajala fusnota da se stih „Što te nema" odnosi na Jugoslaviju.

Na neki način, ovaj film je naličje „Montevidea". To je bio film o vremenu koga se njegova publika ne seća, ali ga idealizuje iz apstraktnih i suštinski pseudointelektualnih razloga - jer im je neko rekao da je to bilo zlatno doba. „Toma" je film o vremenu koga se njegova publika uglavnom seća, a ako ga i idealizuje, to radi isključivo iz razloga nostalgije. Dominantna kulturna politika toj publici govori da je to bilo vreme zabluda, a Bjelogrlić je ni u šta ne pokušava ubediti, samo je gađa u Ahilovu petu sentimenta.

Ima nečeg ciničnog u toj poziciji, ali cinizam i sentimentalnost se svakako dodiruju. Kažu mi da je patrijarh Porfirije na Instagramu svima preporučio film pa mi kažu da se čude da patrijarh preporučuje film o neverniku, grešniku i alkoholičaru. Porfirije Perić je čovek koji razume umetnost. Ima u Bjelogrlićevoj paraboli i nečeg hristolikog. U njegovom filmu, Toma je sa Jugoslavijom umro i za nas i umesto nas.

Da u emociji večno žive.