Marina Abramović, jedna od najznačajnijih umetnica današnjice, u ekskluzivnom razgovoru za RTS govori o Zlatnoj medalji za zasluge, koju joj je dodelio predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, ali i o svom aktuelnom projektu "Sedam smrti Marije Kalas".

Jednoj od najpoznatijih umetnica današnjice Marini Abramović nedavno je u Njujorku uručena Zlatna medalja za zasluge, koju joj je dodelio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a u njegovo ime uručio ambasador Srbije u SAD Marko Đurić. U pismu koje je Marini Abramović ovim povodom uputio predsednik Srbije, kaže se da Srbija razvija i implementira kulturnu politiku spremnu i sposobnu da privuče i zadrži mlade umetnike, koji neće morati, poput Marine Abramović, da odlaze iz zemlje da bi ostvarili svoju umetničku viziju. Predsednik Vučić u pismu ističe da je Marina pokazala, ne samo Srbiji nego i celom svetu, kako se ruše zidovi i barijere i da je to ono što Srbija želi da usvoji kao svoj model.

U razgovoru za RTS Marina Abramović govori kako je doživela ovo priznanje, ali i o svom poslednjem projektu „Sedam smrti Marije Kalas", inspirisanom sudbinom velike operske dive, koji je nedavno izveden u Pariskoj operi. Reč je o predstavi u kojoj umetnica kombinuje operu, video i performans: sedam čuvenih arija Marije Kalas izvodi sedam operskih pevača, dok se u kratkim filmovima pojavljuje Marina Abramović sa glumcem Vilijamom Defoom koji igra njenog ljubavnika, izvodeći smrt junakinja opera čije se arije pevaju - od Pučinijeve Toske sa skokom u prazno, preko izbodene Bizeove Karmen, do scene koja prikazuje poslednje sate života Marije Kalas. 

NENAD ZAFIROVIĆ: Čestitam Vam na medalji koju ste dobili, vidim već ste je okačili. To je počast Vama, ali to je na neki način i povratak Srbije Marini i povratak Marine Srbiji. Kako se to Vama čini, da li tako na to gledate?

MARINA ABRAMOVIĆ: Medalje... Toliko sam ih gledala kod mog oca i majke, koji su oboje bili partizani... Uvek je bila velika stvar dobiti medalju za nešto, i mislila sam da ću možda i ja jednog dana dobiti medalju iz ove zemlje, ali se nisam nadala da će se to ikada desiti, zato što je performans toliko težak kao vrsta umetnosti i jer ga mnogi ljudi ne razumeju. Evo, kada sam bila u Beogradu i uradila tu veliku izložbu „Čistač" u Muzeju savremene umetnosti, još uvek je bilo kriticizma, naročito od moje generacije. Mlade generacije mene vole, ali moja generacija mislim da me ne voli jer oni ne mogu da veruju da ja sedim u Momi, da ništa ne radim a toliko sam poznata. Kako sve to izgleda? Vrlo je teško objasniti šta je to performans. I sad, ovo pismo našeg predsednika i njegove reči zašto mi daje tu medalju stvarno su me emocionalno dodirnuli jer nisam očekivala da će se to desiti dok sam živa. 

Vratimo se Vašim počecima, SKC-u, Beogradu... Rekli ste da ste imali probleme, da vlast nikako nije želela da radite ono što ste radili i da Vam je to pomoglo da napokon odlučite da napustite tadašnju Jugoslaviju i dođete do ovoga gde ste danas. A činjenica je da ste sigurno jedna od najznačajnijih umetnica performansa u svetu?

SKC, Studenstki kulturni centar, bio je užasno važan za mene. I ne samo za mene već i za celu grupu umetnika koji su nisu hteli da rade u „normalnim" medijima, koji su imali hrabrosti da eksperimentišu i da vide koje su druge vrste umetnosti koje možemo da pokažemo. Radili smo pet godina i tih pet godina je to bilo jako intenzivno. Publiku su činili samo naši prijatelji i nekako smo bili kao u jednoj kapsuli, tako da posle tih pet godina ja nisam imala druge mogućnosti: bilo je ili da se ponavljam i ostanem u Studentskom kulturnom centru dok ne ostarim i ne umrem, ili da izađem u svet i vidim mogu li svoje vrednosti da pokažem svetu i vidim šta će se onda desiti.

Završili ste nov projekat koji se zove „Sedam smrti Marije Kalas", premijerno izveden u Pariskoj operi početkom septembra, ali korona je sprečila da on zaživi i u drugim operskim kućama. U čemu ste našli sličnost sa Marijom Kalas i zašto baš tih sedam smrti? Znam da je s Vama i Vilijam Defo, koji u vašem svetu predstavlja Onazisa.

Ja imam različite ideje, za neke treba dosta vremena da se ostvare. Recimo, za „Sedam lakih komada", koji sam 2005. izvela u Muzeju „Gugenhajm" (ponovno izvođenje čuvenih performansa iz sedamdesetih Vita Akoncija, Brusa Naumana, Đine Pane, Valije Eksport i Jozefa Bojsa, kao i sopstvenog rada „Thomas Lips" iz 1975; prim.) trebalo mi je dvanaest godina da dobijem dozvolu. Za „Hodanje po Kineskom zidu" (performans iz 1988. koji je Marina izvela sa svojim tadašnjim partnerom Ulajem, tokom koga su krenuli sa dva kraja Kineskog zida da bi se, prepešačivši hiljade kilometara, sreli na njegovoj sredini, a zatim zauvek rastali; prim.) trebalo mi je  osam godina da dobijem dozvolu od kineskih vlasti  A ovaj projekat je jedan od najdužih u mom životu - 32 godine imam tu ideju.

Marija Kalas je počela kada sam ja imala 14 godina. Kao četrnaestogodišnjakinja sam sedela u kuhinji moje bake, jela doručak i pila kafu. Imali smo onaj stari, bakelitski radio, na kome je baka slušala vesti, muziku... I, sećam se, u jednom momentu se sa tog bakelitskog radija čuje glas, i ja, dete od 14 godina, ustanem, stojim u kuhinji i počnem da plačem. Pojma nisam imala ko je ta žena što peva niti zašto mene taj glas toliko emotivno uzbuđuje. Na kraju su rekli da je to glas Marije Kalas. Od tog vremena sam uvek želela da saznam što više o njoj. Našla sam kasnije mnogo sličnosti - ona je isto Strelac u horoskopu kao i ja, imala je vrlo tešku majku kao što sam je i ja imala, i čitava njena sudbina i karijera je bila nekako slična mojoj na mnogo načina.

I na kraju, što je bilo jako važno, umrla je od od broken hearta, od slomljenog srca. I ja sam skoro umrla od slomljenog srca, pošto sam bila toliko zaljubljena u jednog čoveka, ali moj rad me spasao.

Uz to, zanimalo me je zašto uvek u svakoj operi žena na kraju umre od ljubavi. Zato sam uzela sedam opera i sedam različitih smrti i povezala ih tako da bude rekonstrukcija normalne opere. Sedam različitih smrti - i svaki put me ubija isti čovek. U mislima su mi bili Kalasova i Onazis, a za mene je ubica bio Vilijam Defo. On je odličan ubica, on stvarno ima harizmu. 

Pre godinu i po dana ste rekli da biste voleli da napravite izložbu svojih ranih radova. Ima li šanse da možda Muzej savremene umetnosti u Beogradu bude mesto odakle će izložba krenuti i potom obići ceo svet?

Ja sam počela da slikam kad sam imala 14 godina, i tada sam već imala prvu izložbu. To nije loša ideja, ali to mora neko i da organizuje. 

Vreme nam je iscurelo. Želeo sam da ovaj intervju završim na malo čudan način, da Vas petnaestak sekundi samo gledam, ali s obzirom na to da Vas čekaju brojni novinari, želeo bih da Vam se zahvalim što ste govorili za RTS.

Drago mi je što smo napravili ovaj razgovor. I pogledajte kako mi lepo stoji ova medalja, vrlo sam zadovoljna.