Čitava avantura srpskog filma, kao i srpske umetnosti, odnosno ono najbolje od nje je u biti razulareno i dionisko, oteto kontroli: naizgled trapavo i gerilsko, svakako sirovo i verističko, u najboljim momentima spontano i opštenarodno. Takvu koncepciju srazmerno je teže ostvariti na filmu nego u drugim medijima. Ali Žilnik, Makavejev, Branko Vučićević i Žika Pavlović su to uspeli. Oni su iznova otkrivali svet, pravili filmove kao da pre njih to niko nije radio. Kod njih je prisutno ono što je differentia specifica za srpski film, srpsko slikarstvo, srpsku muziku, srpski performans, srpsku literaturu, i konačno - srpsku umetnost.

Kao mladić, bio sam fasciniran filmom. Za poeziju, esejistiku i prozu nisam gajio takvu strast. Moj ulazak u film, koji je u Jugoslaviji bio ozbiljna industrija, dosledno je amaterski. Dakle s puno ljubavi, ali naivan i dosledno gerilski. S jakom dozom entuzijazma i minimumom sredstava.

Nešto poput akrobate Dragoljuba Aleksića.

Kasnih osamdesetih pokušavao sam da napravim karijeru kao kritičar. To je generalno ekscentričan poziv za šačicu srećnika; ostatak esnafa popunjavaju hobisti, studenti i večiti entuzijasti.

Nisam siguran u koju sam tačno grupu spadao. Želeo sam da postanem deo filmskog sveta, da uđem u filmske svite koje su mi delovale neodoljivo i fatazmagorično. Hteo sam da budem nešto od sledećeg: filmski kustos, filmski kritičar, filmski teoretičar i konačno filmski autor. Moram priznati da nisam ostvario nijednu od ovih ambicija.

Imao sam u životu mnogo nevažnih funkcija, a ponekad - prilično retko - statirao sam i u navedenim ulogama. Sve je to više bilo deo moje fluidne egzistencijalne avanture, nego neke tvrde i dobro trasirane profesije. Kad pogledam karijere filmskih kustosa, kritičara i teoretičara, moram priznati da danas zapravo ne želim da budem kao oni.

Izgleda da sam suviše voleo film. Dok sam filmske radnike kovao u zvezde, propustio sam da u industriji projektujem neku praktičnu ulogu za sebe. Karijere su na filmu napravile kolege manje zainteresovane za medij a više za vlastito mesto pod reflektorima. Nekad se čovek toliko zaljubi da ga to blokira, pa hoće da padne u nesvest pred objektom žudnje. To je bio moj sindrom: kao da me je strast sagorela.

Kad porastem, biću Žilnik 

Što se mene tiče, najviše sam cenio filmske reditelje crnog talasa. Impresionirali su me radovi Želimira Žilnika. Njegov debi Rani radovi blizak je performansu, i ostaje verovatno najbolji srpski filmski poduhvat ne samo tog vremena. On je istovremeno i folkloran i modernistički, i eksperimentalan i narodski. Njegov kolega i prijatelj Dušan Makavejev je pak zablistao sa srodnim dokumentarno-igranim radom Nevinost bez zaštite, koji govori o srpskoj naivnoj umetnosti na filmu. Rani radovi i Nevinost bez zaštite imali su još nešto upadljivo zajedničko: scenaristu Branka Vučićevića.

Nabrojani filmovi i filmaši nisu bili prisutni samo u Beogradu i Novom Sadu, nego i na srpskoj i jugoslovenskoj sceni. Ustvari, ne samo u Srbiji i Jugoslaviji, nego bogami i na evropskoj i svetskoj sceni. Njihova imena su se pročula po festivalima, ušla u filmske enciklopedije, izvozila se u daleke zemlje. Njih četvorica su mi bili neka vrsta stožera, uzora, svetlih tačaka: hteo sam, kad porastem, da budem kao oni.

Igrom ne samo slučaja, već i inicijative, upoznao sam svoje uzore. U pitanju je verovatno najoriginalnija i najuspešnija umetnička grupacija koju smo ikad imali u Srbiji. Oni za nas imaju sličan značaj kao za Rumune generacija kojoj pripadaju Jonesko, Sioran i Elijade. Tek u retrospekciji shvatam koliko je kontakt s njima za mene bio srećna okolnost. Istina, ulazio sam u tu kliku s promenljivim uspehom, ali povratna reakcija jeste postojala.

Nijedan od njih, naime, nije bio ravnodušan. Makavejev i Živojin Pavlović su me u više navrata odvraćali od filma i ćorava posla: Mak me je uvek pomalo gadljivo izbegavao; Žika je stigao i da me javno potkači. S druge strane, Žilnik i Vučićević su mi postali prijatelji. O svakom od njih napisao sam eseje. Pevač i pevačica: izazov i restauracija poretka (1997) je o Žiki, Uspon i pad srpske montaže (2018) je o Maku. Tu su i Prerani i prekasni radovi: Filmovi Želimira Žilnika u vremenima tranzicije (2003) i Kad Srbi montiraju (2005) o Branku. Možda je o svakom od njih trebalo posvetiti po knjigu. Ili makar jednu knjigu crnom talasu. 

Šta je to srpski film?

Čitava avantura srpskog filma, kao i srpske umetnosti, odnosno ono najbolje od nje je u biti razulareno i dionisko, oteto kontroli: naizgled trapavo i gerilsko, svakako sirovo i verističko, u najboljim momentima spontano i opštenarodno. Takvu koncepciju srazmerno je teže ostvariti na filmu nego u drugim medijima. Ali Žilnik, Mak, Branko i Žika su to uspeli. Oni su iznova otkrivali svet, pravili filmove kao da pre njih to niko nije radio. Kod njih je prisutno ono što je differentia specifica za srpski film, srpsko slikarstvo, srpsku muziku, srpski performans, srpsku literaturu, i konačno srpsku umetnost.

U Londonu sam 1987. u En-ef-tiju - engleskoj državnoj kinoteci - gledao Makov VR: Misterije organizma. Film se godinama vrteo po Zapadu kao neka vrsta antisovjetske kontrabande. Posle Tita i Đilasa, Mak je najpoznatiji Jugosloven koji je Staljinu rekao odlučno ne. Kopija je bila besprekorna. Izađe posle filma jedan dasa i kaže: „Imamo za vas specijalno iznenađenje. S nama je autor, Dušan Makavejev."

I iskoči Mak s mikrofonom na pozornicu za Q and A. Čas je šarmirao, čas impresionirao publiku, čas joj je pogađao misli, čas čitao između redova. Neke mlade feministkinje su uz povike negodovanja napustile salu. Mak se samo smeškao i ređao nove anegdote, kao da mu se tako nešto dešava svaki dan. Rečju, zemljak je briljirao. To je bio jedan od onih trenutaka kad čovek ne crveni zato što je iz Majčice Srbije, nego se smeška i likuje. Mak je bio Novak Đoković svoje generacije.

Od Bobana Aranđelovića saznao sam Makov telefon u londonskom studiju gde je završavao montažu svog verovatno najvećeg fijaska, filma Manifesto. Imao sam veliku tremu kad sam ga nazvao. Zamolio sam ga za intervju. Mak je bio neverovatno sumnjičav. Raspitivao se ko sam, šta sam i od koga sam dobio kontakt. Boban me je zakleo da ne otkrivam izvor, a Makavejev je patio od manije proganjanja. Čak i kad su i SSSR i Jugoslavija prestale da postoje, on je i dalje verovao da su mu KGB i DB za petama.

Druga instanca bio je moj tekst o deset najboljih srpskih filmova koji sam objavio u Borbi. Tu naravno stavim Misterije organizma. Ne verujem da sam bilo koji film u svojim tekstovima toliko puta pomenuo kao taj. Ali navedem da je scenario pisao Branko Vučićević.

Sretnem Branka, kaže mi: „Šta si ono napisao u Borbi, hoće Mak da te tuži sudu. Objavi hitno demanti." - „A šta sam napisao?" - „Pa da sam ja scenarista filma Misterije organizma." - „Pa zar niste?"

Jbg, ok, lol, u pitanju jeste bio lapsus. Cenim da sam njim definitivno zapečatio partnerstvo s Makom. Viđali smo se tu i tamo po Beogradu. Jednom smo i zajedno nastupili na nekoj tribini. Na seriju predavanja Toponimi XX veka u Narodnoj biblioteci u publici su sedeli Vlada Petrić i Mak s Bojanom dok sam ja docirao svoje opservacije o filmu. Tad je definitivno znao ko sam.

Par decenija kasnije, radio sam kao jedan od autora zbornika o Maku. Opet sam ga pozvao i zamolio za razgovor, ali Mak se od mene uporno branio ćutanjem. Uprkos njegovoj pizmi, esej koji sam napisao bio je dobronameran i pronicljiv. Istina, nisam odoleo porivu da izdrukam kako se Mak i supruga mu Bojana često igraju dobrog i lošeg policajca. To jeste bila činjenica, ali urednikovo strahopoštovanje prema Maku je pobedilo i cenzurisao je taj pasus.

Glede intervjua i ličnog kontakta, Mak do kraja ostade srca kamenoga.

Preživeti cinizam 

Nekako je kod njega najupadljivija ta provalija između šarmiranja javnosti i privatne nadrkanosti. Za Branka je važilo obrnuto: bio je javno nepristupačan, a privatno neverovatno drag čovek. Želimir je potpuno isti u javnosti i privatno: kod njega se odmah oseti prisnost i dobronamernost prema čitavom ljudskom rodu.

Od svih spomenutih, Mak je verovatno bio čovek koji je najviše uspeo da sačuva dete u sebi. To je dete bilo živo i radoznalo, otvoreno prema svetu, puno oduševljenja i čuđenja. Neobični ljudi i njihove misije - poput Vilhelma Rajha i Ota Mila - bili su mu uža specijalnost. Konačno, to dete u njemu bilo je razigrano, nevino, beskrajno kreativno. Da ono preživi cinizam i prodavanje magle po kojima je filmska industrija poznata, pomagala mu je supruga. Bojana je herojski preuzela na sebe neprijatne aspekte Đenikinog umetničkog života u dvoje, kao što su filtriranje ljudi oko Maka, konkurisanje za stipendije, rezidencije i apanaže. Mak je život proveo kao student stipendista: prvu polovinu kao državni, drugu kao antidržavni umetnik.

Makova karijera van Jugoslavije bleda je senka njegove antologijske trilogije Ljubavni slučaj ili tragedija slubenice PTTNevinost bez zaštite i VR: Misterije organizma. Možda je cinično reći da je za filmski biznis Mak bio prenaivan i nesposoban. Pre je istinito da on nije mario da od filma napravi profit. Njegova invencija ostala je do poznih godina u nekom devičanskom stanju - neoštećena, neoskvrnuta korišću, ambicijama i tržištem, što važi za čitavu njegovu generaciju.

Kao da se i Mak mogao pretplatiti na jednu antologijsku izjavu Alehandra Hodorovskog: „Vi sigurno nameravate da zaradite puno s novim filmom." - „Ma ne, ja nameravam da na novi film potrošim puno."

U Makovom stavu i stavu čitave njegove crnotalasne generacije, reklo bi se, ima nešto ne samo pobunjeničko i levičarsko u najpozitivnijem smislu tih reči, već i kvintesencijalno srpsko. Prema jednom, drugom i trećem - uprkos Makovom tvrdoglavom opiranju tom mom porivu - uvek ću se osećati kao deo nekog imaginarnog bratstva.