Televizijski pogled na vreme od pre pola veka može da probudi nostalgiju za „boljom prošlošću". I zaista, modernizacijski zalet šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka imao je optimistične tonove, veru u progres kao i realno poboljšanje uslova života za veliki broj stanovnika. Smatrajući da je televizija tada bila ključni činilac modernizacije društvenih odnosa, kulture i svakodnevnog života, profesorka antropologije dr Ildiko Erdei u nedavno objavljenoj studiji "Moderni život u udarnom terminu" odabrala je TV seriju "Pozorište u kući" za analizu ovog fenomena.

Televizijske serije, kao svojevrstan život u nastavcima, već neko vreme predstavljaju provorazredne sociološke i antropološke dokumente. I sam način gledanja serija govori o promenama u društvu: danas preovlađuje princip bindžovanja, tj uzastopnog gledanja epizoda. Po Netfliksovom istraživanju 61 procenat korisnika gleda između dve i šest epizoda uzastopce.

Ovo gutanje televizijskih serija „u komadu" podseća na razmaženo dete koje pojede čitavu čokoladu „jer mu se jede". Klasično, starinsko televizijsko emitovanje epizoda jednom nedeljno je, po ovoj čokoladnoj analogiji, ono fino, vaspitano dete koje će se zasladiti i skraćenom štanglicom.

Čekanje nedelju dana na epizodu omiljene serije koja se emituje uvek u isto vreme: kakvo uzbuđenje! Dodajmo ovome još i okolnost da postoji jedan jedini televizijski kanal i dobićemo realnost socijalističke Jugoslavije šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka - višemilionsko gledalište popularnih TV serija. Kada danas kažemo da su nešto svi gledali, to je stilska figura - tada je to bila živa istina. Kultnu seriju iz sedamdesetih - Pozorište u kući - po jednom istraživanju gledalo je 94% žitelja Srbije starijih od 15 godina!

Sećam se tog detinjeg slatkog iščekivanja Pozorišta. To jeste bila nedeljna doza ne samo briljantnog porodičnog sitkoma - dogodovština u porodici Petrović - već i lagodni povetarac modernog života. Potrošačko-modni ekvivalent Pozorištu bila je slovenačka robna kuća „Merkator" na Novom Beogradu - sa pokretnim stepenicama u oba smera (ostale robne kuće tada nisu imale pokretne stepenice naniže), minimalističkim lutkama, aranžiranim odeljcima i dizajniranom odećom. Tu je i „Slovenijales", prodavnica modernog narandžastog i crvenog nameštaja mekih ivica, podesivih lustera - šik novog, šarenijeg doba prštao je sa svih strana.

U nedavno objavljenoj studiji Moderni život u udarnom terminu profesorka antropologije dr Ildiko Erdei bira upravo Pozorište u kući za centralnu analizu.

„Televizija je zastupnik modernizacije društva", navodi autorka, smatrajući da je televizija ključni činilac modernizacije društvenih odnosa, kulture i svakodnevnog života.

Prva televizijska serija u Jugoslaviji Servisna stanica emitovana je 1959. godine i označava kreativnu i poletnu fazu razvoja televizijskog serijskog programa. Novak Novak i Radivoje Lola Đukić proizvodili su burleskne epizode u hodu: igralo se uživo na jedinom televizijskom kanalu koji se u to vreme emitovao par sati dnevno. Mija i Čkalja postaju zvezde.

Kada je Čkalja zavapio za rasolom u seriji Muzej voštanih figura, na adresu TV Beograd stiglo je više hiljada litara rasola - i to ćemo saznati iz opsežne studije Moderni život u udarnom terminu.

Referent za izvoz žabljih bataka i pokorni građanin

Kako šezdesete odmiču, čednu fazu televizijskog humora smenjuje period satiričnih humorističkih serija. Aluzije na realno stanje u društvu, dvosmislene opaske - sve je to kao magnet privlačilo televizijsku publiku. Vlast je jedno vreme tolerisala humorističko-društvenu kritiku koristeći blagodeti ovog izduvnog ventila za frustraciju radnog čoveka, čiji je život sve više odudarao od blistave samoupravne javne retorike.

Cule Pokorni (maestralni Mija Aleksić) - glavni junak serije Ogledalo građanina Pokornog (1964) - referent je za izvoz žabljih bataka, oženjen je, živi kod roditelja i slepo veruje u doprinos dobrobiti socijalističke zajednice. Neko bi rekao - veruje tadašnjoj propagandi.

U stvari, dobar je i častan čovek. Ostali ga gledaju kao idealističnu budalu koja ne shvata aktuelnu društvenu igru. On ne radi honorarno, nema stan, službena kola, privilegije - sa stanovišta svoje supruge potpuni je gubitnik.

Blaženi Cule saopštava ženi: „Ako se usvoji moj predlog, naše preduzeće će da poveća izvoz za 30, za 50%."

Razočarana žena pita „A šta ćeš ti od toga da dobiješ?"

Majka ga prezire jer je papučar („Da je sreće ne bi ti išao na pijacu"), a otac jer je nesposoban („Drugi se bore... dobar i lud su rođena braća").

Culetov najbolji drug je novinar, društveno politički radnik, čuvar poretka i korisnik raznih društvenih privilegija. Na Culetovu opasku da ih je standard sve pokvario i da su svakom zinule oči za pare, novinar mu odgovara: „Izmišljaš. Postoji kolektivni prosperitet. To je diskutovano, izanalizirano, potcrtano... ne čitaš moje članke. Društvo zajedničkim snagama snažno gura u standard... gura!", izgovara Novinar vozeći službenog „tristaća", dok prolaze pored pokvarenog „fiće" kojeg trojica guraju, po kiši.

Pismo druga Tita

Intervju TV Beograd sa predsednikom Titom iz 1966. naznačio je kraj subverzivnog duha humorističkih serija tog vremena. Kako navodi dr Erdei u svojoj studiji, predsednik je izjavio da voli humor i da je on potreban kao osveženje, ali ne voli onu vrstu humora koji ozbiljno hoće da pretvori u smešno. Mala naznaka, dovoljna da pokrene poltronski lanac izvršitelja želja „najvećeg sina naših naroda i narodnosti", kako su tadašnji mediji nazivali Broza u naletima udvoričkog nadahnuća.

Nastupajući period doneo je svakava talasanja - studentske nemire 1968, unutarpartijske obračune poznatije kao „slom liberala" početkom sedamdesetih, kao i famozno „Pismo druga Tita" - jednu vrstu kolektivnog ukora podanicima za nesocijalističko ponašanje. Na televiziji se samo o „Pismu" govorilo. 

Porodična legenda kaže da sam kao devojčica koja pasionirano gleda TV reklame i muzičke emisije jednom ljutito izjavila: „Dosta mi je i Tita i pisma!" Mama i tata su se prenerazili - šta ako ovo ponovim van kuće?! Kritika Tita bila je najveći jugoslovenski tabu. Zbog toga se išlo u zatvor.

Kontrola nad televizijom bila je sve veća, pa je tako postepeno došlo i do promena u humorističkom programu Televizije Beograd. Opori, satirični „beogradski humor", oličen u Radivoju Loli Đukiću, biva stavljen „na led" i istisnut oprobanim metodama socijalističke cancel kulture, a trake sa snimcima Lolinih serija prebrisane.

Život nije autobus

Novak Novak početnu inspiraciju za Pozorište u kući potražio je u britanskoj humorističkoj seriji U autobusu. Želeo da je stvori seriju koja bi imala jednostavne odnose među junacima, u kojoj bi sve bilo uprošćeno - od zapleta do ambijenata, sve lako predvidivo, sve u šablonu a ipak zabavno i prijatno.

Porodica Petrović trebalo je da bude normalna moderna jugoslovenska porodica koja živi u soliteru i ima „fiću". Ceo Novakov pristup bio je na tragu svetske industrijske proizvodnje televizijskih serija, sa timovima scenarista i reditelja koji će davati najbolja rešenja u u najkraćem vremenu. Ova industrijalizacija nije tekla namerenim tempom te je Novak Novak dve sezone sam pisao epizode u toku emitovanja, što je nivo stresa koji ljudsko srce teško može da izdrži.

Da li je, usled političkog stezanja, u periodu nastajanja Pozorišta bio poželjan neutralan humor, vraćanje u privatnu sferu (dom, porodica) i tupljenje satirične oštrice? Da, ali nije bitno. Kreator serije Novak nije ni imao ambiciju da bude subverzivan na način šifrovane kritike društva. Njega je interesovalo nešto sasvim drugo. Da napravi savremenu porodičnu komediju situacije, gde bi likovi i okolnosti bili taman prenaglašeni i tipizirani da daju komičan efekat, a opet da budu tačni toliko da se gledalište uspešno poistovećuje sa likovima.

Kao mala nisam volela komediju zabune, često korišćenu u Pozorištu - sekirali su me toliki nesporazumi među likovima. I sad osetim blagu nervozu kad je taj scenski zaplet u pitanju. Sviđalo mi se kako izgledaju Tina, i Olga, i najavna odjavna špica. U stvari, sve po malo.

Stan porodice Petrović na Karaburmi

Rodoljub, diplomirani pravnik, supruga Olga, nezaposlena arhitekta, tašta Snežana Nikolajević, pripadnica predratne buržoazije, sin Borko osnovac i Tina kućna pomoćnica - to je porodica Petrović koja živi u soliteru na Karaburmi. Rođa je jedini koji je zaposlen, stalno je u odelu, napet i umoran. Olga ne može da nađe posao u struci i posvećena je kući i porodici, a kućna pomoćnica Tina je studentkinja koja živi s njima i predstavlja se svima kao njihova rođaka, pošto neprijavljeno radi.

Napetost između zeta i tašte je stalna - ona je razočarana izborom svoje ćerke da se uda sa čoveka sa sela, bez manira i novca za život kakav njena ljubimica zaslužuje. Prvobitno je urednik serije bio protiv uvođenja lika tašte, smatrajući to ostatkom prizemnog, bulevarskog pozorišta. Novaku je saopštio da im je potrebna moderna porodica kojoj će zamrzivač, mikser i obdanište zameniti ženinu majku. Srećom, mikser nije zamenio maestralnu glumicu Olgu Ivanović, čiji je lik „Nikolajevićke" postao sinonim za tašte kao takve.

Rođina majka Vuka iz Pržogrnaca (Radmila Savićević) uvedena je naknadno, posle pisma koje je stiglo autorima serije sa pitanjem „Ima li Rođa majku? Ako je ima, zašto je nema na Karaburmi da urazumi ove opajdare?" U potpisu: Jedna majka.

Popularnost Pozorišta u kući bila je enormna. Svi su gledali. Više od četiri miliona ljudi. Stizalo je na stotine hiljada pisama. Protagonisti serije - Đuza Stojiljković, Stanislava Pešić, Olga Ivanović i Ljiljana Lašić - postali su najpopularniji jugoslovenski glumci.

Oni sami su se toliko postovetili sa svojim ulogama da je Olga Ivanović, po svedočenju Đuze Stojiljkovića, zahtevala luksuzniji escajg za epizodu u kojoj im dolaze gosti iz Zagreba, smatrajući da njena Nikolajevićka nikad ne bi dočekala goste sa tako bedno postavljenim stolom. Polomila je u znak protesta postojeće scensko posuđe i izdejstvovala escajg iz Metropola sa sve jastogom. Kakav zvezdani trenutak!

Postmoderni Petrovići

Iako se radnja serije odigrava uglavnom u stanu Petrovića, društvena stvarnost izbija iz svake šare modernih tapeta njihove dnevne sobe. Potrošački mentalitet, šoping putovanja, raslojavanje društva, besparica, nezaposlenost, sukob sela i grada - tačnost u predstavljanju realnog života i duha vremena jeste jedan od razloga ogromne gledanosti Pozorišta u kući.

Danas imamo milion programa, gledamo nikad bolje serije preko telefona, kompjutera i džinovskih LED televizora. Ipak društveni problemi kao da se nisu mnogo promenili u odnosu na vreme Mije, Čkalje ili Đuze. Nejednakost, nezaposlenost i besparica prisutni su i kod mnogih današnjih postmodernih Petrovića.

Televizijski pogled u prošlost može da probudi nostalgiju za „boljom prošlošću". I zaista, modernizacijski zalet šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka imao je optimistične tonove, veru u progres kao i realno poboljšanje uslova života za veliki broj stanovnika. U isto vreme - bilo je ovo vreme raznih napetosti, jednoumlja, meke diktature i lažnog javnog govora sa nepodnošljivim frazama.

I nisi smeo ni da budeš dete koje kaže: Dosta mi je i Tita i Pisma!

__________________________________