Poslednjih godina Ćosićev uticaj je obnovljen televizijskim serijama "Koreni" i "Vreme zla". Iščekuje se "Vreme smrti". Po svoj prilici Dobrica Ćosić će i dalje imati ogroman uticaj na oblikovanje slike o našoj novijoj prošlosti. Junaci njegovog divovskog epa, Katići iz tri generacije, spojili su različite epohe naše istorije, od nastanka moderne srpske države, do stvaranja, propadanja i obnove Jugoslavije. Šta o Srbima i Srbiji govore Ćosićevi junaci Aćim, Vukašin i Ivan Katić?

Po obimu Ćosićeva saga o porodici Katić stoji odmah uz Zlatno runo Borislava Pekića. Ćosićevo delo je jedna velika „poetska istorija srpskog naroda" (Milan Radulović). Mi smo pre Dobrice Ćosića imali dva velika poetska tumačenja naše istorije. Jedno su epske narodne pesme. Drugo je Gorski vijenac. O Kosovskom boju mislimo kroz epske pesme. Većina naših sunarodnika svoju sliku Prvog svetskog rata zasniva na Vremenu smrti, kako tvrdi Kosta Nikolić.

Poslednjih godina Ćosićev uticaj je obnovljen televizijskim serijama Koreni i Vreme zla. Iščekuje se Vreme smrti. Po svoj prilici Dobrica Ćosić će i dalje imati ogroman uticaj na oblikovanje slike o našoj novijoj prošlosti. Junaci njegovog divovskog epa, Katići iz tri generacije, spojili su različite epohe naše istorije, od stvaranja moderne srpske države, do stvaranja, propadanja i obnove Jugoslavije

Milan Radulović, možda i najpažljiviji analitičar Ćosićevog dela, Katiće naziva „srpskom aristokratijom". Kakvi Englezi, takva i aristokratija.

Očevi i sinovi

Kao i većina moravskih Srba, Katići su došli odnekud da ostanu i opstanu na obalama tri Morave. Aćimov otac, Luka Došljak, nađen je na obali reke, kao Mojsije. Ostavili su ga roditelji koji su bežali od Turaka. Postao je sluga i vodeničar, kome je četrdeset i prvi dan po smrti muža udovica Kata naredila da obuče čiste gaće i uđe u njenu postelju.

Aćim želi da ostavi trag, da ostavi potomstvo, koje bi se prezivalo Aćimović, da od pomena njegovog imena drhte i Pašić i kralj.... Da mu sin miljenik bude nastavljač i uzor Srbije. Njegovi potomci će po ženinom imenu poneti prezime Katići.

Radulović primećuje kako je odnos očeva i sinova jedna od okosnica čitave sage o Katićima. Međutim, njihova porodična priča mnogo je složenija od u književnosti i životu česte povesti o sukobu očeva i sinova. Taj sukob je najvidljiviji u prvom naraštaju. On je mnogo više i od porodične drame. Aćim i Vukašin se sukobljavaju oko vizije Srbije, njene politike i društva.

Aćim šalje Vukašina na školovanje u Pariz odevenog u narodnu nošnju. Naređuje mu da gunj i opanke ne skida. Vukašin odbacuje nošnju i šalje svoju sliku u redengotu. Prestaje da ga zove „babo". To je tek prvi korak u ritualnom oceubistvu.

Vukašin se gnuša Aćimove „političke hajdučije". U noći rastanka, baš na Badnje veče, odbacuje sve za šta se stari narodni tribun zalagao:

„Hajdučko pozorište... Rat s Turcima prenet u rat za vlast, u politiku... Narod, sloboda, ustav, sve su to samo izgovori da se dođe na vlast. Zar je malo u Srbiji onih koji su svršili neke škole, pa su propali u našoj, vašoj političkoj hajdučiji?... Ovde su popovi jedini uspešni, a možda i korisni ideolozi. Ovde je sloboda pravo da hajdukuješ, da haraš, da zauzimaš opštinske utrine, a demokratija i samouprava da ne plaćaš porez... Sit sam ja svega toga! Srbiji su potrebni pamet i znanje, a ne stranke! Srbiji treba da gleda Evropu, a ne turski tur! - Vukašin se zagrcnu i umuče: A dobar govornik, pas. Kakav bi on sila bio u Skupštini. Moja je to krv... Evropa mi upropasti dete.... Nesrećnik. Aćim zasuzi."

Posle ovog razlaza sa sinom i seljačke bune koju je poveo, Aćim polako izlazi iz središta radnje. Na početku Vremena smrti mašta o svojoj sahrani, „kada će se cela Srbija uveriti sa kom je i za koga je moravski narod. Kada drukčije nije moglo, neka svećama, voštanicama glasa narod za Aćima Katića. A ti glasovi neće moći da se kupe čokanjima rakije i opankom. Te izborne spiskove što će se otegnuti za njegovim kovčegom neće moći da skroji Pašić sa svojim sreskim pisarima. Kad drukčije nije moglo, svojom krstačom klepiće Pašića po glavi. Na prerovskom groblju oro će da se vije i peva seljačka pesma iz timočke i prerovske bune."

Aćim Katić, antisistemski političar i bundžija protiv države, gine braneći voz sa državnom imovinom od naroda koji ga pregazi u pljačkaškom jurišu:

„Šta to radite razbojnici?! Vepar vam mater lopovsku! Pa to je državno!... To je država srpska, to je za vojsku spremljeno!"

Nema izdaje kod Katića. Svi oni žive i stradaju za svoju zemlju. Samo je drugačije zamišljaju.

Antizapadnjak, komunista, velikosrbin

To dolazimo na Vukašina. Već je opšte mesto da je Vukašin Katić lik koji izgovara najdublje stavove i misli samog Dobrice Ćosića. Kao što to biva u našoj javnosti, knjige se čitaju površno. Tako na primer, zamršene tekstove Radomira Konstantinovića uglavnom nisu pažljivo čitali ni poštovatelji ni protivnici. Međutim, ta površnost je još žalosnija kada je u pitanju Ćosićevo delo, koje je lakše i zabavnije čitati. Tri glavne optužbe na račun Dobrice Ćosića su da je antizapadnjački tradicionalista, dogmatski komunista, i najčešće: da je velikosrpski nacionalista.

Niko oštrije ne napada srpski tradicionalizam, niko se vatrenije ne zalaže za Evropu od Vukašina Katića u Korenima. Neke njegove stavove smo već gore izneli, ali ima ih još. Na primer:

„Sve je besmisleno. I politika, i ideje, i principi, i kultura, i ugled i karijera, i ta, ta velika životna sreća! Život u Srbiji je staro groblje... Ništa veliko ne može u njemu da izraste. Ko god od života nešto više traži - rube mu glavu. A šta čeka njega, koji želi Evropu u Srbiji?"

U romanu Grešnik Vukašin vrlo sumnjičavo gleda na Rusiju:

„Iz Rusije nam mogu doći genijalne knjige, genijalni pisci i muzičari, velike duhovne vrednosti. To oni imaju, to ruski narod rađa. A slobodu i demokratiju nisu imali nikad, nemaju ih ni posle revolucije. Možda im i ne treba."

Što se dogmatskog komunizma tiče, ta optužba je sasvim glupa, i najučestalije se čuje u anonimnim komentarima na mrežama, vezanim za Ćosićevo partizanstvo. Možda je suvišno podsećati da su i Vreme zla i Vreme vlasti verovatno najobimnija kritika boljševičkog dogmatizma u našoj književnosti.

Pozornica Ćosićevog napada na ideološki fanatizam geografski obuhvata prostore od Moskve, preko zatvora u Sremskoj Mitrovici, do Beograda i Užičke republike. Hronološki, fanatizacija komunista se posmatra u razmaku od tridesetak godina. Sam Vukašin Katić, kad god govori o komunizmu, govori zabrinuto i kritički. 

Evo samo jednog suda: „Ako revolucija ne nastaje iz slobode, ni sloboda ne nastaje iz revolucije."

Najviše je onih koji Dobricu Ćosića napadaju za velikosrpski nacionalizam. Ako pisac govori glasom Vukašina Katića, onda on nikako nije velikosrpski, već je pre malosrpski nacionalista.

Koja bi vlada to smela da učini? 

Već na početku Vremena smrti Vukašin Katić se u imaginarnoj raspravi sa Nikolom Pašićem zalaže da se Bugarima učine ustupci. Pašić izgovara opštepoznate argumente da se Bugarima ne da ono što im je obećavano pre Prvog balkanskog rata:

„Zar smo, Vukašine, mogli Bugarima da damo pola Makedonije posle onakvog njihovog zabušavanja u ratu s Turcima? Pa im još i Jedrene oslobodismo... Koja bi vlada, pitam te, smela to da učini?"

Vukašin odgovara:

„Ona koja bi mislila na budućnost."

A Pašić:

„Kojoj bi bilo svejedno što je srpski narod iskrvario Na Kumanovu, Bitolju i Ovčem polju?"

Na šta će Vukašin:

„Ali nju bi istorija opravdala samo godinu dana kasnije. Danas, gospodine Pašiću... reći ću vam samo ovo: mi smo još porazom na Marici proterani s juga Balkana. Dušanovo carstvo je Vizantijsko carstvo. Na toj istorijskoj ruševini nikakav nacionalni cilj i državni program ne mogu se danas graditi. Ne trujmo se više starim zabludama."

U doba propasti države 1941. godine, Vukašin Katić, u razgovoru sa Dragišom Vasićem, još žešće kritikuje velikodržavne ideje:

„Naše granice treba da budu samo do mržnje naših suseda. Naša buduća država, ako ona može ponovo da nastane, treba da bude ona teritorija koju niko sem Srba ne može da smatra svojom... Ja sam uveren da mali narod treba da živi na što manjoj teritoriji. Da bude što gušći i da veliki i jači nemaju šta da mu uzmu, a manji od njega da mu ne zavide na tome što ima. Samo tada narod može imati spokojnu budućnost."

U samom delu, Vukašin Katić se više puta poziva na Jovana Skerlića, tako da je Skerlić jedan od idejnih uzora za ovaj lik.

Zveri moja, veku moj lepi

Ako je Vukašin Katić piščevo drugo ja u političkim i nacionalnim stvarima, Ivan Katić izgovara Ćosićeve najdublje misli o ljudskoj prirodi, o karakteru njegovog veka, o velikim egzistencijalnim pitanjima.

Ivan Katić je logorski čovek, koji je prošao sve vrste zatvora i logora u 20. veku - austrougarski logor za srpske zarobljenike u Nađmeđeru, mučionicu Glavnjače, kraljevski zatvor u Sremskoj Mitrovici, „robiju na robiji" zlostavljanje drugova-komunista u istom tom zatvoru, Mauthauzen i Goli otok.

Možda i nehotice, Ivan Katić ceo svoj život čita savremene evropske i svetske pisce, prati umetnost. Čita Frojda, Andrea Žida (zbog koga dolazi u sukob sa komunistima), Kjerkegora. On više nije ni prerovski političar Aćim ograničen trima Moravama, ni osujećeni Evropljanin Vukašin. On nema potrebe da gunj i opanak baca u Senu. Ivan Katić dolazi u Pariz kao odomaćeni, ravnopravni učesnik intelektualnog i kulturnog života. I u istorijskoj stvarnosti, njegovi vršnjaci su bili barabar sa dadaistima i nadrealistima.

Njegov slom se razlikuje od slomova njegovog dede i oca. Narodnjačkog vođu Aćima su pregazili vreme i moderna birokratska država. Vukašin je dočekao kraj svog sna o demokratskoj i prosvećenoj jugoslovenskoj državi. Ivan Katić je pak, žrtva nemerljivih sila svetske istorije. Umesto da predaje i piše, veći deo života provodi po mučilištima staljinizma, nacizma i dve vrste jugoslovenskih diktatura. On je zaista žrtva tog 20. veka. 

Osip Mandeljštam se, u potresnom prevodu Branka Miljkovića, zapitao:

Zveri moja, veku moj lepi,
Ko će ti pogledati u oči
I svojom krvlju ko će moći
Pršljene dvaju stoleća da zalepi?

Da li su Katići ti pršljeni? Aćim, Vukašin i Ivan? Gledali su tom zverskom veku u oči, lili su krv za svoje ideale. Niko od njih trojice nije tipičan predstavnik svog naroda i vremena. Oni su predvodnici svojih pokolenja, makar bili poraženi kao Aćim, skrajnuti kao Vukašin, ili tlačeni kao Ivan.