Ako bi kakav kulturološki arheolog iole prilježnije prionuo na čeprkanje po ne tako davnoj prošlosti prestonice Bosne i Hercegovine, lako bi zaključio kako se istinsko središte jugoslovenske civilizacije u Sarajevu nalazilo u tadašnjoj Ulici Đure Đakovića i njenoj neposrednoj okolini. Jedno od mesta na kojima je nastajao i razvijao se lokalni fantom slobode, brendiran pod nazivom sarajevski duh, bila je i tamošnja Kinoteka. Zgrada Radničkog univerziteta u kome je Kinoteka bila smeštena nedavno je prodata, čime je zaklopljena još jedna važna stranica istorije ne samo grada Sarajeva.

Sve je Kinoteka!

Neznani šaner je ovu živu istinu napisao na zidu jedne sarajevske zgrade u poslednjim danima mira. Trideset godina kasnije, bosanskohercegovački mediji su objavili vest kako je odluka tamošnjeg nadležnog suda o deložiranju Kinoteke Bosne i Hercegovine iz zdanja u sadašnjoj Alipašinoj, a nekadašnjoj Ulici Đure Đakovića, postala pravosnažna. Sud je utvrdio kako je Sindikat Bosne i Hercegovine zakonski vlasnik sporne nekretnine i izdat je nalog da se sindikalci „uvedu u posed" zgrade nekadašnjeg Radničkog univerziteta, u kojoj se nalazi kino dvorana niskog ovalnoga svoda, jedno od onih mesta na kojima je nastajao i razvijao se lokalni fantom slobode, brendiran pod nazivom sarajevski duh.

Izbacivanje Kinoteke na ulicu školski je primer investitorskog gazdovanja gradskim zemljištem. Sindikati su davne a ratne 1994. pametno uložili novac od članarina tada već uveliko međusobno zavađenih proletera u kupovinu oronule zgrade koju će sada konačno moći da prodaju za veliki novac. Zdanje Kinoteke, međutim, nije toliko vredno zbog svoje kulturno-istorijske vrednosti, već zbog odlične lokacije na kojoj se nalazi. Čim se kupoprodaja obavi, Kinoteka će biti srušena, a na njenom mestu početi izgradnja velike čiste stambeno-poslovne zgrade.

I zato ovo neće biti ko zna koji po redu nekrolog jednoj čaršiji, niti istorijskim podacima obogaćena priča o sarajevskim bioskopima, već ispunjenje svojevrsne građanske obaveze da se ostavi svedočanstvo o mestu gde su generacije Sarajlija videle većinu najznačajnijih dela svetske kinematografije, a ja proveo dobar deo dečaštva i mladosti. 

Ulica na koju je pucao Edička

Ako bi kakav kulturološki arheolog iole prilježnije prionuo na čeprkanje po ne tako davnoj prošlosti prestonice Bosne i Hercegovine, lako bi zaključio kako se istinsko središte jugoslovenske civilizacije u Sarajevu nije nalazilo na potezu od kafane „Park" i nekadašnje robne kuće „Sarajka" do „Jugotonove" prodavnice ploča i poslastičarnica na slatkom ćošetu, već u Ulici Đure Đakovića i njenoj neposrednoj okolini.

Kao i sve ulice u svim našim gradovima, i ovoj je mnogo puta menjano ime. Jedan njen deo postojao je još u vreme osmanske vladavine, a svoju današnju priličnu dužinu duguje intenzivnom širenju grada u drugoj polovini pete decenije dvadesetog veka.

Ali i da nema toliki značaj za noviju istoriju Sarajeva, ova ulica bi trebalo da se nađe u svakom boljem bedekeru i zbog same činjenice da ispod njenoga asfalta teče Koševski potok, koji se nešto niže, na Skenderiji, uliva u Miljacku! Široka poput bulevara, Đure Đakovića je koridor kojim se, u pravcu Tuzle, iz centra grada očas posla stizalo i stiže do njegove periferije i livada po kojim i danas pasu ovce. U suprotnom smeru, to je ulica kojom do centra najbrže stižu žitelji Gorice, Bjelava, Breke, Koševa i drugih strmih i manje strmih brda načičkanih mahalama i stambenim zgradama čija svetla svojim treperenjem za lepih vedrih noći čine da Sarajevo i svoje žitelje i one koji su u njega došli na nekoliko dana podseća na kakvo čarobno mesto iz bajke.

Tokom prve ratne zime ulica je ostala bez drvoreda koji se protezao od zgrade Higijenskog zavoda i kafane „Triglav" na njenom početku, pa sve do naselja Ciglane, koje je pred Zimske olimpijske igre počelo da niče i da se širi na lokaciji gde se u filmu Šibe Krvavca „Valter brani Sarajevo" odigrao čuveni obračun Bate Živojinovića i Dragomira Bojanića Gidre. Visoka stabla velikih krošnji su u kratkom roku posekli i pretvorili u ogrev pripadnici Armije Bosne i Hercegovine. Iza njih su ostali panjevi, oko kojih su, za vreme zatišja, sa sekiricama i drugim alatkama u rukama, bauljali civili koji su već mesecima živeli bez vode, struje, brojnih životnih potrepština i iole dugotrajnijeg primirja.

Samo nekoliko dana pred početak rata, Ulicom Đure Đakovića su, idući ka Skupštini Bosne i Hercegovine, prošli gladni rudari iz Kaknja. Nekoliko meseci nakon početka rata, sa položaja vojske Republike Srpske na obroncima Trebevića, na tu istu ulicu nišanio je Eduard Limonov. Poslednjih dana svoga komandovanja jedinicima UNPROFOR-a, njome je, praćen belim vojnim transporterom, laganim korakom prošetao kanadski general Mekenzi.

Od Tife do Kreče Hakije

A da su posetili Sarajevo u godinama mirnog življenja, njihova najobičnija šetnja Ulicom Đure Đakovića bi se uz diskretne napomene rečitog kustosa očas posla pretvorila u nenadanu posetu jednom neobičnom muzeju.

Obilazak bi počeo pričom o kinima „Radnik" i „Sutjeska", iz koga se na Ulicu Đure Đakovića izlazilo kod buregdžinice „Vardar" i već pominjane kafane „Triglav". Tu ste često mogli da vidite mladiće i decu kako izlazeći iz mraka sale u kojoj je upravo završeno prikazivanje karate filma smešno mlataraju rukama i nogama, ispuštajući iz sebe zvuke nalik pretećem mjaukanju. U oba kina su u drugoj polovini osamdesetih godina, u kasnim večernjim projekcijama, prikazivani erotski filmovi.

Ni dvesta metara dalje, na levoj strani ulice nalazilo se kino „Prvi maj" o kome je skoro sve rečeno u istoimenoj pesmi „Zabranjenog pušenja". Ovo skoro se pre svega odnosi na letnje kino, koje se nalazilo iza kino-dvorane, na obronku brda Gorica, gde je odrastao i u osnovnu školu išao Emir Kusturica. Letnja pozornica je zubu vremena prepuštena negde u vreme kada je sa druge strane ulice izgrađen i jedini neboder u tom delu grada.

Od te betonske grdosije u Ulici Kate Govorušić mogla bi da počne priča o „ljudskim resursima" Ulice Đure Đakovića i obližnjih adresa, jer je u neboderu stanovao drugi pevač „Bijelog dugmeta" Mladen Vojčić Tifa. Ulica Kate Govorušić je izlazila na Ulicu Danijela Ozme, na čijem se uglu nalazi zgrada u kojoj je danas sedište Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine, a koja je nekada bila kuća Radio Sarajeva. Tu se nalazio studio u kom su svoje prve pesme, između ostalih, snimili „Indeksi" i „Bijelo dugme", čiji su pojedini članovi, kako se to u Sarajevu nekad govorilo, stanovali „na prepišaj hoda" od tog ćoška.

U ovom komšiluku su u nekom periodu svog života, između ostalih, stanovali pesnici Abdulah Sidran i Duško Trifunović, rokeri Milić Vukašinović, Đorđe Kisić, braća Fadil i Zoran Redžić, fudbaler Predrag Pašić, te Radovan Karadžić i Alija Izetbegović, koje, kako to Dr Karajlić ume da kaže, „ne treba posebno predstavljati".

Mnogi od njih su, uključujuči već pominjanog Kusturicu, navraćali u obližnju kafanu „Šetalište". U bašti ove kafane sedeli su i osnivači novog primitivizma i akteri „Top-liste nadrealista", jer su neki od njih išli u Drugu gimnaziju, koja se nalazi odmah preko puta. Na pešačkom prelazu pred „Šetalištem" je u decembru 1989. godine, u bizarnoj saobraćajnoj nesreći, nastradao pripovedač Ćamil Sijarić.

Priča o poznatim pokojnicima bi nas odvela u nastavak šetnje Ulicom Đure Đakovića, prvo do dva stara groblja, gde se nalaze kapela junacima vidovdanskog sarajevskog atentata i grobnica pesnika Silvija Strahimira Kranjčevića. Potom bismo prošli pored stadiona „Koševo" i dvorane „Zetra" i odvezli se sve do „Bara", novog groblja na kom počiva i glavni junak pesme „Zenica bluz" Krečo Hakija. 

U tunelu, usred mraka

Tu obilazak, međutim, ne bi bio završen, jer se za kraj uvek čuva ono najvažnije! Tako bismo se spustili nazad do grada, do ipak najvažnije adrese u Ulici Đure Đakovića, o kojoj mogu da govorim samo iz najličnijeg ugla.

Ipak, onaj kustos bi, nakon povratka pred Kinoteku, posetiocima muzeja Ulice Đure Đakovića ispričao kako je 1893. godine u Sarajevu formirano Dioničarsko pivarsko društvo koje preuzima vlasništvo nad svim pivarama u Sarajevu. Jedan pogon je smešten u zgradu pred kojom se nalaze a koja je sagrađena 1898. godine.

Trinaest godina kasnije, proizvodnja piva u pogonu na obali Koševskog potoka se obustavlja, a objekat prodaje Glavnom radničkom savezu, koji ga kupuje sredstvima od prikupljenih članarina svojih članova. Ovaj savez zgradu adaptira u Radnički dom, prvu takvu instituciju na Balkanu. Radnički dom postaje sedište Glavnog odbora Socijaldemokratske stranke BiH, kulturno-uetničkog društva „Proleter" i redakcije lista „Glas slobode". Svečano otvoranje upriličeno je 16. decembra 1911.

Odmah nakon završetka Prvog svetstkog rata, u prostorijama Doma donesena je odluka da se Socijaldemokratska stranka priključi Socijalističkoj radničkoj partiji Jugoslavije. Usledio je generalni štrajk, pa je 30. aprila 1919. zgradu Radničkog doma opkolila policija naoružana topovima, a uhapšeno je oko 2.000 radnika sa kompletnim partijskim i sindikalnim rukovodstvom.

Kinoteka se sa svojim filmskim arhivom u zgradu useljava 1963. godine. Dvadeset i kusur godina kasnije, u sali Kinoteke Emir Kusturica snima nekoliko važnih scena filma „Otac na službenom putu": malog Malika Malkoča i njegovog starijeg brata u kino vode njihov daidža i njegova devojka.

Ja sam prvi put u Kinoteku pošao sa četiri godine. Mama me je iz obdaništa na Mejtašu povela da gledamo „Snježanu i sedam patuljaka". Pred kinom nas je čekao tata, koji je malo ranije izašao sa posla da bismo sve troje gledali projekciju koja je počinjala u tri sata. Mora da je to bilo zimi, jer je već skoro padao sumrak kada smo mama i ja prešli ulicu, poljubili tatu i priključili se masi roditelja i dece koji su na trotoaru čekali da počnu da puštaju publiku u salu u prizemlju i tada već oronule zgrade delimično oljuštene fasade.

U to vreme blagajna se nalazila u skučenom foajeu. Zapravo, postojale su dva zastakljena boksa. U jednom su karte prodavali čika Meho i teta Ljubica, dok su u drugom, uvek zaključanom prostoru, kao u izlogu stajali primerci filmskog časopisa „Sineast".

Kada bi karte prodavao čika Meho, on je u izlog blagajne stavljao deo svoje bogate kolekcije značaka. Tako ste, uz kupovinu karte za film mogli da obavite i eventualnu menjažu. Čika Meho je, naročito tokom pustih letnjih meseci, nas dečuriliju iz komšiluka znao da pusti da u terminima od jedan ili od tri gledamo filmove besplatno.

Sve se to, međutim, dešavalo kasnije, pošto smo se, samo nekoliko meseci nakon ovog prvog ulaska u salu sarajevske Kinoteke, doselili u njen neposredni komšiluk, pa sam kroz prozor foajea mogao da vidim prozore našega stana.

Jer, mama, tata i ja smo još uvek stajali na ulici, čekajući da nas sve konačno puste u dvoranu. A nešto očigledno nije bilo kako treba, jer je već prvi zimski mrak padao na smogom pritisnut grad a mi smo čekali i čekali. Na kraju su nas obavestili kako će umesto „Snježane" biti prikazan neki dečji igrani film.

Tati se verovatno nije bio gledao ni Diznijev crtać, pa je promenu repertoara iskoristio da ipak ode kući, odlažući naše zajedničke gledalačke avanture za koju godinu kasnije, kada ćemo u kinu „Partizan" gledati „Ratove zvezda", a u „Sutjesci" Brusa Lija. I dok se on peo uz Ulicu Mladena Stojanovića, na čijem se uglu sa Skerlićevom nalazi kuća u kojoj je živeo Isak Samokovlija, mama i ja smo ušli u salu u kojoj ću provesti dobar deo narednih skoro dvadeset godina.

Dočekao nas je mrak, miris memle i dugačka, strma dvorana sa negostoljubivim, tvrdim drvenim stolicama od kojih me jedna, tada još uvek mršavog i laganog, ščepala i zaklopila se kao da oboje glumimo u kakvoj nemoj slepstik komediji. Nekako sam se, uz maminu pomoć, iskobeljao iz stoličinih čeljusti i odmah se suočio sa novim problemom: jedva da sam video platno od čoveka koji je sedeo u redu ispred nas. Ne sećam se više da li smo se mama i ja zamenili za mesta, ili se čovek spustio u stolici kada je film počeo, a ne sećam se ni naslova ni sadržaja filma koji sam tog zimskog poslepodneva gledao u Kinoteci. Pamtim samo neke ponije i decu na tim ponijima i igru njihovih odraza u bistroj vodi reke nad kojom su se nadvijale guste krošnje drveća. Ali uprkos mirisu memle i neprijateljski nastrojenim sedištima, ja sam tog poslepodneva osetio kako mi se iz tog mraka, zapravo, ne izlazi!

Ko zna da li bih u tome neizlaženju ikada i uspeo da Kinoteka nije postala moj prvi komšiluk?! Valjalo je samo sići niz osamdeset i dve stepenice, proći pored zgrade u čijem se prizemlju nalazila prodavnica automobila, kupiti kartu i ući u taj lagum koji je vodio u svet što je titrao na već prljavom i ne tako velikom platnu.

A sala Kinoteke i jeste ličila na neki neobičan tunel, čemu su najviše doprinosili dužina i uskost strme dvorane i lučni oblik njenog niskoga plafona. Ova tunelnost mračnog prostora uticala je na to da jedan od mojih drugara zaključi kako dvorana Kinoteke zapravo i jeste tunel kroz koji je, ranije, prolazio saobraćaj.

Niko od nas nikada do kraja nije odbacio ovu verziju istorije dvorane o čijem istorijatu, u stvari, ne znam mnogo. Sarajevska Kinoteka je u to vreme zapravo bila odeljak Jugoslovenske kinoteke, čiji je prepoznatljivi logo krasio uske, neugledne ulaznice koje su prodavali čika Meho i teta Ljubica.

Tek 1994. godine, dakle u istoj godini kada je sindikat postao vlasnik zgrade u kojoj se kinoteka nalazi, ova instiucija je dobila ime Kinoteka Bosne i Hercegovine. Koliko znam, dvorana posle rata u nekoliko dužih perioda nije radila, a onda su je, pred sam početak pandemije kovida 19, obnovili Kinezi!

Na svečanom otvaranju obnovljenog kultnog prostora prikazan je film Šibe Krvavca „Valter brani Sarajevo". Komentari čitalaca u elektronskim izdanjima sarajevskih glasila bili su uglavnom negativni, pa je ovaj gotovo mitski prostor predratnog grada čak identifikovan sa negativnim nasleđem koje je za sobom ostavio socijalizam. Tako se ispostavilo kako je tokom svih godina koje sam proveo u tom neobičnom tunelu, na već prljavom i ne tako velikom platnu, usred mraka, sijala zvezda petokraka! 

Šonko Neri i Rođer Amur piju pivu

A ako je i sijala, činila je to tehnički prilično neispravno, jer se istorija projekcija u sarajevskoj Kinoteci može ispričati i kao potpuri anegdota o brojnim iskušenjima sa kojima su se suočavali njeni uporni i odani posetioci.

Koliko li je samo puta prikazan film koji nije bio najavljen u nedeljnom repertoaru? Koliko su se samo puta pomešale rolne, te je publika prvo gledala kraj, pa početak?!

Prvi put sam film „Leptir" sa Stivom Mekvinom i Dastinom Hofmanom gledao sa slovenačkim titlom. „Bal vampira" Romana Polanskog je prilikom svakog sledećeg gledanja bio sve kraći, tako da do danas nisam sasvim siguran kako se ovaj film, zapravo, završava. Tokom celog trajanja projekcije filma „Meri Popins", slika je skakala po ekranu kao loptica-skočica. Publika se bunila, zviždala, ali reakcije iz projekcione kabine nije bilo, te smo posle iz sale izašli sve mrdajući glavama gore-dole još neko vreme.

Ali ništa nije moglo da nas odvrati od ponovonog ulaska u taj uvek neizvesni, mirisom memle začinjeni mrak. Govorim čas u jednini, čas u množini jer je iskustvo Kinoteke svojim velikim delom bilo kolektivno.

Imao sam tu sreću da usred grada mogu da se igram na livadama i u od saobraćajne gužve zaklonjenim dvorištima. Ali, mi smo u svako doba mogli i da se na dva sata preselimo u svet filma koji je toga dana bio na repertoaru od tri sata. Program za sledeću sedmicu je bio istican nakon poslednje subotnje projekcije, jer Kinoteka nije radila nedeljom, kada smo odmah ujutru odlazili da vidimo šta nas to čeka u narednim danima. Čitali smo naslove filmova, imena reditelja i glavnih glumaca kao svojevrsni red vožnje, pogađali o čemu se u kom filmu radi...

U godinama dečaštva najviše sam voleo letnje mesece, kada bi na programu bili ciklusi filmova o Tarzanu i komedije sa Stanliom i Oliom.

I tih ranih osamdesetih se od filmova o Džejmsu Bondu mogao napraviti pristojan ciklus, ali je raja u ovom slučaju ipak birala koje će „Bondove" po ko zna koji put da gleda.

- Ko, matere ti, većeras igra Bonda?

- Šonko Neri.

- Tita mi, stoput je bolji od onog Rođer Amura!

Godine su prolazile, repertoar Kinoteke se nije mnogo menjao, ali sam sada mogao da odlazim i na one projekcije od sedam i devet. Gledanje Langa, Vajldera, Houksa, Forda, Bergmana, Bunjuela, Trifoa, Godara, špageti vesterna i svega što je na repertoaru kinoteka širom sveta nije, naravno, značilo da više ne gledam filmove koji su na programu u ranim poslepodnenvim terminima, pa se često dešavalo da u jednom danu odgledam dva, a bogami i tri filma.

A onda je jedne subote, na repertoaru bio samo Bertolučijev „Dvadeseti vek". U sali nas nije bilo mnogo ali nas je, posle petnaestominutne pauze između dva dela, na tvrdim stolicama ostalo još manje. Dok smo se vraćali svetu Bertolučijeve epopeje, u mraku sale se sa mirisom memle mešao miris jeftinog parizera i hleba kupljenog u obližnjoj samoposluzi.

U maju 1992. godine je i sama Kinoteka, istina nakratko, pretvorena u jedan neobičan dućan. U gradu je već počelo da nestaje vode, formirali su se prvi dugački redovi pred zgradama u čijim je podrumima i dalje curkalo iz davno zaboravljenih slavina. Jednoga dana u foajeu Kinoteke postavljena su velika burad iz kojih je građanima u kanistere za neke novouvedene bezvredne bonove točeno nepasterizovano pivo.

Vreme se tu, pred kino-dvoranom u kojoj sam proveo dečaštvo i mladost, baš kao u nekom filmu, vratilo stotinu godina unazad. Ili je samo došlo do brkanja rolni filma u kome su prikazani najvažniji prizori iz naših života?!

I umesto da stanem u red pred blagajnom i kupim kartu ne bih li u sali Kinoteke pogledao taj film, stao sam u red pred velikim buretom i kući doneo deset litara pive. I dok je tekla odjavna špica našeg dotadašnjeg života, mama, tata i ja smo nazdravljali danima koji će biti sve lepši kako vreme bude prolazilo.

Sentimenatalna filmska priča o prošlim vremenima se završila. Na već prljavom i ne tako velikom platnu nije, međutim, pisalo ni KRAJ, ni KONEC FILjMA, ni FIN ni THE END, već:

Sve je Kinoteka!