„Sa precenjenim kursom dinara građani u krizu ulaze pevajući", kaže za OKO magazin Nebojša Katić, ekonomista i poslovni konsultant iz Londona. „A dok se svi uz pesmu zadužujemo, ne primećujemo da nam je porastao spoljni dug. Srbija zavisi od volje i milosti stranih investitora, ništa nismo uradili da ojačamo svoj privatni sektor. Evo, ako neko hoće da pravi svemirske brodove u Srbiji, ja bih mu dao subvencije, ali da dajete subvencije da pravi testeninu, to je suludo.“

„Kada pandemija prođe i kada prebrojimo mrtve, tada će nove, ekonomske žrtve doći na red. Finansijskim intervencijama spasiće se veliki, ali će svi drugi, ovi mali, doživeti veliki šok". Ovako je u martu 2020. godine, pisao Nebojša Katić, ekonomista i poslovni konsultant iz Londona. Posle više od godinu dana, mi još brojimo mrtve, a pandemiji nismo dočekali kraj. Ali da ne bude nikakve zabune, mi smo ovi drugi, mali, koji će, kaže naš sagovornik, doživeti veliki šok. 

ANICA TELESKOVIĆ: Kakav nam to crni scenario predviđate, gospodine Katiću?

NEBOJŠA KATIĆ: Voleo bih da grešim, naravno. Pošao sam od pretpostavke da ekonomska kriza traje još od 2008. godine. Dakle, ekonomski sistem je već bio na respiratoru. Kovid nije izazvao, već samo pogoršao krizu. A pod respiratorom podrazumevam kamatne stope koje su gotovo bile nulte i štampanje novca. Od 2008. godine do danas, globalnu ekonomiju održavamo samo pomoću ta dva elementa. Nevolja sa ovom kovid krizom je što se ona samo naslonila na već postojeću krizu, a vrlo brzo ćemo biti svedoci i treće, „klimatsko ekološke krize", koja će se tako intenzivirati da će države kao što je Srbija ući u nove troškove kako bi ispunili standarde koje je zapadni svet odlučio da nametne svima.

Pisali ste da upravo ti troškovi mogu da povećaju javni dug zemalja u razvoju, ali Vi već upozoravate da su državna dugovanja tih zemalja, a Srbija je jedna od njih, postala rizik po ekonomiju. Morali smo nekako da finansiramo pakete pomoći, zar ekonomske žrtve ne bi bile veće da tog zaduživanja nije bilo?

To nije sporno, ne samo da smo morali, ja sam jedan od onih koji se nije previše uzbuđivao zbog rasta javnog duga. Moj strah je uvek bio vezan za rast spoljnog duga. Imamo dva potpuno odvojena univerzuma. Prvi čine razvijene zemlje koje se zadužuju u svojoj valuti i štampaju je, baš ih briga. Mogu da prave deficit koliko god hoće i da im javni dug bude u stratosferi, poput Japana čiji javni dug iznosi više od 250 odsto BDP-a. Ako uđu u krizu i treba da vraćaju nagomilane dugove, pa oni će samo odštampati novac, vodeći računa da inflacija ne ode previsoko. Kod država kao što je naša, dug je 70 odsto denominiran u stranoj valuti.

Vi kažete da je „budalasto" zaduživati se u tuđoj naštampanoj hartiji, ali takođe predlažete da se država ovde zaduži kod Narodne banke. To je protivzakonito?

Nikada nisam sugerisao da uzimamo novac iz deviznih rezervi, rekao sam da imamo instrument, a to je primarna emisija, koju ako usmeravamo ka investicijama, nećemo napraviti veliki problem. Kad ja to kažem onda govore: „Katić hoće da štampa novac, Katić hoće da puni budžet". Ne! Ako štampate novac i delite iz budžeta, na primer 3.000 dinara građanima, napravili ste veliku grešku. Ali, ako ga usmeravate u žetvu i setvu, nemate problem jer to daje rezultat. Predložio sam mehanizam kako da se primarnom emisijom pokrenu investicije. U svakoj investiciji imate stranu i domaću komponentu troškova, i ako domaću komponentu pokrivate zaduživanjem u inostranstvu, pravite kolosalnu glupost. Govorio sam uvek da se strani novac ne pozajmljuje da se finasiraju troškovi u dinarima.

Smatrate da je nama prodata monetarna bajka da ne smemo da štampamo novac i da smo mi na to naseli. Ali građani Srbije će Vam reći: „Nije to, gospodine Katiću, monetarna banka, hiperinflacija je bila horor film koji smo živeli devedesetih".

E vidite, niste vi živeli horor film zbog toga, već zato što su nam zapadni prijatelji uveli takve sankcije da je privreda stala. A kad u privredi koja stoji, koja ne može da uvozi, ne može da proizvodi, štampate novac onda nastaje fatalna greška. Ali ne kao posledica štampanja novca, već nesnalaženja u tome. Ekonomija je bila potpuno blokirana, BDP je pao 50 odsto. To se u ratu nije dogodilo - 1999. godine kada su bombe padale, pad je bio 10 odsto.

Hoćete da kažete da je važan kontekst?

Važno je da ne ignorišemo baznu činjenicu.

A bazna činjenica je da smo imali sankcije?

Vi štampate novac da biste stimulisali ekonomiju, ali ako štampate novac, a ne možete da stilulišete ekonomiju, jer nemate odakle, vi izazivate inflaciju i to je bila greška.

Ali mi smo te iste sankcije imali i u januaru 1994. godine kada je Avramović primenio svoj program, pa kad se prestalo sa štampanjem para, stala je i hiperinflacija?

Štampanje novca je bila velika greška države koja nije razumela šta je snašlo. A Avramović je praktično uveo valutni odbor. On je rekao da možemo da naštampamo samo onoliko novca koliko imamo deviza, inače ćemo imati hiperinflaciju i haos. On se sankcijskom užasu prilagodio na odličan način i to je uradio sjano.

Vi sada tvrdite da srpska ekonomija ponovo, kao i 2008. godine visi o jednom klinu, kursu dinara. U tekstu u Politici" tvrdite da je kurs stabilan zahvaljujući „opasnim deviznim igrama". Objasnite građanima zašto da se boje stabilnog dinara, zašto ravna linija na grafikonu treba da ih plaši?

Ne treba da se boje stabilnog, već precenjenog dinara, što mi danas imamo. I to je opasnost. Od 2017. godine, pošto je počela da dolazi velika količina novca od stranih investicija, te devize su ojačale dinar. I Narodna banka Srbije je napravila fatalnu grešku, i umesto da održi kurs na zatečenom nivou, kurs je počeo da jača. Za građane je problem što uz ovakav kurs u nevolje idu pevajući. Kurs je stabilan, građani su oduševljeni, uzimaju potrošačke kredite, jer kad im stigne rata ista je kao i prethodnog mesca. Privrednici prave svoje kalkulacije, sve deluje izvanredno.

Hoćete da kažete da će kad poraste kurs, svima nama porasti dugovi? I državi i privredi i građanima?

Dok se mi svi radujemo, zaboravite šta se dešava sa spoljnim dugom koji je do 2017. godine bio stabilizovan negde na nivou od oko 25 milijardi evra. Odjednom on skoči za skoro tri mnilijarde u 2019. godini, pa u 2020. godini skoči za 2,5 milijade, pa vam samo u prva tri meseca ove godine skoči za 1,5 milijardi evra. A građani su i dalje zadovoljni. Tom linijom kada idete ući ćete u nevolje kao i 2008. godine, kada je kurs bio sumanut. Građani su bili presrećni, a onda smo krajem godine shvatili da smo bankrotirali i pozvali MMF u pomoć i potpisali Bečki sporazum.

Tako kako sada govorite govorio je i Radovan Jelašić 2008. godine, koga ste u to vreme kritikovali. On je upozoravao da će đavo doći po svoje, jer dinar može da prokliza i da će svima nama porasti dugovi?

Vi ste mlađi od mene, ali ja se malo bolje sećam da je teza Radovana Jelašića bila da ljudi koji, kao ja, upozoravaju da sa kursom nije sve u redu prizivaju problem. Kada sam tada govorio da je kurs precenjen, Jelašić je odgovorio da se zacenjuje od smeha kad to čuje. Problem je bio što je NBS tada, baš kao i sada, odbijala da prizna da nešto nije u redu sa kursom. Krajem 2008. godine, kada je počelo pucanje kursa, dogodilo se upravo ovo o čemu govorim, prestali su prilivi deviza i mi smo izgubili likvidnost.

Ne moram da vam citiram šta bi Vam na to sada rekla Jorgovanka Tabaković, ali evo recimo Slaviša Taić, urednik biltena Tržišno rešenje", smatra da je ekstremno stabilan, ili fiskni kurs, kako ga zove, najbolja stvar koja se u srpskoj ekonomiji dogodila u poslednjih nekoliko godina?

Ta ista najbolja stvar nam se dogodila dva puta. Ali ako je to bilo tako dobro 2006. i 2007 godine, zašto se ta velika radost nije nastavila i 2008. i 2009. i 2010 godine. Ali se gospođa Tabaković u ono vreme slagala sa mnom, kada je reč o kritikama NBS.

Kad smo kod onoga što radi gospođa Tabaković, nadolazeći rizik od inflacije za Vas nije „đavo koji dolazi po svoje". Vi recimo smatrate da je cilj po kome rast cena može da se kreće od 1,5 do 4,5 odsto neuobičajeno restriktivan za zemlju koja treba da se razvija?

Opsesija stopom inflacije za zemlju kao što smo mi je prejaka. Sve države koje se brzo razvijaju u prvoj fazi razvoja imaju veću inflaciju. Vrlo je teško imati ubrzani razvoj i istovremeno kontrolisati inflaciju. Južna Koreja je u svom razvoju imala inflaciju veću od 10 odsto, Kina je imala inflaciju.

Da, ali smo mi dva puta imali hiperinflaciju, kao nijedna zemlja na svetu? 

Nijedna zemlja na svetu, uključujući i Irak, nije imala sankcije kakve smo mi imali. Osećam bes kad vidim do koje mere mi nismo u stanju da taj period objektiviziramo, jer se plašimo da se ne zamerimo zapadnim prijateljima i kažemo da su nam sankcije uništile ekonomiju. Ovo što danas zaostajemo za svima je rep koji vučemo još iz tog vremena.

Nije to samo da mi ne smemo da se suprotstavimo zapadnim prijateljima, hiperinflacija je za građane Srbije bila tolika trauma da i posle 30 godina ne štede u dinarima.

Nećete pobeći od inflacije držeći kurs. Pobeći ćete neko vreme, godinu ili dve. Te krize koje proističu iz precenjenog kursa se, kao što je rekao ekonomista Rudi Dornbuš, dugo pripremaju a munjevito odvijaju. Dovoljno je da stanu strane investicije, da se uspore, ili da reinvestirana dobit stranaca krene da izlazi iz Srbije. Mi ćemo biti u problmu.

Upozopravate da Srbija danas u svakom smislu, naročito kada je o stranim investicijama reč, zavisi od volje i milosti stranaca. Imamo li mi, kao mala zemlja, drugog izbora?

Poenta je da ništa nismo uradili da ojačamo svoj privatni sektor. Naprotiv, svaka subvencija koja je otišla strancima znači manje para za naš privatni sektor. Nisam protiv stanih investicija, ali kada ekonomiju fokusirate na stranim investicijama a zanemarujete svoje, vi ste u rukama stranaca. Jer oni oni su samo nominalno u pravnom sistemu Srbije, ali su zapravo potpuno van njega i vi nemate kontrolu nad njima. Sutra mogu da se spakuju i odu, prekosutra da vas ucene i kažu: „Ili nove subvenije, ili mi odosmo". Logično je bilo da po Srbiji identifikujemo dobre i kvalitetne preduzetnike i dobre firme, i da ih podržimo da oni rastu.

Ali bivši guverner Dejan Šoškić kaže da srpski privrednici ne znaju ništa, da ne znaju da naprave ni fen, ni televizor..

Kada držite kurs kakav je držan i kakav je danas, vi pojeftinjujete uvoz stalno. Zašto bi neko pravio peglu kad može da kupi jeftiniju, zašto bi neko ulazio u avanturu da pravi fabriku, ako je Beograd pun pegli koje neko drugi pravi. Srpski privrednici, kao i svi drugi na svetu, mogu da se nose sa stranom konkurencijom samo ako im pomognete, jer je naša privreda prošla kroz strahovit šok. I ako očekujete od jedne šokirane privrede da najednom napravi bum, ne može, morate je podržavati. Najlakše je reći strancima; „Dođite, pare su tu, mi ćemo preseći vrpcu."

Subvencije namenjene stranim investitorima opisujete kao „sulude" i sa Vama će se složiti većina ekonomista, naročito ovih liberalnih, sa kojima volite da se ne slažete. Složiće se i Aleksandar Vučić iz vremena dok je bio opozicija, ali i bivša vlast sada kad više nije vlast. Ali da ste Vi vlast, da UNCTAD objavi izveštaj u kome se priznaje rezultat i kaže da je Srbija od ukupno šest milijardi dolara stranih investicija u regionu jugoistočne Evrope privuka više od polovine, da li biste ih ukinuli?

Samo bih bio selektivniji. Ako subvencionišete nekoga da ode u istočnu Srbiju, tamo podigne pogon i zaposli ljude, to je u redu. Ako subvencionišete nekoga da u Novom Sadu otvori kompaniju da zaposli softveraše koji su deficitarni, i još im platite, radite direktno protiv interesa svoje države. Bilo ko ko hoće da dođe u Srbiju je dobrodošao. Možemo da dajemo subvencije tamo gde postoji visoki tehnološki interes. Evo, ako hoće da prave svemirske brodove u Srbiji, ja bih im dao subvencije, ali da dajete subvencije da prave testenine, to apsloutno ne.

Ali se Vaše zamerke odnose i na to što se prodaju državne firme. Protiv ste prodaje Komercijalne banke, a setite se kolike je nenaplative kredite imala dok je bila državna, i da je bila i u minusu. Setite se da nas je pokrivanje gubitaka lošeg državnog upravljanja bankama koštalo više od milijardu evra. To je veći iznos od uštede koja je napravljena smanjenjem penzija.  

Umesto da profesionalizujemo banke, javna preduzeća, zadovoljavamo se time da ih prodamo strancima. I sutra kada prodamo Telekom, a verovatno će i on otići na doboš, neko će to kupiti, podići će cenu, neće investirati ništa, otpustiće ljude i napraviće veliku dobit na koju će platiti porez. Ja razumem šta će dobiti, recimo, vlasnik Dojče Telekoma koji to kupi. Dobiće finu paricu. Ali ja ne razumem šta će dobiti Srbija. Dobijamo da nam je sve u stranim rukama.

Ali, recimo, sada imamo to da Telekom ulazi u neke investicije za koje je pitanje da li bi ulazio da je u privatnom vlasništvu?

To može ličiti na zlopupotrebu javnog preduzeća, ne znam da li je tako, jer ne znam detalje. Ali mi to tako deluje.

Evo, recimo, premijerka Ana Brnabić tvrdi da Aerodrom ne bi preživeo da nije bilo Vansija".

Ne vidim šta je to doneo „Vansi" što nismo imali.

Vansi" je uložio novac koji država nije imala.

Videćemo kako je aerodrom preživeo.

Vi ćete se setiti kako su srpski mediji preneli kako je u Jelisejskoj palati 2018. godine Emanuel Makron predsednika Vučića oslovio da „Mon ami, Aleksandar". Ali je malo ko preneo detalj iz Makronovog pisma, kojim potvrđuje da će 2019. godine doći u Beograd, i u kome kaže: „Želim da privučem vašu pažnju na kvalitet francuske ponude u oblasti infrastrukture, naročito urbane i aerodromske". Dakle, metro i aerodrom. Da li je to bila ekonomska ili politička odluka?

To je sigurno bio politički dogovor, nikakve dileme nema. I tada sam bio rezervisan prema toj odluci. Kada prodajete državne kompanije ili ih izdajete u zakup, vi tog trenutka povučete novac, dođu izbori, vi ga potrošite. Vi od vlasti koje će doći posle vas, oduzimate vazduh, ne date im više ništa.

Država se sada u globalnu ekonomiju vraća na velika vrata. Vi kažete da nije važno ko piše zakone već ko piše udžbenike, i da su tržište i kapitalizam dominirali jer su ekonomske udžbenike pisali predstavnici takozvane Čikaške škole ekonomista. Šta je korona uradila tim udžbenicima?

Citirao sam nobelovca Pola Samjuelsona. Sasvim je sigurno da smo sve do juče živeli u ekonomskoj mitologiji. I to preko 30, 40 godina. I do 2008. godine su nas uveravali da ne smete da štampate novac jer će to izazvati veliku inflaciju. A od 2008. godine imate sumanuto štampanje novca.

A gde će nas to sumanuto štampanje odvesti? Hoćemo li ponovo brisati prašinu sa udžbenika Miltona Fridmana i Adama Smita?

Nikad mi više nećemo brisati prašinu sa tih udžbenika, ta priča je kompromitovana još 2008. godine. I ne samo da smo to videli, nego smo čuli od čoveka koji je veći Fridman od Fridmana (Alen Grinspen, prim.aut), bivšeg guvernera američke centralne banke koji je rekao da je njegova najveća greška bila što je poverovao u nepogrešivost tržišta. Ta 2008. godina je razvejala sve magle. I dalje se uči iz udžbenika koji su mitologija, čak su i studenti to primetili.

Za nas je mnogo važnije sa kojih udžbenika prašinu briše ovdašnja vlast. Koje ekonomske udžbenike čita Aleksandar Vučić? Ko na njega ima veći uticaj: Čikaška ekonomska škola koja je za tržište, ili ovi drugi teoretičari, poput Kejnsa koji su za veće učešće države?

On je i sam rekao, dakle, opredelio se, da je to liberalna ekonomska politika. On veruje u to što su mu verovatno rekli. On je tada rekao da bi za Srbiju baltički model trebalo da bude uzoran. Našalio sam se tada da je u Srbiji, ne samo u teoriji, nego i praksi neoliberalizam i dalje jak i da će i dalje da jaše.