"Bio je verovatno najbolji bluz gitarista koga je Britanija ikada imala - zbog nežnosti i sposobnosti da pokaže kako nečija duša može biti ogoljena", rečeno je o Piteru Grinu. Umro je prošle godine, na današnji dan.

Brzo je prošlo godinu dana od kada je otišao gitarista slomljene duše, onaj čije su ruke proizvele toliko energije i emocija da mnogi domovi od njegove muzike i danas svetle.

Donekle zaboravljen, godinama posvećen omiljenom hobiju, pecanju, Piter Grin, osnivač grupe Flitvud Mek, u snu je napustio ovaj svet 25. jula 2020, tri meseca pre nego što bi 29. oktobra proslavio svoj 74. rođendan. 

Zvuk njegovog gibsona

„Stajali smo pored šanka, čekali da počne koncert i razgovarali o ceni piva... Piter je bio u običnoj majici kratkih rukava i farmerkama. Prišao nam je Erik Klepton, u nekoj glamuroznoj tunici, s prstenjem na svakom prstu i natapirane kose. Rekao je Piteru: 'Ako nastaviš tako da se oblačiš, nikada nećeš biti rok zvezda!' Piter se samo nasmešio."

Ova priča Stena Veba, gitariste Čiken Šeka, deo je skoro filmskog scenarija o bujajućoj britanskoj bluz sceni sredinom šezdesetih koja je jurila ka svom vrhuncu, još uvek se opirući komercijalizaciji i čuvajući srž iz koga je nastala. Piter Grin se našao u njenom središtu, da bi u kratkom periodu stvorio toliko kvalitetnih dela koja u nekoj zamišljenoj muzičkoj galeriji, u odeljku bluza i roka, sigurno stoje na njenom najznačajnijem zidu. Par rečenica Endija Pauela iz Višbon Eša to najbolje ilustruju: „Piter je verovatno najbolji bluz gitarista koga je Britanija ikada imala - zbog nežnosti i sposobnosti da pokaže kako nečija duša može biti ogoljena."

Svirajući u senci svetog trijumvirata - Erik Klepton, Džef Bek i Džimi Pejdž - Piter Grin je posedovao (u tehničkom smislu) najbolje od svakoga od njih, i još malo preko toga. Siguran u sebe izlazio je pred publiku, a kada bi uključio svoj gibson u pojačalo, sve okolo bi prestalo da postoji.

„Bio sam u klubu 'Radio' u Belfastu, Grin samo što je zamenio Kleptona u Bluzbrejkersima", opisuje Geri Mur svoj prvi susret s njim. „Stao je ispred ogromnih kutija pojačala selmer, za koje se u današnje vreme ne može reći da je neka marka. Ispred bine svi su bili s prekrštenim rukama na grudima i sumnjičavim stavom 'Ajd' sad da te vidimo!' A onda, kada se uključio i odsvirao prve tonove 'All Your Love', uništio je sve ispred sebe, pod se zatresao. Bio je to najneverovatniji ton koji sam čuo. Nikada u životu nisam čuo tako debeo ton gitare, niko do tada nije toliko duboko sišao i pravio takav odjek. Oduvao nas je! Bio sam u prvim redovima, gledao ga kako svira, prsti su jednostavno šetali preko žica. To je bilo tako elegantno i čisto!"

Postoji priča da je Piter Grin do tog posebnog zvuka došao slučajno, tako što je, pokušavajući da imitira Kleptona, dovratni magnet na zlatnom gibsonu les polu '59 obrnuo naopačke.

Geri Mur je Grinu kasnije posvetio ceo album, Blues For Greeny, a potom od njega i kupio njegovu čuvenu gitaru i na njoj odsvirao „Parisienne Walkways".

Stanica Bluzbrejkersi

Grinov put se ukrstio s Kleptonovim u još nekoliko navrata, ali najvažniji je bio onaj u „stanici" zvanoj Džon Mejls Bluzbrejkers (John Mayall's Bluesbrakers). Verovatno najvažniji skretničar tadašnje britanske bluz scene stvorio je u svojoj grupi čvorište za odabrane, mesto na kome je Klepton zaradio čuveni grafit „Eric is God!", a Mik Tejlor završio srednju školu za prelazak u Rolingstounse.

Sumnja da do tada nepoznati gitarista bendova Piter Bi Luners i Šotgan Ekspres može da zameni do tada neprikosnovenog Kleptona, nestala je onda kada je ovaj oktobra 1965. odlučio da napusti Bluzbrejkerse i sa grupom prijatelja zadimljene klubove zameni putovanjem čuvenim hipi magičnim autobusom do sunčanih ostrva Grčke.

Ipak, prvi pokušaj da Grin ostane na bini pored Mejla trajao je samo koliko je Kleptonu bilo potrebno da se zasiti uživanja pod maslinama i onako preplanuo ponovo zauzme mesto koje je napustio iz trenutnog hira. Ali sledeći susret Pitera Grina s Džonom Mejlom, jula 1966, proizveo je konkretnu ponudu: „Klepton će da formira Krim (Cream). Hoćeš li da dođeš kod mene i uhvatiš nešto od iskustva u bluz grupi ili ćeš i dalje da pokušavaš da budeš novi Booker T & the M.G.'s?"

Uz malo oklevanja, jer mu je Erik Bardon upravo ponudio zajedničku turneju po Americi, Piter hitom „Soul Dressing" napušta lagani zvuk Piter Bi Lunersa i ulazi u Bluzbejkerse.

Udžbenik bluza

Majk Vernon, producent svih značajnijih Grinovih stvari i osnivač čuvene diskografske kuće „Blue Horizon", kasnije će se sećati prvog susreta s Grinom, na snimanju drugog studijskog albuma Buzbrejkersa A Hard Road:

„Nisam znao za njega. Nameštali smo u studiju opremu da snimimo nov materijal Bluzbrejkersa kada se pojavio Mejl sa Piterom. Pitao sam Mejla: ‘Gde je Klepton?' Odgovorio mi je: ‘On nije više s nama, ali ne brini, dobili smo boljeg.' 'Boljeg od Kleptona?!' Džon je odgovorio: ‘Možda nije bolji sada, ali za par godina biće najbolji!' Onda mi je predstavio Pitera. Kada smo ga pitali gde hoće da postavimo pojačalo, rekao je: ‘Gde god, samo hoću da vidim kako membrana diše'. To je san svakog inženjera i producenta! Rekao mi je posle da mu je to bilo tek drugi put da snima u studiju. Odmah sam primetio da niko od tadašnjih gitarista nije postizao takav produženi ton vibratom leve ruke."

Čuveni album A Hard Road, udžbenik mnogim muzičarima, objavljen februara 1967, ostavio je u senci kompoziciju „Out of Reach", koja nije uvrštena na album već je izašla kao B-strana singla „Sitting In The Rain", i koja predstavlja kamen-temeljac budućeg Flitvud Meka.

Bazična bluz melodija koju je Grin napisao i otpevao svojim somotskim glasom, sa atmosferom osmomilimetarskog filma i s hipnotično dubokim gitarskim tonom, dugo je ostala ‘iza ćoška', iako je sigurno u vrhu najboljih Grinovih numera. Tek u ovom veku uvrštena je u dopunjena izdanja albuma A Hard Road. Njen značaj je i u tome što je Grin, uz potvrdu jedinstvenog stila sviranja gitare, preko noći izrastao i kao pevač i kompozitor. Bez obzira na mnogo poznatije pesme sa albuma Bluzbrejkersa, od naslovne „A Hard Road", prekoSupernatural", „You Don't Love Me" i biserno odsvirane „Jenny" do „So Many Roads" (neki misle da je Grin tu odsvirao svoj najbolji solo), uz činjenicu da ju je sam napisao, "Out of Reach" je vrhunac Grinove saradnje sa Džonom Mejlom.

Uskoro je u „Melodi mejkeru" izašao članak o „Sedam veličanstvenih " gitarskih heroja: Kleptonu, Hendriksu, Beku, Pejdžu, Vinvudu i Grinu - najnovijem, najčvršćem i najopakijem među njima!

Bluz pijanista Edi Bojd poklonio mu se kao velikom bluzeru rečima: „Piter je crnac, samo izvrnut od spolja ka unutra!" Tada je i grafit „Eric is God!"  promenjen u „God Is Green!"

Kada je uvideo da Džon Mejl ide u nadolazeću struju džeza, odlučio je da ga napusti. Na temelju pesme „Out of Reach" nastaje Flitvud Mek. Kojim pravcem bend treba da krene, nije imao sumnju. Grinov biograf Martin Kelmins navodi reči kojima je Piter opisao tadašnju bluz scenu: „Imamo milion grupa koje prave sprdnju od bluza, milion gitarista svira sve brže i kažu da je to bluz. Nisam želeo da se s tom muzikom zafrkavam, valjda sam bio posesivan. Za mene, kada je stvar spora to je bluz, ako je brza to je rok! "

Koji bi to glavni gitarista i osnivač dao ime svojoj grupi po dvojici članova ritam sekcije, bubnjaru Miku Flitvudu i basisti Džonu Mekviju s nadimkom Mek? Na njegovo insistiranje je iz prvobitnog naziva grupe - Peter Green's Fleetwood Mac - posle prvog albuma izbačeno njegovo ime. Kasnije je Grin objasnio: „Mislio sam, ionako ću ih u jednom trenutku napustiti pa bi bilo dobro da i oni imaju svoju grupu."

Kompletiranje postave završeno je sa još dvojicom gitarista, Džeremijem Spenserom i Denijem Kirvejnom. Kada je Džeremi pitao Pitera kako mu se čini njegovo sviranje, odgovorio mu je: „Ti si jedini pored Džimija Hendriksa koji može da mi izmami osmeh."

„Njega slava nije interesovala", opisivala ga je Kristina Mekvi, klavijaturista i pevačica iz druge postave Flitvud Meka. „Bio je isti na sceni i van nje. Imao je uvrnut smisao za humor. Uvek s osmehom na licu, nisi mogao da se ne smeješ njegovim bezobraznim šalama."

Sva pažnja ga je bunila i uznemiravala: „Zašto se odjednom sada svi interesuju za mene kada sam pre samo nekoliko godina bio mesar za koga niko nije mario", pitao se Piter Grin koji je neposredno pred početak muzičke karijere zaista radio u mesari. „Sav taj aplauz, samo zato što sviram gitaru?" 

Tri ploče i slava

Između 1967. i 1970. s Flitvud Mekom Piter Grin snima tri albuma.

Prvi album, jednostavno nazvan po grupi, čiste bluz orijentacije, izvukao je, pored ostalog, i ekstrakt bluza u pesmi „The World Keep On Turning". Samo Grin i akustična gitara, kamen i so, ogoljena emocija. Odsvirana u stilu „manje je više", jednostavnim akordima, bez fraziranja, posebnih aranžmana i produkcijskih efekata, ova pesma se smatrala obradom Roberta Džonsona.

„Znao šta hoće da postigne ", priča Vernon. „Njegova sola nisu bila napisana, nije ih imao glavi notu po notu. Nekada je imao samo temu i gradio je oko nje, a onda u zavisnosti koji ga je osećaj u tom trenutku poneo, nastavljao bi dalje. Bluz muzičar stvara drugačije, on ne kopira iz knjige. Odatle sve počinje. Tako je i sa njegovim sviranjem usne harmonike na 'No Place To Go' Haulin Vulfa... Prav ton, pomalo podseća na Voltera Hortona... On je bio jedinstven talenat jer nije komplikovao..." Uz dodatak da Piter nikada nije koristio pedale.

Slava i pažnja ne samo bluz publike došla je sa „Black Magic Woman" (iako je veći komad slave uzeo Santana), instrumentalom „Albatross" i pesmom „Need Your Love So Bad", obradom Litl Vilija Džona iz 1955, najkompleksnijom od svih, brižljivo aranžiranom, sa gudačima, objavljenom u verzijama od 3 i 6 minuta.  

Drugi album, Mr. Wonderful, nameren da postane još bluzerskiji i  snimljen uživo s mikrofonima ispred pojačala, na neki način je sam sebe pridavio određenim klišeima Elmora Džejmsa. Čak četiri stvari sa ploče su počinjale sličnim rifom. Ipak, pesme „Love That Burns" i „Trying So Hard To Forget" bile su dovoljne da se emocija ne uruši, već se prelije u eksperiment poslednjeg albuma Flitvud Meka sa Piterom Grinom - remek-delo Than Play On, nazvano po stihu iz Šekspirove  Dvanaeste noći: „Ako muzika ljubav hrani, onda nastavi da sviraš."

Izrazito mračan, depresivan, album Than Play On došao je na iznenađujuće 5. mesto najprodavanijih ploča u Velikoj Britaniji.

Osim zaokreta u muzici, na ovom albumu prvi put su promenili način snimanja - nasnimavanje pomoću višekanalnih magnetofona im je dalo deblji zvuk i žustrinu. Ohrabreni uticajem Grejtful Deda smelo su ušli i u eksperiment s improvizacijama - Grin je sam provodio sate u studiju svirajući sve instrumente dok je ostatak grupe u obližnjem pabu čekao. Posle jedne od sesija, tehničar iz studija je odsvirao deo Miku. Kad ga je ovaj pitao: „Šta je to?", ovaj mu je odgovorio: „Stvar sa vaše nove ploče!"

Deni Kirvejn je preuzeo popriličan udeo u komponovanju albuma Than Play On (skoro polovina numera je njegova), pomerajući Flitvud Mek ka roku s primesama psihodelije. Instrumental „Albatross", koji nije našao mesto na albumu već je izašao na singlu, i koji je bio potpuna suprotnost svemu što su do tada radili, izvukao je Flitvud Mek i pred širu publiku. Za setno-lagani duel gitara Piter Grin odaje zaslugu Kirejnu: „Da nije bilo njega, 'Albatross' ne bi nikada bio broj 1 na top-listama!"

Ka psihodeliji 

Pomeranje iz čistog bluza ka hard-rok-bluz-psihodeliji je bilo i pod uticajem tada vrlo žive američke scene. Duge turneje na američkim turnejama uz saputnike kao što su Grejtful Ded, imale su dvojak uticaj na Grina, mentalni i muzički. Drugi je očit na Then Play On, ali onaj prvi, mentalni, potpomognut Džerijem Garsijom iz Grejtful Deda s kojim je voleo da razmenjuje sola na gitari ali i opijate, odveo ga je na jedan drugi put od koga se, na žalost, više nikada neće oporaviti.

Na turneji po Kaliforniji, Grina su upoznali sa Ougustusom Ousli Stenlijem III, glavnim proizvođačem LSD-a i snabdevačem grupe Grejtful Ded i Kena Kesija, antiheroja knjige Toma Vulfa The Electric Kool-Aid Acid Test. Ousli je tada bio centralna tačka muzičko-umetničkog sveta San Franciska i magnet za većinu muzičara iz Britanije. Kao najveća zasluga mu se pripisuje nastanak konceptualnog Sergaent Pepper's albuma, inspirisanog njegovim uslugama.

O gotovo plačućoj pesmi „Closing My Eyes" sa albuma Than Play On, Grin je kasnije pričao: „Ta pesma je napisana u vreme kada sam imao ogromnu veru u Isusa. Osećao sam da hodam i pričam sa Bogom. Poredio sam sebe sa Isusom, bunilo me je to što je moja kosa bila tamnija od njegove ali sam utehu našao u fotografijama kada sam bio beba. Tu se vide narandžasti prelivi na mojim kovrdžama. Hteo sam da kažem ljudima nešto o tome, ali su mi oni okrenuli leđa i pokušali da ugase moje snove. Napisao sam je pošto su slomili moju veru!"

Numera „Before The Beginning", kojom se album Than Play On završava, izdeljene je melodije, podvučene dramatičnim timpanima i stihovima iz ponora: „Moram da nađem mesto gde mogu da pevam svoje reči / da li iko tamo sluša moju pesmu." Tu je i čikaška „Show-Biz Blues" i bučna, od publike na koncertima omiljena „Ratlle Snake Shake", proto-metal oda masturbaciji, nastala , kako je sam Piter na jednom koncertu izjavio, kao posledica višemesečne apstinencije.

Devetominutna numera „Oh Well (Part 1&2)" tek naknadno je uvrštena na američko izdanje albuma. Od nje su na radiju, zbog dužine i neobične strukture  - promene iz dinamičnog prvog dela u sporu latino-dramu u drugom - puštali samo prvi deo, iako je Piter voleo više drugi, koji zvuči tako kao da ga je negde na jugu Argentine pisao zajedno sa Enijom Morikoneom za scenu pred finalni revolveraški obračun.

Džon Mekvi smatra da je „Oh Well" posledica Piterovog istraživanja Stravinskog i inspiracije engleskim kompozitorom Vonom Vilijamsom i njegovom kompozicijom „Lark Ascending". Čak ni Mek i Džon nisu verovali u „Oh Well". Kladili su se u 5 funti da neće ni ući na top liste.

LSD sanfranciskoitis

Bluz pokret je krajem šezdesetih implodirao. Nepodesan za komercijalizaciju, neprikladan za stadione, bluz je, kao i džez, postao alternativni žanr, rezervat u najezdi psihodelije, hard roka i hevi metala. Diskografska kuća „Reprise Records", za koju je Flitvud Mek snimio Than Play On, kao da nije znala kako da grupu promoviše. Koncerte su većinom držali sa dvostrukim programom. Prvi je činio materijal sa ploča, dok su u drugom delu svirali većinom obrade roka pedesetih, gde je stvar u svoje ruke preuzimao Džeremi.

A Piter Grin je postajao sve nestabilniji. Uz obilje u to vreme legalnog LSD-a zarazio se ‘sanfranciskoitisom', kako se tada govorilo. Kako je grupa postajala sve popularnija - predgrupe Flitvud Meku na „Bat Bluz Festivalu" 1969. bili su Džon Mejl, Ten Jirs, Led Cepelin i Čiken Šak - Piter je postajao sve žedniji stimulansa.

O tome govori događaj u Minhenu, koji je dodao još malo baruta na njegovu već zapaljenu dušu. O njemu je Piter Grin svedočio:

„Sačekali su nas na aerodromu jedna lepa devojka i neki mladić, bili su u bundama, i odveli su nas u neki zamak. Uzeo sam LSD i svirao gitaru. Bilo je to drugačije od onoga što sam do tada radio i veoma mi se dopalo. Sve je snimljeno, to mi je jedna od omiljenih traka - LSD traka. Bio sam na kraju toliko umoran da sam samo želeo da spavam kako bih se odmorio za sutrašnji koncert. Neka devojka mi je pomogla da legnem na goli dušek. Ležao sam tako na njemu i mislio kako sam napravljen od kristala. Posle sam ponovo uzeo LSD, malo svirao a onda počeo da razmišljam o svemu; toliko sam brzo razmišljao da sam na kraju ostao bez misli..."

Posle jednog drugog „tripa" imao je san koji je ispričao u intervjuu za magazin „Modžo": „Sanjao sam da sam mrtav, nisam mogao da se pomerim. A onda sam se izborio da se vratim u svoje telo. Probudio sam se, bila je tama, a ja sam počeo da pišem pesmu 'Green Manalishi'. To je pesma o novcu, green manalishi je novac"

Slobodni pad

Singl „The Green Manalishi (With the Two Prong Crown)", objavljen u maju 1970, bio je i poslednji singl koji je Piter Grin snimio s Flitvud Mekom. U naslovnoj pesmi bol je pretočen u kombinaciju hevi-metal rifova i pozorišne dramaturgije jednog Fantoma iz opere, s povremenim psihodeličnim iskakanjem.

Počeo je da preispituje svoj odnos prema materijalnom. Umesto novog rols-rojsa, kupio je polovnog jaguara za 700 funti, a kažu da je jednom čak jurio svog menadžera puškom jer je ovaj pokušao da mu uruči ček na 30.000 funti, što ga je silno razbesnelo. Malo je reći da se novac slapovima obrušavao na celu grupu. Kao spas za dušu, Grinu se činilo da je najbolje da sve pare poklone u dobrotvorne svrhe i u fondove crnih muzičara, jer je smatrao da sve što je postigao duguje njima. Posle kratke rasprave, ostatak grupe je tu ideju glatko odbio.

Dobrovoljnom slobodnom padu iz muzičke elite s ubeđenjem da ne postoji cena za bluz, doprinelo je i razočaranje u Bi-Bi Kinga. Kada mu ovaj tokom zajedničke turneje nije dozvolio da u autobusu sedi pored njega, izjavio je: „Pretvorio je bluz u šou-biznis, njegova muzika ne vodi nigde." Ipak nije odoleo da na jednom od poslednjih nastupa sa Flitvud Mekom u Nju Orleansu odsvira obradu njegove „ I've Got A Mind To Give Up Living", uz fantastično-beskonačni solo, za mnoge jedan od najboljih koje je uživo odsvirao.

Poslednji nastup s Flitvud Mekom imao je 20. maja 1970, a onda je saopštio da napušta grupu.

„Sve se naglo završilo", prisećao se Džeremi Spenser. „Klif, menadžer, zamolio me je da pokušam da ga ubedim da još ostane sa nama... Bili smo u Piterovoj hotelskoj sobi, svi smo gledali u pod. Shvatio sam šta želi da uradi, ništa nisam pokušao...."

Piterova ideja o Flitvud Meku kao grupi lutajućih Cigana koji žive samo za muziku, raspala se. Razočaranje se pretvorilo u borbu sa demonima. Ona nije prestajala do poslednjeg trenutka pa tako ni on često nije bio prisutan u svom telu, s potisnutom svešću o onome šta je pružio muzici i cenu koju je za to platio.

U jednom kasnijem intervjuu rekao je da ga je toliko bolelo dok svira bluz da to više ni fizički nije mogao da podnese. I sagoreo je.

Započeo je njegov pad u provaliju. Dijagnostifikovana mu je šizofrenija i usledila je borba po mentalnim ustanovama sa surovim elektro-šok tretmanima iz kojih ga je izbavio njegov brat Leni. Potpuno se zapustio, promenio je nekoliko zanimanja, kratko vreme je radio i kao grobar. Muzika koju pisao više se kačila na staru slavu nego na kvalitet, jednom su ga našli u bašti kako gitarom pokušava da komunicira sa pticama i cvrčcima. U pokušaju da ga vrati sviranju Mark Bolan mu je poklonio gitaru koju ju je Piter ubrzo izgubio. Našli su je kasnije u gepeku automobila. Počeo je da rasprodaje stvari. Na red je došla i čuvena grini, koju je od njega kupio Geri Mur.

Sudbina gitare

Ali pre nego što je slavna gitara došla u Gerijeve ruke, umalo da postane vlasništvo Snouija Vajta, gitariste Tin Lizija: „Piter mi je tražio za nju 100 funti. Pogledao sam ga, malo razmislio i zaključio da ako je kupim, to će i dalje biti njegova gitara a ne moja. Pomislio sam da će jednog dana ponovo poželeti da svira na njoj i rekao mu da je ne prodaje. Ili, ako hoće, mogu da je stavim kod mene na tavan i da je čuvam koliko god on bude hteo. Na kraju, ipak ju je prodao Geriju, kako se priča, za 300 funti..."

Međutim, kao i njegov idol, i Mur je nakon nekog vremena upao u probleme i zbog dugova je prodao gitaru - kažu za 1,2 miliona dolara - jednoj muzičkoj kompaniji koja ju je kasnije preprodala preko svog vebsajta za, priča se, oko 2 miliona dolara. Grinova gitara smatra se jednom od tri najskuplje u istoriji.

Menjajući vlasnike još nekoliko puta, gitara je na kraju došla u ruke Kirka Hemeta, gitariste Metalike i velikog Piterovog poštovaoca. „Bio sam u jednom londonskom hotelu kada je sa gitarom i malim maršal pojačalom došao moj snabdevač gitarama i ponudio mi je", pričao je Hemet. „Imala je fantastičan zvuk i odmah sam primetio ‘prevaru' sa magnetima (neki šrafovi nisu bili na svom mestu), tek tada shvativši zašto zvuči kao stratokaster priključen na 100 vati maršal tornja! Nisam je odmah kupio. Poslao sam poruku Džimiju Pejdžu koji me je ubedio da ne oklevam!" Cena koju je platio za gitaru, bila je ipak, kako on kaže, manja od traženih dva miliona dolara.

Kirkova priča ide dalje. On opisuje posetu svom idolu januara 2020, organizovanu uz pomoć Grinovog tada jedinog bliskog pirijatelja. Kada je pred njim iz futrole izvadio tek kupljenu gitaru i ponosno mu je pokazao, dobio je kratak odgovor: „To nije moja gitara!" Ne manju zbunjenost osetio je posle zajedničkog slušanja Kirkove obrade pesme „Man of The World" s Mikom Flitvudom na bubnjevima. „Malo je tapkao nogom dok smo slušali, napravio nekoliko gitarskih pokreta u stilu sviranja sola na vazdušnoj gitari, i kada se stvar završila, pitao je nešto o vremenu. Bez ikakvog komentara o obradi"

Kasnije mu je Mark, Piterov prijatelj, protumačio taj govor tela kao odobravanje, a da gitaru nije prepoznao jer se vremenom izlizao crveni premaz na njoj. Naravno da je to bio plemenit način da se zamagli činjenica da onaj Piter Grin nije s nama još od početka sedamdesetih. „Uzeo sam LSD i još se nisam vratio", izjavio je u poslednjem intervjuu koji je dao za novine aprila 2012.

Izbledela vatra

Albumi Pitera Grina nastali posle Flitvud Meka kao kroz paus papir prikazuju zamućene, nejasne obrise najboljeg bluza šezdesetih, uz neke solidne momente kao što je album In The Skies iz 1979, sa instrumentalom „Slabo Day" i pesmom „Fool No More", obradom kompozicije koju je napisao krajem šezdesetih.

Ali muzika koja je nekada nastajala iz bolnih emocija i želje da pobegne od sebe, postala je sentimentalna i bez vatre. Muzika za koju je živeo s godinama postala je hobi a glavna preokupacija pecanje i povremene svirke s pratećim grupama posvećene roku pedesetih.

U to smo mogli da se uverimo i ovde, u Beogradu, na dva koncerta koja je održao. Videti ga sa gitarom, kako izlazi na binu noseći slavu najboljeg iz zlatnog doba muzike, da bi prvobitno ushićenje tokom koncerta splaslo. Kažu da na koncertu u hali „Pionir", maja 1983, možda on nije ni svirao gitaru, već neka zamena iza zavese. Onaj drugi koncert, u Centru „Sava" jula 1998, više je priličio nekom tribute to nastupu. U tim trenucima teško se mogao rekonstruisati put unazad do rečenice Bi-Bi Kinga: „Piter je jedini gitarista čiji zvuk mi niz kičmu tera hladan znoj!"

Poslednji omaž

Sa gotovo surovom slučajnošću, nekoliko meseci pred njegovu smrt Mik Flitvud je, uz pomoć mnogih koji su osetili potrebu da podsete da je jedan od najvećih još uvek među nama, Piteru Grinu u čast organizovao koncert u londonskom „Paladijumu". Prijatelj s kojim se Grin najviše viđao između pecaroških pohoda, Berni Mersdin, gitarista Vajtsnejka, pitao ga je: „Da li si svestan koliko si ti značajan?" Piter je na to samo slegnuo ramenima kao da mu je neprijatno, pa ga je, da bi skrenuo priču, odveo do nove kolekcije štapova za pecanje. Na pitanje da li hoće da ode na taj koncert, malo se zamislio, pa je pitao da li mogu da mu obezbede ložu iz koje bi to on mogao sve iz prikrajka da posmatra. Kada mu je odgovoreno da je to moguće, rekao je: „Ne, hajde ipak da popijemo jedan čaj ovde kod mene?"

Osim Flitvuda, da podsete na čoveka bez čijeg postojanja bi mnogi od njih imali rupu u karijeri a neki od njih ne bi je uopšte imali, na koncertu posvećenom Piteru Grinu su bili Kristina Mekvi, Džon Mejl, Džeremi Spenser, Kirk Hemet, Pit Taunsend, Nil Fin, Bil Vajmen, Zak Starki, Stiv Tajler, Dejvid Gilmor, Bili Gibons i na kraju, jedan od najmlađih, Noel Galager, koji je sve sumirajući rekao: „Uz poštovanje prema svim ostalim britanskim bluz umetnicima, Piter je taj, tačka!"