Suprotno onome što se piše, u poslednjim godinama SFRJ na vlasti uopšte nije bio jednopartijski komunizam, nego jednopartijska malograđanština, koja je upotrebljavala ostatke SKJ za svoje lične interese, da bi se potom i ona razišla po liniji kontrole nacionalnih tržišta. Neuspeh da se odgovori na ekonomske krize osamdesetih doveo je do toga da nacionalna i religiozna određenja ubrzo ponovo postanu glavni oslonci. Time suštinski problem - problem identiteta bez integriteta - nije nestao sa južnoslovenskih prostora. Štaviše, on se u novim vremenima umnožio. Upravo danas je očigledno da je „jugoslovenska situacija", obeležena entitetima koji ne mogu da se izgrade, postala paradigmatična za ceo svet. Zbog toga je ploča Idola „Odbrana i poslednji dani", objavljena pre tačno 40 godina, i danas zastrašujuće aktuelna. "Kroacija rekords" je upravo objavila novo, luksuzno opremljeno vinilno izdanje ovog albuma.

Ploča „Odbrana i poslednji dani" spada u najbolje ispričane priče na našem jeziku o „jugoslovenskoj situaciji", u bilo kojoj umetnosti. Njen revolucionarni značaj pre svega je u tome što je realizovana u okviru ovdašnje popularne muzike - ranije uglavnom profane forme bez visokih artističkih aspiracija - koja je tek sa ovim jedinstvenim albumom doživela prosvetljenje, najzad spoznajući svoj potencijal da progovori o stvarima daleko van uobičajenog opsega obuhvaćenog lakim refrenima i top listama.

Ono što su Idoli uspeli svojom prvom, a neki bi rekli i jedinom pravom pločom, jeste da iskažu sledeću suštinu: u poznim godinama Jugoslavije, odmah posle Titove smrti, glavno pitanje postalo je pitanje identiteta u novim istorijskim okolnostima - kako celih socijalnih kolektiviteta, tako i svakog pojedinca. On je bio u to vreme kompozitan, sastavljen od delova koje nije bilo moguće održati zajedno, pošto su jedan drugog dovodili u sumnju: kako biti sa sela, a živeti u gradu? kako biti i potrošač i radnik? kako biti solidaran sa siromašnima, a ipak se privatno bogatiti? da li je važnija vera u Partiju ili vera u Boga?

Pomenute dileme sa sobom je još ranije donela ubrzana modernizacija i urbanizacija države, a rasplet je bio sledeći: tokom uvođenja potrošačkog društva, partijska linija se potuljeno ujedinila sa malograđanskim svetonazorom.

Suprotno onome što piše u povesnim knjigama, u poslednjim godinama SFRJ na vlasti uopšte nije bio jednopartijski komunizam, nego jednopartijska malograđanština, koja je upotrebljavala ostatke SKJ za svoje lične interese. Potom se i ona razišla po liniji kontrole određenih tržišta. Neuspeh da se odgovori na kolebanja tokom tri talasa ekonomske krize 1980-ih, doveo je do toga da nacionalna i religiozna određenja mnogima ubrzo ponovo postanu glavni oslonci.

Time suštinski problem - problem identiteta koji nema integritet - nije nestao sa južnoslovenskih prostora. Štaviše, on se u novim vremenima umnožio, i to po razdvojenim teritorijama koje su tražile svoje definicije, ne nalazeći ih sasvim, evo sve do sad.

No, tek je ovog časa očigledno da je „jugoslovenska situacija", obeležena entitetima koji ne mogu da se izgrade, istorijski posmatrano bila predigra istovetne univerzalne situacije, te da je vrlo brzo postala paradigmatična za ceo svet, koji u post-hladnoratovska vremena nije našao stabilnost niti čvrst oblik. Zbog toga je „Odbrana i poslednji dani" i danas zastrašujuće aktuelna ploča.

„NEMA NIGDE NIKOG I NEMAMO KUD"

Osamdesete su, takođe, bile i početak postmodernog doba: za razliku od novotalasne energije koja je iskreno dovodila u pitanje ustaljeni društveni poredak, po prvi put obezbeđujući autentično utemeljenje jugoslovenskom gradskom rokenrolu i proizvodeći usput par remek-dela, na albumu „Odbrana i poslednji dani" nagoveštava se iskorak u nešto sasvim drugo. On je, po svemu, pravi kraj „novog talasa": sa svojim prevratničkim polazištem još uvek u njemu, ali krajnjom vizijom - u budućnosti.

Njegova estetika više nije moderna, kao kod Šarla akrobate ili Električnog orgazma. U pitanju je čista postmoderna - za predložak se uzima svet tradicionalnih vrednosti i kulturnih artefakata, uključujući etničku i duhovnu muziku jednog prostora (srpskog), i menja mu se kontekst, transponujući ga u savremeni trenutak. Potom, metodom kolažiranja i kombinovanja rokenrol elemenata sa onim arhaičnim, dolazi do neočekivanog amalgama koji govori nešto sasvim treće, smeštajući sadašnjicu u istorijsku vremensku perspektivu, a istorijsko iskustvo na današnje ulice.

Na albumu „Odbrana i poslednji dani" u šiframa se pominju neke činjenice, svima jasne u onom trenutku. Idolizacija Tita, pretvorenog u lažno božanstvo još za života, koja se sa posebno uzaludnom intenzivnošću nastavila posle njegove smrti, bila je označena na „Odbrani..." kao praizvor laži u kojoj smo obitavali - zapravo, verovatno je ta masovna kvazi-religiozna povezanost sa vođinim likom i delom naterala Idole da ozbiljno preispitaju lokalno versko i mitološko nasleđe.

Ne treba zaboraviti ni širi kontekst, jer su naši new wave bendovi razmišljali u globalnim okvirima: doba pobede tehnokratije bilo je doba bez spiritualnosti, doba sve agresivnijeg socijalnog inženjeringa (videti provokativni „Rečnik tehnologije", poseban broj omladinskog magazina „Vidici" iz 1981, u kom se Dečaci/Idoli pojavljuju kao učesnici).

Gde je u svemu tome bio unutrašnji smisao bića, izgubljenog u ciničnoj, ideologizovanoj, materijalističkoj pustopoljini SFRJ, ali i cele planete? „Odbrana..." ne nudi rešenja, ali postavlja prava pitanja, koja su i danas bez odgovora.

„Odbrana..." najviše liči na „Remain in Light" grupe Talking Heads (inače jako uticajne ploče kod naših novotalasnih autora), samo su umesto afričkih predložaka, ovde uzeti srpski, kao primer diskontinuiranog identiteta, u priči o pojedincu koji ne uspeva da nađe sebe u rastočenom svetu. Nalik na ovaj i ostale Brajan Ino / Dejvid Birn radove - upotrebljavaju se cut up tehnika, semplovanje uzoraka narodnih pesama i, kao residue, jedan paranoidan diskurs, karakterističan za nervozne gradske ploče iz perioda „novog talasa" - sve upakovano u muzički lonac koji samo što ne eksplodira.

Bez obzira na naknadna tumačenja, iskreno mislim da „Odbrana..." u svojoj originalnoj umetničkoj nameri nije naslućivala predstojeći raspad nekadašnje zemlje - nego raspad sveta, koji je usledio posle godine 1995, kad smo dobili internet, te je fragmentacija postala očigledna. U novom, digitalnom univerzumu, urušavanje koje je „Odbrana..." opisala postalo je oštrije i ubrzanije, a identitet fluidniji i neodređeniji, još manje povezan - i to je sada njegovo stalno stanje... Baš kao na ploči, koja i zbog toga odjekuje skoro neprijatno savremeno.

„HTELA JE DA JOJ SVIRAMO, JA I MOJI IDOLI"

Sve oko Idola ličilo je na neponovljiv kolaž naravi i karaktera, obezbeđujući jedinstvenu kreativnu tenziju tokom rada, što je najviše došlo do izražaja baš na „Odbrani...", te zime 1981/1982, u Studijima 6 i 13 Radio Beograda. Talenti na delu stizali su iz različitih backgrounda: Vlada Divljan sa klasičnim stavom rok muzičara i volšebnim pop genijem, Srđan Šaper sa širokim interesovanjima intelektualca što prepoznaje i otvara svoju duboku stvaralačku stranu, Nebojša Krstić kao onaj važan treći frontmen, koji unosi nepredvidljivi element, Zdenko Kolar sa čvrstom utemeljenošću u sviračko razumevanje sa ostalima, Kokan Popović sa pouzdanim bubnjanjem i radoznalošću na nivou sa ostatkom grupe, te Goran Vejvoda sa osećajem za duh vremena, očitovanim u doprinosu aranžmanima, produkcijskim idejama i unošenju elektronskih spravica. Dušan „Dr Spira" Mihajlović pomogao je nekim početnim razmišljanjima, pre nego što je otišao dalje, a ploču je konačno snimio Mile „Pile" Miletić, darujući joj tako poseban pečat tehničke inovativnosti i lične otkačenosti.

Zajedno, ova ekipa dala je sebi zadatak da stvori nešto što do tad nije postojalo: album koji će konceptualno upotrebiti popularnu muziku, da njom kaže više nego što je ona ikad do tad uspela.

Artistička intervencija u oblasti rokenrola, gde je novotalasni stil bio isključivo sredstvo kojim se priča nešto suštinski mnogo dublje, ovom bendu uopšte nije bila strana. Zapravo, Idolima je to od početka bio osnovni kredo: oni su se i na prvom singlu „Retko te viđam sa devojkama" i mini LP-ju zapravo poslužili formom pop muzike, da bi izneli svoje kulturno-političke komentare i razvili novu vrstu naracije, u kojoj su pesme bile istovremeno pevljive melodije i društveno subverzivne, kriptične poruke.

To se čita i u izuzetno nadahnutim stihovima širom „Odbrane...", od kojih neki ostaju kao začudni pesnički vrhunci domaće muzike. Svi oni diktiraju istu poruku o slomu ličnosti: „Neko misli moje misli, neko peva kroz moj glas" („Senke su drugačije"), nastavlja se sa „Moje se mene ne dotiče /... / možda je sad svet u očima / možda me drugačijim, drugi grade" („Nemo"). Obe ključne rečenice svedoče o tome kako čovek koji nam sve ovo priča ne može nigde sebe da nađe, koliko god se tražio. Zato i pesme  pucaju po šavovima, zbog toga se naoko nelogično pojavljuju oni silni elektronski ukrasi što nas ubadaju u uši, dolazeći odnekud van kompozicije, podrugljivo upadajući u nju i komentarišući je; odatle oni izluđeni glasovi u pozadini - stalno preteći raspad numere ilustruje veštački skrojen identitet, koji samo što se nije razvrcao.

Posebno zastrašujuće deluje sugestija da na albumu priču ispoveda jedan isti narator, ali u tri glasa (Vlada, Srđan, Nebojša), dočaravajući raspad glavnog lika raznim vokalima.

Sročena u vidu muzičkog bildungsromana, ploča protiče prateći epopeju mladalačke potrage za sobom, polako se pretvarajući u veliku metaforu čovekove unapred izgubljene bitke da se sastavi kao celovita osoba, suočen sa prejakim silama koje to više ne dozvoljavaju.

„Kenozoik" početno postavlja radnju u kosmos našeg junaka u kome se on oseća neadekvatno, poput njegove izabranice sa kojom „traži zbirku bobičavih škriljaca" - oboje ne mogu da se pronađu u svom vremenu i žude za nekim starijim, dubljim odgovorima.

Skoro cela prva strana - „Poslednji dani", „Moja si", „Senke su drugačije", „Nemo", plus „Odbrana" sa druge strane - protiče uz insistirajuće ritualne ritmove, uvodeći nas u procesiju koja nema poreklo niti kraj, takva je data i sledi se bez pitanja: ritmovi „Odbrane..." prizivaju ritual primanja u društvo i mistično iskustvo postajanja ličnošću - ili se bar naš junak nada da će, prolazeći inicijaciju, doći do sebe...

Na kraju to nije slučaj, sve se ruši u svojevrsnoj psihodeliji grozničave potrage za sopstvom, što neće dati nikakav rezultat, jer su sva iskustva već odavno lažirana, te su nam ostale jedino kulise stvarnih zbivanja. Čak se i fascinacija religioznošću ukazuje kao još jedna fantazija - umetnički postupak benda uvek je bio kemp, pa je takav i odnos prema naizgled „hrišćanskoj" tematici, čija spektakularna živopisnost samo ilustruje isprazne unutrašnje tokove i neumitan pad našeg junaka, koji uprkos žarkoj želji i proklamovanoj veri, ni za šta ne uspeva da se uhvati i nigde ne može zaista da nađe sebe.

Postoji jedan sablasni lajmotiv koji se provlači kroz sve kompozicije: glavna ličnost živi u društvu u kome su pobedile opsene, odnosno Idoli, i na takav poredak svi pristaju, dok on pokušava da nađe put koji bi bio njegov, ali ne uspeva da izgradi ništa - na kraju, i on postaje samo još jedna opsena, ispunjavajući svoju tragičnu sudbinu.

„VRLO LEP JE OVAJ KRAJ, KONCENTRIČAN"

Blagu jezu unosi prisustvo dnevnih dešavanja, pa tako „Senke su drugačije", „Nemo" i posebno „Odbrana", obogaćuju muzički izraz albuma elementima elektro-popa i art-fanka u skladu sa vremenom nastanka, dajući im neodoljiv prizvuk hitova tog doba, namerno se koristeći njime da bi uneli šljašteći pop kvalitet i time dočarali (po)trošan ukus savremenosti u kojoj se gubi naš junak.

Kad još i snimljeni tramvaj naizgled nehotice uđe u pesmu „Rusija", upad stvarnosti u taj fantazmagorični svet postaje integralni deo kompozicije, osvetljavajući drugačijim svetlom sanjarije našeg junaka: on je uhvaćen u svojoj nadmenoj trivijalnosti, kako strasno pokušava da uspostavi sebe, verujući da živi život za koji je preodređen, okrenut mitološkom konstruktu Istočne Evrope - od koje odavno ništa nije ostalo. Čak je i devojka jača od njega.

„Odbrana" se istovremeno bavi i mitom o mladićstvu, odnosno ushićujućim verovanjem kako pred svakim novodošlim muškarcem stoji poduhvat da nešto slavno i veliko ostvari u svom životu. Očigledno preispitujuću uobičajenu samonamenjenu mušku ulogu, Idoli ovde po svim tačkama dovode u pitanje i robovanje rodnim obrascima, koji su se inače nad svima nadvijali poput unapred napisane sudbine. Umesto toga - kao da se pita junak u onespokojavajućoj „Moja si"- zašto ne probaš da bar malo budeš žensko... kad već ne znaš ko si, zašto da bar za trenutak ne pokušaš da budeš nešto drugo?

Ruševina ličnosti nikad nije bila bolje opisana muzičkim sredstvima, koja su posegla u praiskonske zvučne slojeve da bi verno zabeležila trenutke autoerotične spoznaje kako možda nisi ono što svi drugi misle da jesi.

No, sve je to tužna farsa traženja sebe, koja se nikad neće dovesti do kraja: mimohod pesama na „Odbrani..." u svečanom tonu donosi objave i obećanja, što ih na kraju neće ispuniti.

Finalna „Hajde, sanjaj me, sanjaj" stoga je pesma potpunog i defitivnog skončanja, u kojoj ni melodija više ne ide tečno, skrhani klavirista povremeno maši dirke, tražeći njen završetak, a glasom nam se obraća neko ko već zna da nije tu, stojeći pred saznanjem da je sećanje jedne osobe, sve što ostaje za njim - on kao da nije ni postojao.

Lakrdiju propasti identiteta uokviruju primer Jugoslavije i srpskog kulturnog nasleđa, dok je cela planeta njeno poprište. Najbolje je ocrtava pomalo morbidan detalj skriven na unutrašnjem omotu: sa jedne strane nam nepotpisani poziraju članovi grupe Idoli, a sa druge neki nepoznati momci, približno isto odeveni i sličnih telesnih gabarita (u realnosti - njihovi drugari).

Užas koji u sebi krija ova zamenljivost jednih ljudi drugima - jer ko su pravi Idoli? - nesigurnost toga ko je ko, zapravo je najsnažniji opis namerno generisane krize sopstva, koja je pogodila ceo svet.

Ekstatično, halucinantno polje dešavanja „Odbrane..." u kome ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled, savršeno ocrtava vrtešku na kojoj se globalno društvo sve brže okretalo, meljući pojedince, nasilno im ukidajući bilo kakva čvrsta uporišta, a posebno pravo da sami odrede i imaju svoju ličnost.

„ČINI MI SE NEŠTO TE ODUZIMA"

Zamah „Odbrane..." je civilizacijski. Idoli su svesno iskoračili iz rokenrola i napravili delo koje stoji rame uz rame sa najboljim književnim, filmskim i likovnim ostvarenjima iz perioda SFRJ, jer su se jednako trudili da objasne stanje u kome je čovek i našu sudbinu na ovim prostorima. To i nije bio rok album u užem smislu, niti je tako zamišljen, već umetnički iskaz koji transponuje sve kulturne modele, uključujući rokenrol, nalazeći ključnu metaforu našeg vremena u nemogućnosti uspostavljanja autentične ličnosti.

Ima u tome verovatno i nečeg autobiografskog: mlad čovek mogao je biti samo u dubokoj zbunjenosti od silnih laži kojima je bio izložen u tadašnjoj zemlji - i „Odbrana..." pošteno svedoči o tome, koračajući kroz blato naslaga propalih društvenih normi, u kojima osoba pokušava da izgradi izmišljenu egzistenciju oslanjajući se na spoljne uzore, jer druge i nema, nesposobna da napravi bilo šta svoje, uprkos uloženim naporima.

Prava tema „Odbrane..." su beda i siromaštvo ličnih izbora i pokušaj da čovek iznova izmisli sebe kao stvarnu osobu, ali koji se slama, jer su mu oslonci svi do jednog nestabilni: dogovorni kao samoupravni socijalizam, arbitrarni kao partijska vlast, mitološki kao nacionalna svest, isprazni kao crkvene dogme, ili kič kao malograđanski kontekst. Dodajmo i - izmaštani kao pop.

Idoli su, na taj način, potpisali umetnički najsmeliji i najdalekosežniji istup, nastao u ovdašnjoj savremenoj popularnoj muzici, sa one strane Lajbaha. Njihove poruke su, uostalom, slične: ono što je na „Odbrani..." propast identiteta, iz koje se pojedinac neće spasti, uprkos sanjarenjima i euforičnim izmišljanjima sebe, jer su sile manipulacije uvek jače - kod Lajbaha je razrešeno, i jasno je da jedinka nema nikakvu šansu, osim podvrgnuta kolektivitetu. Teško je reći koji je umetnički uvid depresivniji, ali oba su istinita.

„UZMI ME NEŽNO DOK SAM JOŠ TU"

Mada proizlazi iz rok kulture i miljea, muzika na „Odbrani..." nije rokenrol, nego je stvorena na njegovoj osnovi i koristi ga kao sredstvo da se iznese duboko filozofsko-poetsko zapažanje - usamljeni vrhunac artizma u našem popu, ali ne i vrhunac roka. Ona ima čudnu vezu sa jedinim izdanjem Šarla akrobate - „Bistriji ili tuplji čovek biva kad..." - oba su svetski originalne inovacije u formi, koje pokazuju da je „jugoslovenski umetnički eksperiment", bar za trenutak, i te kako postojao.

Potpisnik veruje da je najbolji album ovdašnjeg rokenrola u užem smislu - debi Šarla akrobate, i rado tu tvrdnju svuda potpisuje. Ali, ovo je moguće zato što je ploča Idola „Odbrana i poslednji dani" izašla van okvira rokenrola, i ne može se slediti - na njoj je jezik rok muzike meta-jezik, kojim se izgovara jedna naracija izvan vremena i prostora. Popularnoj muzici kod nas se od tad praktično nije desilo da je neko toliko ozbiljno shvati, i upotrebi za plemenitiji umetnički cilj.

Zato „Odbrana i poslednji dani" nema, niti će ikad imati svog naslednika.