Uoči početka ovog Evropskog prvenstva u fudbalu došli smo do samoga kraja ere sporta koji je pisac Slobodan Stojanović nazvao „više od igre“. U istoimenoj TV seriji odigrana je ona nezaboravna utakmica između „Građanskog“ i „Radničkog“. Za prve je igrao čuveni Becić, dok su ovi drugi igrali za raju, u potpunosti zanemarujući taktiku. U fudbalu koji ćemo gledati u novoj eri, sva je prilika, neće biti mesta ni za jedne, ni za druge.

„Ovo je posebna grupa ljudi. Skromnih, ponosnih i slobodnih da budu ono što zaista jesu. Naši igrači su uzori. I moramo da prepoznamo uticaj koji mogu da imaju na društvo i van igrališta. Moramo da budemo uz njih kada podržavaju svoje saigrače i stvari u koje veruju kao ljudi.
Nikada nisam verovao da treba da se držimo samo fudbala."

Ove reči kojima se aktuelni selektor fudbalske reprezentacije Engleske Garet Sautgejt obratio „Dragoj Enleskoj" pre nalikuju na kakav Čerčilov ratni govor nego na obraćanje trenera fudbalskim navijačima uoči početka Evropskog prvenstva u fudbalu. Sautgejt se i ranije na sličan način obraćao navijačima Gordog Albiona, a mnogi od nas se sećaju i pisma kojim se sada već pokojni Ilija Petković obratio srpskoj javnosti pre nego što je reprezentacija Srbije i Crne Gore otišla na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godine i tamo izgubila sve tri utakmice u grupnoj fazi takmičenja.

Međutim, najnovija Sautgejtova poslanica, kako i stoji u poslednjoj citiranoj rečenici, zapravo nema nikakve veze sa igrom sa loptom u kojoj učestvuje 22 igrača, a na kraju uvek pobede Nemci (definicija fudbala Gerija Linekera), već je pre neka vrsta reagovanja na odjek negodovanja dela navijača koji su pre početka prijateljskog meča između Engleske i Rumunije igranog na Vembliju izviždali protestno klečanje engleskih reprezentativaca uoči prvog sudijskog zvižduka.

Ovakav vid protesta protiv rasizma i drugih društvenih nejednakosti prvi je u praksu uveo igrač američkog fudbala Kolin Kapernik, koji je zbog nepoštovanja himne SAD na duže vreme bio i suspendovan. Klečanje se proširilo na mnoga sportska borilišta nakon ubistva Džordža Flojda u Mineapolisu, na Dan mladosti 2020. godine, a sportisti su na dresovima, umesto svojih imena, nosili ključne reči globalnog aktivističkog pokreta.

I do pre nekoliko dana, protestovalo se u specifičnim pandemijskim uslovima, jer je jedina publika bila ispred malih ekrana, dok su tribine stadiona i sportskih dvorana (koje se u poslednje vreme gotovo redovno nazivaju arenama) bile sablasno puste.

A onda su, usled pada brojeva zaraženih i ubrzane vakcinacije, zvaničnici brojnih svetskih sportskih organizacija rešili da počnu sa otvaranjem kapija tribina i da na njih puste određen broj vakcinisanih ili testiranih ljubitelja sporta. Tako će i Evropsko prvenstvo u fudbalu koje danas počinje i koje će, prvi put u istoriji ovog takmičenja biti igrano na stadionima širom Starog kontinenta, proteći uz prisustvo publike. Istina, tribine neće biti pune, sedeće se u određenim sektorima velelepnih stadiona, ali će biti aplauza i, iz navedenog primera sa Vemblija, zvižduka.

Kriza fudbala

Ali, čak i ako zanemarimo faktor pandemije, i najvećem fudbalskom laiku je već neko vreme jasno kako se ovaj sport u poslednje vreme dramatično promenio. Uveden je video-nadzor igre, pa vam ne vredi urlati „Gooooooooooooooooool!", sve dok to ne potvrdi orvelovsko sudijsko oko iz VAR sobe. A neposredno pred samu završnicu ovogodišnje Lige šampiona, čelnici dvanaest najbogatijih evropskih klubova su prvo gromopucatelno najavili osnivanje Superlige, da bi samo nekoliko dana potom, nakon uličnih protesta navijača i negativnih reakcija mnogih fudbalskih legendi, za sada odustali od ideje da organizuju takmičenje čija će glavna svrha biti saldo na računima, a ne rezultat na semaforu i tabeli.

Ovaj slučaj je potvrdio kako ni čelnici „Reala", „Juventusa", „Liverpula" i drugih najbogatijih klubova (sa kojima su, na ravnoj nozi, nekada igrali ne samo „Crvena zvezda" i „Partizan", nego i, na primer, „Rijeka"), očito nikada nisu verovali kako treba samo da se „drže fudbala". Njihovi razlozi su, naravno, dijametrolno suprotni onim Sautgejtovim, pa je predsednik kraljevskog kluba Florentino Perez u odbranu ideje osnivanja Superlige potegnuo i argument digitalnih sklonosti novih generacija.

Po njegovom mišljenju, fudbal gubi mlade navijače koji nemaju strpljenja da gledaju utakmicu svih devedeset minuta, pa zato igru, zarad zarade, treba što više približiti formi i sadržaju video-igrice!

I dok će bogati vlasnici najvećih evropskih fudbalskih klubova morati da sačekaju da bi postali još bogatiji, aktivistički aspekt „najvažnije sporedne stvari na svetu" sa popuštanjem sanitarnih mera i pripuštanjem navijača na tribine sigurno će početi da uzima sve više maha. A na šta će to da liči, pokazala je finalna utamice KONKAKAF Lige nacija, koju su pre nekoliko dana, u Denveru, pred krcatim stadionom, odigrale reprezentacije SAD i Meksika.

Antidiskriminatorski protokol

KONKAKAF je jedna od šest fudbalskih konfederacija na svetu, a predstavlja Severno-srednje-američku i karipsku fudbalsku konfederaciju, za područje Severne i Srednje Amerike. U finalu ovog novog takmičenja Amerikanci su pobedili Meksiko rezultatom 3:2, i to nakon produžetaka. Međutim, ova utakmica neće ostati upamćena po pobedničkom golu Kristijana Pulišića, već po prvoj primeni „antidiskriminatorskog protokola", zbog koga je glavni sudija meča, pred sam istek regularnog dela susreta, prekinuo igru i pozvao igrače da se okupe na centru igrališta. Na velikom semaforu istaknut je natpis: KONKAKAF ANTIDISKRIMINATORSKI PROTOKOL - PRVI KORAK, zvanični spiker je upozorio publiku da prekine sa vređanjem igrača na rasnoj osnovi i, da skandiranje nije prestalo, finale bi bilo prekinuto, igrači bi bili poslati u svlačionice a publika tamo gde je bila prethodnih petnaestak meseci.

Tokom TV prenosa jedino nije bilo jasno ko je tu koga vređao. S obzirom na (ne)popularnost fudbala u SAD, ne bi nas iznenadilo da su Meksikanci, koji su najverovatnije bili većinski narod na stadionu u Denveru, upućivali uvredljive povike navijačkoj WASP manjini!

Nepisani protokoli

Finalna serija regionalne košarkaške ABA Lige, koju su u pet mečeva odigrale „Crvene zvezda" i „Budućnost", pokazala je kako su kod nas na snazi nešto drugačiji i, istina, nepisani protokoli. I u Srbiji i u Crnoj Gori još uvek nije dozvoljeno prisustvo publike na sportskim događajima, ali su tribine i u Beogradu i u Podgorici bile ispunjene gotovo do poslednjeg mesta. Ispostavilo se da su svi ti ljudi bili dovedeni u hale samo da bi radili ono zbog čega fudbalski meč u Denveru umalo nije okončan prekidom. Niko, dakle, u nekadašnjem „Pioniru" i u „Morači" nije navijao - svi su mrzeli!

I zato će se nekome učiniti da su Japanci opet ispali najmoderniji. Tamo su, još tokom leta 2020, odlučili da publika u određenom broju može da prisustvuje utakmicama, ali da niko ko zauzme svoje mesto na tribinama ne sme ni da pisne!

Virtuelna publika

To nas opet dovodi do onespokojavajuće tišine koja je od polovine marta 2020. godine zaposela tribine stadiona širom sveta. Kada su u junu prošle godine nastavljena neka takmičenja i kada su reprize važnih utakmica zamenili direktni prenosi, neko se dosetio da tu tišinu zameni nasnimljenim hukom sa tribina koje su kompjuterskom grafikom, ili postavljanjem pravih fotografija bile ispunjavane virtuelnim navijačima.

Ovi gledaoci su, dakle, uzvikivali samo ono što TV produkcija želi. Nije bilo ni najmanje opasnosti da se naruši bilo koji protokol. I dok su ljubitelji fudbala gledali ove okrnjene utakmice, huligani su se makljali van stadiona. A da i takva aktivnost može da utiče na regularnost takmičenja, pokazali su navijači „Mančester junajteda", koji su na dan derbija sa „Liverpulom" u gradu napravili veliki pičvajz a onda i provalili ne na tribine, nego na sam teren.

Ni oni, dakle, više nisu hteli da veruju da treba da se drže „samo fudbala".

Drveće na stadionu

I tako smo, pred sam početak Evropskog prvenstva u fudbalu 2020, koje će se igrati od 11. juna do 11. jula 2021. godine, došli do samoga kraja još jedne ere sporta koji je, još odavno, pisac Slobodan Stojanović nazvao više od igre. U istoimenoj TV seriji, za koju je Stojanović pisao scenario, odigrana je ona nezaboravna utakmica između „Građanskog" i „Radničkog". Za prve je igrao čuveni Becić, dok su ovi drugi igrali za raju, u potpunosti zanemarujući taktiku.

U fudbalu koji ćemo gledati u novoj eri, sva je prilika, neće biti mesta ni za jedne, ni za druge. Zato je možda najbolje na svim stadionima uraditi ono što je u ranu jesen 2019, u Klagenfurtu, austrijski umetnik Klaus Litman, prema crtežima Maksa Peintnera, na fudbalskom terenu gradskog stadiona „zasadio" pravu šumu listopadnog drveća! I mada je ovde bila reč o prilično jasnoj ekološkoj poruci, možda se budućnost fudbala pre krije u pošumljavanju stadiona, nego u primeni raznih protokola i video-nadzora svakog driblinga, pasa i voleja.