Poslednji Mohikanci nekadašnje igre sa loptom u kojoj učestvuju dvadeset i dva igrača i na kraju uvek pobede Nemci, su ko drugi nego Italijani! Za azure će u finalu Evropskog prvenstva u nedelju po svoj prilici navijati svi oni koji ne odustaju od uverenja kako se one najvažnije fudbalske utakmice ni po čemu ne razlikuju od priče Petra Kočića „Jablan“... Jedanaestorica Mančinijevih Italijana iz utakmice u utakmicu sve više liče na likove iz vesterna Serđa Leonea. Kako bi bilo lepo da u nedelju Klint Istvud upadne u VAR sobu neposredno pred prvi sudijin zvižduk i svojim koltom prisutnima dȃ do znanja da neće imati razumevanja za njihove geopolitičke marifetluke.

Dok su na tribine novog zdanja Vemblija pristizali prvi veseli navijači Engleske i Danske, jedva hiljadu vakcinisanih gledalaca je u pokvarenom raspoloženju napuštalo oronuli zagrebački Maksimir. Prvi su čekali početak druge polufinalne utakmice Evropskog prvenstva u fudbalu, ovi poslednji su bili svedoci tanke pobede zagrebačkog Dinama nad Valurom iz Rejkjavika u prvom kolu kvalifikacija za ulazak u grupnu fazu Lige šampiona za sezonu 2021/22. Revanš meč između ova tima biće odigran u glavnom gradu Islanda u naredni utorak, samo dva dana nakon završetka EURA 2020, koje je sa godinu dana zakašnjenja igrano na jedanaest stadiona u isto toliko gradova Evrope i Evroazije, i gde je, među dvadeset i četiri nacionalne selekcije, relativno uspešno nastupala i fudbalska reprezentacija Hrvatske.

Ko redovno prati događanja na internacionalnoj fudbalskoj sceni neće imati ni najmanji problem da razume o čemu, dođavola, govori prvi pasus ovog najnovijeg teksta iz serije naših napisa posvećenih aktuelnom fudbalskom šampionatu Evrope. Onima koji su se poslednji put iole intenzivnije interesovali za najvažniju sporednu stvar na svetu u doba kada je fudbalska reprezentacija Jugoslavije poslednji put igrala u završnici nekadašnje evropske Lige nacija, verovatno ama baš ništa nije jasno.

To pokazuje kako se fudbal u poslednjih dvadeset godina promenio onoliko koliko se od početka dvadeset i prvog veka izmenilo ljudsko društvo. U njemu gotovo da više nema mesta za siromašne igrače, a mogućnost digitalnog nadzora je igri oduzeo i najmanji nagoveštaj nekadašnje specifične strastvenosti, te ukinuo svaku mogućnost autentičnosti trenutka u kome i fudbaleri i navijači preživljavaju pobedu ili poraz, trijumf ili katastrofu...

Nova fudbalska normalnost

Otuda se kvalifikaciona kola za ulazak u grupnu fazu nekadašnjeg Kupa šampiona igraju u vreme održavanja najvažnijeg i najvećeg fudbalskog evropskog takmičenja, pa je i onome ko se ni najmanje ne razume u pasove, driblinge i voleje sasvim jasno da je globalistički đavo i na travnatom igralištu, čini se, zauvek odneo šalu. Godina smrti Dijega Armanda Maradone lako bi mogla biti i poslednja u kojoj je profesionalni fudbal, iako igran pred praznim tribinama, još i imao nekog smisla.

Jer, stadioni su već neko vreme poligoni gde se briselske hiperbirokrate i multinacionalni špekulanti igraju političke korektnosti i gledaju da izigraju pravila tobožnjeg finansijskog fer-pleja koja su sami propisivali. Kada se ovome još pridodaju sve „blagodeti" koje nam je sa sobom donela nova normalnost prouzrokovana pandemijom kovida 19, osećaj gorčine u mnogim navijačkim ustima postaje potpun.

A da sa ovim i ovakvim EUROM nešto nije u redu, moglo je da se nasluti gotovo na samom početku takmičenja po grupama, kada su evropski fudbalski zvaničnici insistirali da se privede kraju utakmica između Danske i Finske na kojoj je kliničku smrt doživeo danski reprezentativac Kristijan Eriksen.

Farsa je nastavljena političkim nadgornjavanjima u vezi sa protestnim klečanjem fudbalera koji su se tako bunili protiv rasnih nejednakosti, reakcijama na usvajanje Orbanovog zakona o zabrani promovisanja homoseksualnosti u mađarskom parlamentu, te Ronaldovim uklanjanjem flašica koka-kole sa stola tokom konferencije za štampu.

Gde je kuća fudbala?

Cirkus je postao potpun kada su najbliži članovi rodbine francuskih reprezentativaca, nakon eliminacije „trikolora", počeli međusobnu svađu koja se umalo nije zaršila makljažom. A da ironija bude potpuna, vrlo lako se može desiti da od novina koje je sa sobom doneo EURO 2020 najviše koristi na kraju imaju upravo oni koji su još pre nekoliko godina na referendumu odlučili da više ne budu deo Evropske unije.

„Fudbal se vraća kući!", ostrvski mediji ne prestaju da podsećaju na slogan Evropskog prvenstva u fudbalu koje je 1996. godine održano u Engleskoj. Tada su na starom Vembliju u polufinalu, nakon izvođenja jedanaesteraca, Englezi izgubili od Nemaca. Četvrt veka kasnije, iako se EURO 2020 igrao širom Starog kontinenta, fudbaleri Gordog Albiona samo jednu svoju utakmicu nisu igrali na domaćem terenu. I onda je na red došla polufinalna utakmica protiv Danske, koju su Englezi dobili zahvaljujući nepostojećem jedanaestercu, koji je holandski sudija Danijel Makeli dosudio u trenutku kada su se na terenu nalazile dve lopte. Po fudbalskim pravilima, igra je morala da bude prekinuta i jedna lopta sklonjena sa terena. Ali, Makeli je Sterlingov pad „za Oskara" okarakterisao kao faul za „najstrožu kaznu", koju je fudbalski video-nadzor VAR ubrzo i potvrdio.

Dance je, dakle, eliminisala ona ista režija koja im je 1992. godine omogućila da na Evropskom prvenstvu u Švedskoj zaigraju umesto isterane Jugoslavije, a potom ga i osvoje.

Italijani il Englezi

Tako dolazimo do zaključka kako su poslednji Mohikanci one nekadašnje igre sa loptom u kojoj učestvuju dvadeset i dva igrača i na kraju uvek pobede Nemci, ko drugi nego Italijani!

Za azure će po svoj prilici navijati svi oni koji ne odustaju od uverenja kako se one najvažnije fudbalske utakmice ni po čemu ne razlikuju od priče Petra Kočića „Jablan". Italijanska liga jeste jedno od najkvalitetnijih i najisplativijih fudbalskih takmičenja, Italija je članica grupe najbogatijih zemalja sveta, ali im je na evropskim i svetskim prvenstvima gotovo uvek pripadala uloga ružnog, prljavog i zlog rođaka koji se nepozvan pojavio na svečanom balu i postoji opasnost da suštinski ugrozi protokol. A četvorostruki prvaci sveta su tokom trajanja prvenstva u nekoliko navrata igrali zaista lepo, kao i uvek imaju dobrog golmana, onaj mali Kijeza podseća na igrače koji su nekada, davno, nosili dres sa brojem 10 na leđima, a sa klupe ih predvodi Roberto Mančini, koji jeste bio i veliki fudbaler, ali pre svega ume elegantno da se obuče i uvek nosi neke lepe cipele.

To, međutim, neće sprečiti Engleze da se do kraja prave Englezi. Za to su se „pobrinuli" britanski sanitarni propisi, na osnovu kojih finalnoj utakmici u nedelju neće moći da prisustvuje više od hiljadu navijača iz Italije. To svakako neće sprečiti na hiljade vakcinisanih Italijana koji žive na ostrvu da u nedelju uveče dođu na Vembli i podrže jedanaestoricu fudbalera koji iz utakmice u utakmicu sve više liče na likove iz vesterna Serđa Leonea. Kako bi bilo lepo da Klint Istvud upadne u VAR sobu neposredno pred prvi sudijin zvižduk i svojim koltom prisutnima dȃ do znanja da neće imati razumevanja za njihove geopolitičke marifetluke.

A pošto se to ipak neće desiti, najbolje je da ipak poslušamo engleske medije i fudbal potražimo u njegovoj istinskoj kući, što će reći na drugoj strani Zemljine lopte, u Južnoj Americi! Tamo će se u noći između subote i nedelje igrati finale Kopa Amerika između Brazila i Argentine.

E, to će biti ona prava pretposlednja fudbalska predstava na svetu!