Saida Bukvić, koja je nedavno četvrti put odbranila titulu najbolje svetske kik-bokserke u disciplini lou-kik, za sedam godina nije izgubila ni jedan jedini meč. „Ona je obeležila uzlet borilačkih sportova u Evropi", kaže jedan od poznavalaca ovog sporta. „Mnoge cure krenule su na lou-kik i kik-boks inspirisane njenim udarcima, njenom tehnikom, njenom mentalnom snagom."

Kroz istoriju nema zaobilaznih puteva, svaki put je direktan, a čoveku se čini da je pošao prečicama. Lou-kik kao disciplina kik-boksa u čemu je Srbija danas, pored Rusije, svetska velesila, ima događaj koji je uticao na razvoj ovog sporta onda kad niko nije ni slutio šta će se dogoditi.

Poznati trener borilačkih veština Husein Dupljak 2007. godine je pratio ramazanski turnir u malom fudbalu u novopazarskoj hali sportova; posle nekog meča ugledao je devojčice kako istrčavaju na parket i shvatio da počinje utakmica u kojoj će jedina ženska ekipa na turniru igrati protiv vršnjaka dečaka. Meč je možda bio zanimljiv ili ne, ali došlo je do koškanja i devojčice su se potukle sa dečacima. Sudija je pokušava da razvadi tu dečurliju. Publika je navijala za devojčice koje su pobedile u tuči. Husein Dupljak, njuhom prekaljenog trenera, sačekao je te devojčice da izađu iz svlačionice i čestitao im - oduševljen kako udaraju, kako se bore i kako imaju smisao za borbu.

„Rekao sam tim devojčicama, tada, dođite kod mene da uđete u ring, da se oprobate u borbama. Tvrdim da neke od vas mogu postati šampioni. Tako je i bilo. One su već sutradan došle da treniraju lou-kik i tako je otvorena jedna nova stranica sportske istorije Srbije i Novog Pazara", priča nam Husein Dupljak koji je početkom devedesetih godina učio borilačke veštine u Vupertalu, potom se vratio u rodni grad i napravio salu u kući, rušio sobu po sobu, pregrađivao garažu, i napravio klub koji je iznedrio mnoge šampione. „Kasnije, uz drugarice došle su nove drugarice i došli smo do današnjeg dana kada je Saida Bukvić svetska vedata lou-kika. Ona briljira na svetskim ringovima."

„Mnogo je bisera lou-kika u Srbiji. To je danas najtrofejniji naš sport, ali domintna takmičarka naša i u svetskim okvirima je Saida Bukvić", kaže poznati sportski novinar Miljan Minić i dodaje da je mlada Novopazarka zasluženo dobila Majsku nagradu Sportskog saveza Srbije, a nedavno i nagradu „Zlatni kik-bokser", najveće domaće priznanje koje se dodeljuje u ovom sportu. Kao reprezentativka Srbije, Saida Bukvić je u septembru prošle godine osvojila zlatnu medalju na Svetskom kupu u Budimpešti, a u oktobru u italijanskom Lidu di Jezolu po četvrti put osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu.

„O Saidi najviše govori epohalan podatak da za sedam godina nije izgubila ni jedan jedini meč", kaže Minić. „Ona je obeležila i uzlet borilačkih sportova u Evropi. Mnoge cure krenule su na lou-kik i kik-boks inspirisane njenim udarcima, njenom tehnikom, njenom mentalnom snagom."

Ljubav i ring

Ali, osim mnogih cura koje su zbog Saide krenule na lou-kik, krenuo je i jedan zaljubljeni mladić.

„Počeo je da trenira, jer je želeo da bude meni bliži. I zaista smo se zbližili, danas smo našu ljubav krunisali brakom", kaže nam Saida koja, pored bračnih i porodičnih obaveza i dalje trenira udarajući u džakove nesmanjenom žestinom.

Svi, kada je vide, bivaju iznenađeni, jer očekuju neku ogromnu Saidu Bukvić, a ona ima 52 kilograma. Poznata je po tome što uoči svakom meča čupa obrve, a celu karijeru takmiči se u jednom šortsu.

„Da, od 2012. nosim jedan te isti šorts, istu opremu", kaže Saida. „Taj šorts je sada siv, a bio je beo. Posiveo je od pranja. Majka me moli, kaže: obuci novu opremu, misliće publika da nemaš. Volim i poštujem mnogo majku, ali ne bih, želim da se u njemu takmičim u ovom sportu dok se ne iscepa a možda i do kraja karijere. Znam da mi šorts ne može doneti sreću ni uspeh, ali vezana sam za njega."

Na počecima, otac je morao dati dozovilu da Saida uđe u ring. „Mnogim curama je bilo problematično da dobiju roditeljsku dozvolu za lou-kik", priča Saida koju roditelji redovno gledaju dok nastupa u ringu. „Sada je ipak lakše, jer borilački sporovi su jako popularni među damama u celom svetu." 

„Otac i majka ne zatvaraju oči, navijaju i brinu. Kad nastupam u Srbiji gledaju me, tu su pored konopaca i bodre me, a ako nastupam u inostranstvu prate mečeve direktno preko televizije. Majka kaže da je lakše gledati meč nego čekati da jave ishod. Naravno, nije im stalo samo do moje pobede, žele da ostanem zdrava, a lou-kik nije nežan sport. Najteži mi je bio meč iz 2019. godine kada sam u osam rundi zadobila mnoge povrede od kojih sam se oporavljala pola meseca. Lou-kik obiluje povredama nogu, zglobova i cevanica, ali mlade smo pa se oporavimo", priča Saida.

Veoma je pažljiva prema mlađim koleginicama širom Srbije, kojima je uzor. „Nekima se javim i čestitam pobedu ili rođendan, a one se zapanje što sam čula za njih. Ne, medalje me nisu uobrazile, pratim sve što rade moje koleginice", kaže Saida, koja je bila i ostala miljenica sportske štampe.

Lou-kik u Srbiji

Lou-kik u Srbiji napreduje krupnim koracima. I potpredsednica Skupštine Srbije Marija Jevđić bila je aktivna takmičarka, vicešampionka sveta i višestruka prvakinja Evrope u kik-boksu. Kaže da sa ovim sportom živi svakog dana. „Ja treniram lou-kik koji me ispunjava. Mislim da nama ženama kao i muškarcima znači samopouzdanje", rekla je Jevđićeva.

Lou-kik napreduje čak toliko da je u Novi Pazar, u klub Huseina Dupljaka, došao čovek u gradu poznat kao Amigo. To je Rafel Sainz Suarez, poznati boskerski trener sa Kube koji Novopazarce i Novopazarke uči ručnim tehnikama borbe. Nije mu potrebno znanje jezika, jer jezik sporta je univerzalan, ali Amigo polako progovara, počinje da razgovara sa lokalnim bokserima i već je omiljen u gradu.

On sluša i anegdote koje su se već nagomilale oko ringa. Mnogi uličari pokušali su da treniraju lou-kik; dođu i izazovu Huseina Dupljaka, on ih nauči pameti i brzo napuste ring. Tu ostaju deca koja imaju poštovanje prema protivnicima i koja sport vide kao nadmetanje, a ne kao tuču.

„Nekima se odmah vidi talenat, a neki me iznenade kasnijim rezultatima. Cela Srbija je ekspolodirala od broja takmičara i broja klubova. Sada postoje centri lou-kika: Beograd, Novi Sad, Niš, Vranje, Loznica, Senta, Subotica i naravno Novi Pazar", kaže Husein Dupljak i ističe da se osim takmičara iz svih gradova može pohvaliti i publiku u svim gradovima.

„Verujte mi, za sve ove godine svuda smo putovali po Srbiji, a i svi su nam dolazili u goste", priča Dupljak. „Održavamo turnire bilo gde, ali uvek u sportskoj atmosferi. Niko nikada nikog nije uvredio ili provicirao. Meni i mojim borcima niko nikada nije rekao ružnu reč iz publike. Znam da ima svega na fudbalskim utkamicama, ali hajde da kažemo da nešto i dobro funkcioniše. Lou-kik je sport u kome sevaju udarci, ali ima mnogo poštovanja i tolerancije među ljudima, bez obzira na veru, naciju, boju kože ili stranačku pripadnost", kaže Dupljak koji decu ne prepušta slučaju. Zabranjuje cigarete, ali i kontroliše uspeh u školi. Često ode u škole i zamoli razumevanje za neko dete koje putuje i nastupa, jer i takva pomoć je potrebna budućim šampionima.

Život teče, borbe se gomiluju, uspomene sijaju... Desilo se jednom da Novopazarci briljiraju na turniru u Prilepu, ali fenomenalni Naser Osmanović izgubi meč.

„Sudija se posle meča pravda, prišao nam i rekao da je morao da pobedi sin gradonačelnika Prilepa, jer je pokrovitelj turnira", priča nam Dupljak. „U Tešanju, u BiH, bili smo smešteni u nekom hotelu koji je bio pun vlage. Mi se noću pokupimo i odemo u drugi grad, prespavamo, a ujutru nas traže. Misle da smo pobegli ili se uplašili. Naravno, gde god dođemo - ulazimo u konopce bez straha."

On ponosno nabraja imena svojih učenika i učenica... Amil Batkić - prvak Srbije, Vahid Kicara - prvak Srbije, Sedad Bukvić - treći u svetu, Mehmed Dupljak - prvak Balkana do 13 godina, Hamza Muratović - prvak Srbije, Ajla Lukač - prvakinja Evrope i sveta od 52 do 56 kg, Mirela Barudić, Anisa Bihorac, Lejla Rebronja, Sanja Nikolić, Erna Dupljak, Semra Bogućanin... Sve su to deca kojima se ponose Novi Pazar i Srbija.

„Ponosan sam kad vidim kako ta deca kroz sport sazrevaju, osamostaljuju se, grade svoje živote... O takmičarima i takmičarkama narod ima predrasude, misle da su to neki grubijani. Ne. Ko god ima veliko srce za ring, veliko mu je srce i van ringa", zaključuje je Dupljak i odlazi u salu gde znoj boraca najbolje priča o njihovim željama.