Na svečenom zatvaranju XIV Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984, sa razglasa se orila pesma Duška Trifunovića „Lijepo je bilo u Sarajevu, doviđenja u Kalgariju". Naredne Zimske olimpijske igre održane su četiri godine kasnije u ovom kanadskom gradu, ali četiri godine zatim, u zemlju javorovog lista počele su da pristižu prve izbeglice iz bivše Jugoslavije. Ovog februara u Pekingu se održavaju XXIV Zimske olimpijske igre, na kojima je mlada ruska klizačica Kamila Valijeva prva u istoriji Zemljine teže izvela puni četvorostruki salto, ali joj zlatna medalja još uvek nije uručena.

Baš negde u ovo pozno zimsko februarsko vreme, jednog kasnog sarajevskog poslepodneva pre četrdeset i kusur godina, izvukao sam sanke iz podruma i krenuo u jedan od svojih prvih potrošačkih poduhvata.

Sneg se tih dana već uveliko topio sa gradskih trotoara, a ja sam sanke vukao u pravcu Skenderije, jer sam mojima slagao da idem na večernju turu „plazanja kod Ce Ka", dok je stvarni razlog mog izlaska bila kupovina kacige. Bio sam je spazio u izlogu prodavnice tokom jednog od redovnih lunjanja poprečnim ulicama na Marijin Dvoru.

Ne mogu više da se setim da li je to bila prodavnica rezervnih auto-delova, ili su tu čak možda mogli da se kupe i „Tomosovi" motocikli, ali kao da sada vidim narandžastu kacigu, to prelepo oblo presijavajuće čudo ukrašeno uskom trakom crno-žutih strelica koje od čela do potiljka dele glavu tačno po sredini.

Bila je to motociklistička zaštitna kaciga, ali ja sam nameravao da je nosim dok se sankam. Danima sam zamišljao kako ću je staviti na glavu nekoliko trenutaka pre nego što se sa brda na Gorici otisnem niz zaleđenu stazu koja će me, prolazeći pored dvorišta udžerica i dugačkog kaldrmisanog stepeništa, dovesti prvo do parkića pored zgrade Centralnog komiteta, a potom i ulice Đure Đakovića, gde je valjalo dobro prikočiti, ne bi li se izbeglo podletanje pod kola.

Zamišljao sam i kako na oči stavljam skijaške brile (koje sam kupio nekoliko dana pre nego što je na red došla kaciga!), a onda krećem u ambis, dok u donjem desnom uglu počinje da teče vreme moje vožnje, a u levom stoje prolazna vremena trenutno vodećeg takmičara u do u detalje izmaštanoj trci koja je trebalo da predstavlja neku čudnu mešavinu sankanja i skijanja.

Bio je tu i glas sportskog komentatora, koji televizijskim gledaocima navodi neke od mojih dotadašnjih najboljih rezultata, a sve vreme moje vožnje čuo sam navijanje publike koja je stajala duž staze i bodrila me onim specifičnim povicima „Hop-hop-hop-hop..." i tandrkanje volujskih zvona...

Kada sam prodavcu, trudeći se da ostanem pribran, rekao šta želim, on me je prvo pogledao čudno, pa me onda uslužio bez reči. Iako mi je bilo jedva deset, jedanaest godina, bio sam kupac koji ima čime da plati ono što on ima da proda i nije mu bilo preostalo ništa drugo nego da kacigu umota u neki ružni papir i preda mi je u naručje. Jedva sam čekao da se opet nađem na ulici, gde su me poput vernoga psa čekale moje stare, dobre sanke. Nestrpljivo sam strgao onaj papir i stavio kacigu na glavu.

Što se mene tiče, HIV Zimske olimpijske igre mogle su da počnu!

Čemu će sve da služi bob-staza na Trebeviću

Sarajevo se u to vreme već uveliko spremalo za ovaj veliki sportski događaj. Na Koševu je izgrađen potpuno novi stadion i odmah pored njega dvorana „Zetra" i stadion za brzo klizanje. Na Skenderiji je pored velike sportske dvorane nikla i „Ledena dvorana", a na Marijin Dvoru hotel „Holidej in". Na Mojmilu i Dobrinji izgrađena su sportska i novinarska olimpijska sela koja će se, odmah po završetku Igara, pretvoriti u stambena naselja, gde će se u nove stanove useliti na hiljade radnih ljudi i građani sa vrha stambenih rang-lista OOUR-a.

Na onom istom Igmanu preko kog su se, u ljutu zimu 1942. godine, na slobodnu teritoriju probili partizani, građene su dve skakaonice. Na Jahorini su podizani novi „smještajni kapaciteti", a počelo je stvaranje i novog ski-centra na negostoljubivoj i strmoj Bjelašnici.

Sa prozora moje sobe sve lakše se uočavala vijugava linija bob-staze što se urezivala u šumovite obronke Trebevića.

I dok sam ja uveliko zamišljao kako sa narandžastom kacigom na glavi i državnim grbom na raspomamljenom srcu ulećem u opasnu krivinu i malo mi fali da izletim sa bob-staze i ateriram pred neku ćevabdžinicu na Baščaršiji, moj otac je sumnjičavo vrteo glavom i po ko zna koji put otvarao porodičnu diskusiju na temu ekonomske isplativosti ulaganja u svu tu silnu infrastrukturu.

Istina, iz svojih kritika ivesticione politike on bi uvek izdvojio gasifikaciju grada, ali mu je zato bob-staza bila krunski dokaz za tvrdnju kako će olimpijska borilišta, nakon što sportisti, novinari i navijači odu odakle su i došli a sneg se istopi - prekriti previsoki troškovi održavanja, ruzmarin i šaš.

A kada su predstavnici gradskih vlasti u jednoj televizijskoj emisiji otkrili kako bob-stazu van takmičarske sezone planiraju da koriste kao veliki zamrzivač u kome će Sarajlije moći da pohranjuju pakete sa mesom i povrćem, očev skepticizam je prerastao u odbojnost spram svakog olimpijskog entuzijazma.

Njegovo teranje kontre aktuelnim kretanjima u društvu doživelo je vrhunac kada jedini u svome preduzeću nije hteo da postane olimpijski donator.

Epoha Bojana Križaja

Ali bez obzira na ovu ekonomsko-političku nepodobnost, nije bilo ni govora o očevom bojkotovanju zimskih sportova. Istina, od svih veština na snegu i ledu, u našoj kući je, izuzmemo li pravljenje Sneška i grudvanje, upražnjavano jedino već pominjano sankanje.

Nikada do kraja nisam uspeo da dokučim zašto smo na jednom od brojnih raskršća na koja su u tim decenijama samoupravnog blagostanja nailazile prosečne jugoslovenske porodice, odabrali da budemo neskijaši, ali naslućujem da se očeva rezervisanost nipošto nije odnosila na spuštanje niz breg, već na sve ono što je sa sobom podrazumevalo učešće u ritualu uspinjanja.

Ali to što nismo skijali ne znači da redovno nismo pratili direktne prenose mnogih takmičenja u zimskim sportovima. Tako su mnoga vikend-prepodneva tokom zimskih meseci bila rezervisana za gledanje slaloma iz Kortine D'Ampeco, spusta u Kicbilu ili letova na Planici.

Večeri su pak bile rezervisane za umetničko klizanje. Tada bi Milka Babović postala privremeni član porodice, neka vrsta tetke koja živi negde daleko, ali često navrati u goste na nekoliko dana i često izgovara smešne reči kao što su „dvostruki akcl" ili „trostruki tulup".

Mama je volela da gleda kako Bojan Križaj vozi slalom, a nijedan prenos umetničkog klizanja nije mogao da prođe bez njenih sećanja na Belousovu i Protopova.

Tata je od Križaja više cenio Ingemara Stenmarka, a sem ruskih umetničkih i plesačkih parova njegove simpatije bile su na strani jedne švajcarske klizačice koja je u to vreme bila jedina koja ume da izvede piruetu na jednoj nozi, dok je drugu visoko nad glavom pridržavala obema rukama.

Interesovala ga je i tehnika uz pomoć koje četvoročlana posada uspeva da se u tek nekoliko sekundi smesti u bob.

Pa ipak, najviše je voleo ruske hokejaše. Nije prošla ni prva trećina prve hokejaške utakmice koju smo zajedno gledali, a ja sam za sva vremena podlegao tatinom pogubnom uticaju i zauvek zavoleo „oklopnike" u crvenim dresovima na čijim grudima piše SSSR!

Oklopna zbornaja komanda 

Trener „zbornaje komande" tada je već uveliko bio čuveni Vjačeslav Tihonov, iz čijeg se držanja za vreme odigravanja meča o suštini veličine ruske književnosti moglo naučiti više nego iz bilo koje knjige Mihaila Bahtina ili Viktora Šklovskog. A potom su tu bila i imena ruskih hokejaša! Tretjak, Larionov, Krutov, Makarov, Fetisov, Kasatonov...

Ništa od te sportske metafizike, međutim, nije pomoglo kada su u finalu olimpijskog turnira 1980. godine, igranog u gradu koji je pomenuta Milka Babović uporno nazivala Lejk Plasid, izgubili od Amerikanaca. Valjalo je, dakle, sačekati da prođu četiri godine, pa da momci u crvenim dresovima izađu na led dvorane „Skenderija" u kojoj sam toga dana bio i ja.

Rusi su tog dana igrali protiv Jugoslavije i rezultat je na kraju bio 9:1, ali publika nije ni bila došla da bi gledala takmičarski meč, već da bi videla slavne hokejaše.

Ja sam ih, nekoliko dana potom, gledao još jednom, i to ovoga puta u dvorani „Zetra", protiv Nemaca, ali karata za finalnu utakmicu koja je igrana u deset sati ujutru poslednjeg dana takmičenja nije bilo ni za lek.

A pre svih ovih utakmica, na dan pred svečano otvaranje Igara gledao sam meč između SAD i Kanade i imao priliku da sedim pored ljudi o kojima će kasnije u svojim romanima pisati Džonatan Frenzen.

Rezultat veleslaloma

Pripadnicima američke srednje klase koji su došli da navijaju za svoje sportiste tih snežnih februarskih dana u mom rodnom gradu bilo je podređeno ama baš sve. Naša poslovična gostoprimljivost i možda čak i urođena sposobnost da kad hoćemo možemo besprekorno da organizujemo velike događaje, nisu mogli da do kraja ponište sve jači utisak da se Zimske olimpijske igre polako pretvaraju u još jednu probu tokom koje nas prisiljavaju da biramo između crvenih dresova ruskih hokejaša i crvenih konzervi koka-kole, pri čemu je ishod već svima unapred poznat.

Da to baš i ne bude sve tako, pobrinuo se Jure Franko, koji je osvajanjem srebrne medalje u veleslalomu na plato gde su se obavljale ceremonije svečanog uručenja medalja privukao više Sarajlija nego što ih je i pre i posle toga privukao bilo koji političar, sa izuzetkom Josipa Broza.

Bilo je to poslednje veče kada su građani Sarajeva svi zajedno pevali himnu „Hej, Sloveni" i klicali Jugoslaviji.

Nakon što su ujutru Rusi u „Zetri" pobedili Čehoslovačku, na istom mestu je posle podne prvo održana klizačka revija, da bi uveče XIV Zimske olimpijske igre svečano bile zatvorene.

Dok je tekao defile razdraganih sportista, sa razglasa se orila pesma „Lijepo je bilo u Sarajevu, doviđenja u Kalgariju".

Naredne Zimske olimpijske igre održane su četiri godine kasnije u ovom kanadskom gradu, ali četiri godine zatim, u zemlju javorovog lista počele su da pristižu prve izbeglice iz bivše Jugoslavije.

Moj otac je stajao kod prozora u mojoj sobi, odakle se pod svetlećom raketom koja se spuštala na umukli i opusteli grad video Trebević i u rovove pretvorena bob-staza. Nekoliko dana pre toga prognozirao je da će rat biti gotov pre nego što potrošimo svu hranu iz zamrzivača. Potom je nestala struja.

U Kalgariju je hokejaška reprezentacija SSSR-a osvojila svoje poslednje zlato.

Na olimpijskom turniru koji se upravo odigrava u Pekingu, ruski hokejaši nastupaju pod imenom Ruski olimpijski tim.

Pod istim imenom na pekinškom olimpijskom ledu nastupila je i mlada ruska klizačica Kamila Valijeva, koja je prva u istoriji Zemljine teže izvela puni četvorostruki salto, ali joj još uvek nije uručena zlatna medalja jer zvaničnici Međunarodnog olimpijskog komiteta sumnjaju da je petnaestogodišnjakinja bila dopingovana.

Još se ne zna konačna odluka nadležne komisije, ali i vi i ja nakon svega ovde rečenog znamo da bi se moja majka, da je živa, prisetila kako su nekada davno klizali Belousova i Protopopov, ali niko ne zna šta bi nakon svega, da je živ, rekao moj otac.

Ko zna, možda bi samo ćutke, konačno poražen, sišao do podruma, pronašao onu moju narandžastu kacigu i stavio je na glavu.