Zašto su Španci tako malo do sada poznavali Nadala? Zar im njegovih dvadeset do sada osvojenih velikih turnira, nije bilo dovoljno za to? Zar nije bila dovoljna njegova blistava teniska karijera da ga shvate kao krajnje borbenog igrača koji se nikada ne predaje? Zar on i pre Melburna nije već bio legenda tenisa? Što će i ostati, čak i ako nikada više ne uzme reket u ruke.

Kad se u decembru prošle godine u španskim medijima, ali svim, od pisanih do audio i video, onako kao slučajno pojavilo pitanje da li će Novak Đoković, najbolji teniser na svetu, igrati na Otvorenom prvenstvu Australije, to je uglavnom ostalo nezapaženo, kao i svako drugo pitanje ili vest za koju se u času objavljivanja ne zna njen pravi smisao, a još manje poriv.

Jer, zašto ne bi učestvovao, u čemu je problem? Sada, naravno, znamo da to nije bilo baš slučajno, novinarska intuicija, već privilegovana informacija koja je, sudeći po kasnijem događaju, bez daljega stigla ako ne iz Beograda, onda svakako iz našeg regiona.

Interesa za odgovor gotovo da nije bilo, manje zato što u Španiji nije bilo nikoga kvalifikovanog da ga pruži, a više zbog toga što je samo pitanje izazvalo više interesa od mogućeg odgovora.

Šteta što se tada, u pravo vreme, niko nije potrudio da sazna njegovo poreklo. A šteta će biti još veća ako se to nikada i ne sazna, kao što će verovatno i biti, ne samo zbog brzine u kojoj danas planeta živi i koja nam donosi nove i najnovije vesti iz minuta u minut, vesti koje su hitne, što ne znači i važne, već i zbog primetne nezainteresovanosti, namerne ili ne, svejedno, da se to ipak ne sazna.

Zato nam ostaje da se uzdamo u to da se „Zemlja zaklela Raju, da se tajne sve odaju". Pa kad-tad, jer nije to bio baš nevažan događaj vezan samo za „vreme sporta i razonode", već ima dublji sadržaj kao odraz vremena koje teče, a da nismo baš sigurni u kom pravcu.

To će pokazati njegove neminovne posledice koje već lagano zauzimaju svoje mesto, kao što je to učinio i svaki drugi događaj pokrenut mišlju o autentičnosti kao „moralnom idealu", što podrazumeva originalnost i zahteva suprotstavljanje konvencijama, bez obzira ne cenu.

Glavna vest

I kad se dogodilo ono što se dogodilo, što čitav svet zna, bar onoliko koliko nam je dozvoljeno da znamo, nije bilo doslovno ni jednog španskog medija u kome to nije bila glavna vest. Onako udarno, na prvim stranicama novina i u prvim minutima radio i TV programa, nadugačko i naširoko, do detalja. Detalja odabranih, razume se, ne svih.

Odmah zatim stižu stranice i stranice analiza, objašnjenja i tumačenja, specijalni programi sa okruglim i ostalim stolovima za kojima su specijalisti za sve i svašta, svi u glas i uz obavezni dramatičan ton, bez ograničenja i bez imalo suzdržanosti i takta, narodu neporecivo pokazali šta i kako o svemu treba da misli.

„Milioner koji misli da može da radi šta hoće", „sebičan i neodgovoran tip", „egoista koji misli samo na sebe i na svoj novac", „prevarant i falsifikator sanitarnih dokumenata", „ljudi umiru a njega baš briga", „treba ga proterati ne samo iz Australije, nego iz čitavog sveta", „potencijalni ubica"!

Naravno, odatle se prešlo na Balkan „to bure baruta" (o fitilju na tom buretu i ko ga iz Evrope povremeno pali, ni reči), pa „Siberia, ta hladna zemlja na Severu Evrope" („To je Serbia, nije Siberia", ispravlja kolega. „Svejedno, to je isto", gura i dalje „specijalista"); pronađeni su i Gavrilo Princip, strašni srpski nacionalisti, biblioteka u Sarajevu, Ratko Mladić i Srebrenica neizostavno, i sve slično tome kako bi se događaju dala istorijska podloga koja nasumnjivo pokazuje poreklo ponašanja tog „milionera koji ne poštuje zakone".

A kad je australijski zakon progovorio kroz usta onog sudije koji je Đokoviću dao za pravo, što je najavilo njegovo učešće na turniru, na jednom od tih okruglih stolova na nacionalnoj televiziji čuo se i ovakav komentar; „Zakon mora da se poštuje, šta god da kaže neki sudija!" Tako smo saznali da zakon i sudija nemaju međusobnih veza. Interesanto, bez daljega.

Električni automobili i mreža u slučaju Đoković

Za groteskni ton u ovoj besomučnoj trci da se ne izostane iz „mejnstrima" (ili, preki put do „slave od pet minuta" za one kojima je autocenzura pogonsko gorivo), pobrinuo se portal „Pet dana", sa člankom pod sledećim naslovom; „Đoković i Srbija komplikuju evropski san o električnim kolima"!

U tekstu se samo navodi stvar oko Rio Tinta i odluke srpskih vlasti o tom projektu, onako površno, jer suština je u naslovu, ne u sadržaju. Nema ni predviđanja šta će se dalje događati kad Evropa ostane bez električnih automobila, šta će i kuda će, to se ne kaže. Samo sa na kraju tvrdi da je „Đoković pogoršao stvari za evropsku automobilsku industriju". Kakvu moć ima taj teniser!

Brže od štampe, radija i televizije, bile su takozvane „društvene mreže", mada se zna da se na njima uglavnom javlja „društvo" koje tu nalazi samo potvrdu svojih predrasuda. I jedinstvenu priliku da se u javnost anonimno, kao iz bunkera, makar za čas pobegne sa čistine anonimnog života.

E, tu je stvarno bilo svega i svačega, i kao što je običaj na tim mrežama, najviše je bilo prostačkih psovki, zajedljivosti, uvreda, opšteg ubacivanja u taj digitalni ventilator onoga što se normalno izbacuje u toaletu, mržnje i svađa oko ničega.

Čitanje te pomalo zastrašujuće „kloake" znači obavezni gubitak dragocenog vremena, ali ovog puta je to bila i novinarska obaveza, makar i letimično, što je zbog poplave komentara ponekad potrajalo i do četiri sata ujutro.

I nije bilo uzalud, jer tu se pokazala povelika razlika između onoga što su zvanični mediji „diktirali", i onoga što je tu moglo da se pročita. Najpre, dobar deo učesnika je stao na stranu Đokovića, naspram lavine kritika i uvreda koje su mu bile upućene.

„Nole, najbolji u istoriji tenisa", „Čovek od principa, neponovljiv", „Bravo Novače, ne ponižavaj se pred pred diktaturom", „Novak je već pobedio u onom najvažnijem - sačuvati dostojanstvo"... To je samo par komentara kakvih je bilo na stotine.

No, druga, i brojnija strana, nije ostala dužna, i uglavnom je ponavljala ono već viđeno ili pročitano u medijima. Uz opšte veličanje Nadala, razume se: „Nadal, genije", „Novak  nikada neće biti veliki kao Nadal, šta god da osvoji", „Nadal, jedan, jedini"...

I sve tako u početku, dok se stvari nisu usijale i prešle u svađu, sportsku, političku obavezno, sanitarnu, o istoriji i budućnosti sveta, i o svemu drugom što je svakom tog časa padalo na pamet.

„Kako možeš da veruješ prevarantu koji falsifikuje dokumenta?" pita jedan.

„Kako ti veruješ Nadalu koji se, bez maske,  sastaje se bivšim kraljem koji je pobegao iz zemlje?", odgovara drugi.

„Od Nadala nema boljeg." „Ma nemoj, pa on je samo prebacivač loptice preko mreže, Nole je gospodin teniser".

„Đoković lomi reket kad gubi, nesportski." „A sportski ti je kad Rafa posle osvojenog poena, odmerava od lakta do šake!"

„Ludi Novak jede neko zrnevlje." „Bolje i to nego da ga kao Rafu optuže za doping".

„Ovaj prevarant je u Srbiji heroj!" „Svako ima svog heroja; Srbija Novaka, Engleska Borisa Džonsona, jel tako!"

I onde krenu uvrede „ti si fašista", „ti su komunista", „prljavi frankista", „crvena bando"...

No, najveći broj komentara bi mogao da sve svede na ono „svi smo jednaki pred zakonom". Eh, kako bi bilo dobro da je to tako, svuda i zauvek.

Slučaj Zaka Efrona i fudbalska izuzeća

Jer, znamo da je u Australiju stiglo još tenisera sa istom dozvolom koju je i Novak imao, ne zaboravimo onu češku teniserku, koju, nažalost, niko više ne pominje, što slučajno, što namerno, kako ko.

Ali važnija od toga je svakako izjava Majkla Utrama, funkcionera australijskog Ministarstva unutrašnjih poslova, „agenta 007", kako ga naziva „El Mundo", koji je „zaustavio Noleta".

Pogledajmo za trenutak šta 8. januara o tome piše taj španski list: „Niko ne prelazi preko australijske barijere koju drži super agent Majkl Utram. Dobro, skoro niko. Jer, to je uspelo mlađem bratu holivudske zvezde Zaka Efrona. Bilo je to u aprilu prošle godine, kad su granice bile hermetički zatvorene. Dilen, brat glumca, dobio je dozvolu za ulazak od vlade Novog Južnog Velsa. To se ništa nije dopalo australijskim građanima koji su bili rasuti po svetu, a da nisu mogli da se vrate u svoju zemlju... Na pitanje političara iz Kambere, Utram je ulazak mlađeg Efrona opravdao govoreći da on dolazi sa jednim mega projektom, koji će pogođenoj kinematografiji doneti dva miliona dolara. No, više senatora ga je optužilo da je bogate i slavne stavio iznad Australijanaca koji su se našli zarobljeni u inostranstvu".

Toliko o jednakosti pred zakonom, i medijskom tumačenju iste? Ne, ima još.

U septembru prošle godine, sanitarne vlasti Brazila su prekinule fudbalsku utakmicu između Brazila i Argentine. Razlog: četvorica argentinskih fudbalera su po nalogu tih vlasti morali da budu u karantinu sedam dana, a oni su se u punoj sportskoj opremi pojavili na terenu.

„Svetska bruka; suspendovan meč Brazil-Argentina od strane sanitarnih vlasti", kaže „El Pais". Dalje u tekstu pada ono drvlje i kamenje na „mešanje politike u sport", na „Bolsonara, koji ovo radi zbog predstojećih izbora", „brazilsku fudbalsku mafiju",itd.

A ima još.

Dvanaestog januara ove godine (obratiti pažnju na datum), u Saudijskoj Arabiji su se četiri španske ekipe borile za Super kup Španije. Po završetku tog turnira, na konferenciji za štampu, neko je postavio pitanje zašto je više nevakcinisanih fudbalera igralo te utakmice.

Rubijales, šef španskog fudbala, ovako odgovara: „Sport stvara izuzetke".

Na pitanje zašto se bar šest zaraženih igrača u Madrid vratilo u istom avionu sa ostalima, odgovor nije bio jasan. Nije se ni saznalo ko su ti igrači, jer španski zakon ne dozvoljava da se o privatnim stvarima ljudi, kao što je bolest, javno govori, a još manje da se njihov lik pojavljuje na televiziji. To je zabranjeno. Zabranjeno za sve, ali... Španci često kažu da posle svakog „ali" ne dolazi ništa dobro.

U vezi pravde i zakona, javio se i Nadal: „Đoković nije jedini krivac za sve ovo što se dogodilo." Tačno, ali ko su ostali krivci, to nam nije rekao. A kad će, ne znamo. 

Teška artiljerija

I kad je Nadal, svakako jedan od najvećih tenisera današnjice, osvoji Australija open, patriotskom uzbuđenju javnosti toliko je porasla temperatura, da ovde nema mesta da se makar deo toga navede.

Niko ko drži do sebe nije propustio priliku da uskoči u taj voz prepun pohvala, koje su neretko padale u sferu bizarnosti, kao ona da se ovom teniseru dodeli plemićka titula!

Najpre je publici objašnjeno da je Nadal, ako ne najbolji onda tu negde, rame uz rame sa šahistom Aljehinom, gimnastičarkom Larisom Latininom, Simon Biles, Edijem Merksom, Usainom Boltom, Šumeherom i Hamiltonom, Mesijem, Ronaldom i Peleom, Džekom Niklausom, Džordanom i Bilom Raselom, Đakomom Agostinijem, i ostalim legendama svetskog sporta.

Sada je, međutim, došao red na „tešku kategoriju", na ozbiljan svet iz kulture, filozofije, advokature, kinematografije, i naravno, rokenrola, na poznate ličnosti i one koje sebe takvim smatraju, e da bi se događaju dala čvršća podloga od onog prostog navijačkog zanosa.

Evo samo dva primera.

Pisac Andres Trapijeljo o svemu ovako piše: „Mi, ljubitelji tenisa, imali smo sreću da posle prilično dosadne epohe u kojoj je pragmatizam imao prednost nad umetnošću, vidimo najbolju igru svih vremena. Možemo da kažemo da smo imali privilegiju da ih gledamo dok igraju međusobno, ili protiv drugih - Federera, Nadala i Đokovića. To je skoro kao i reći: Hektor, Ahil, Agamemnon... Federer i lirika, Nadal i epika, i... Đoković ili psihoanaliza, dakle tragedija. Federer kako radi sve lako, Nadal uprkos teškoćama, i Đoković protiv svog ludila... Kad se pojavio, ulivao je pomalo i strah... Izgledao je kao čopor vukova... A njegov mlađani brat kako puca sa tri podignuta prsta, isto kao snajperista Velike Srbije..."

Drugi primer. Advokat Havijer Gomes de Lianjo, naslov preko cele stranice: „Lekcije jednog Španca u Melburnu", a u tekstu se Nadalov jedinstveni uspeh poredi sa borbom u Termopilima! I podupire onim što su o upornosti i borbenosti nekada pisali ili govorili Pio Baroha, Pjer de Kuberten, Hulio Urbina i Sebaljos, poslanik iz vremena vladavine Alfonsa XIII, zatim Lamartin, a posebno Rabindranat Tagore, i to ovako: „Neko mu je, možda njegova (Nadalova) majka, kada je bio dete, morao da ispriča onu priču pesnika Rabindranata Tagorea, koji upozorava da ako ptici zlatom prekrijemo krila ona nikada više neće moći da poleti".

I za kraj, neizbežni Servantes, i uputstvo za pobedu Basilija iz Don Kihota: „Čudo, kakvo čudo? Veština i lukavstvo!" Toliko.  

Kad se sve ovo pročita, a naveden je mali deo od sličnih napisa, neizbežno se javljaju neka pitanja. Zašto su Španci tako malo do sada poznavali Nadala? Zar im njegovih dvadeset do sada  osvojenih velikih turnira, nije bilo dovoljno za to? Zar nije bila dovoljna njegova blistava teniska karijera da ga shvate kao krajnje borbenog igrača koji se nikada ne predaje? Zar on i pre Melburna nije već bio legenda tenisa? Što će i ostati, čak i ako nikada više ne uzme reket u ruke.

Ili je sve ovo što se dogodilo, tebalo nekom drugom za nešto, što ima malo veze sa sportom. Vreme, jedini nepogrešivi sudija, to će nam i pokazati.