Starijoj generaciji ljubitelja fudbala Ivica Osim je bio „Štraus sa Grbavice". Za moju generaciju bio je trener Željezničara u vreme Videotona, selektor reprezentacije Jugoslavije na Mundijalu u Italiji 1990. i poslednji trener Partizana dok još postoji „velika četvorka". Živeo je ispunjeno, dugo i dostojno.

Rodio se na Đurđevdan one godine kad je po legendi nastala pesma koju će proslaviti isti pesnik i kompozitor koji je napisao pesmu „Jer kad ostariš". Umro je pet dana uoči svog osamdeset prvog rođendana, prvog dana meseca maja i poslednjeg dana meseca ramazana, na Praznik rada, dan uoči Ramazanskog Bajrama.

U vreme kad je pesnik napisao stih „čini mi se da mjesec ramazana počinje", bilo je u tome - u kontekstu tadašnjeg društvenog poretka u rodnom gradu Gorana Bregovića i Ivica Osima - nečega skoro subverzivnog. Otud i naglašen poetski štimung u utisku lirskog subjekta koji ne zna pouzdano, nego mu se tek čini da „mjesec ramazana počinje".

Tridesetak godina kasnije, kad umire Ivica Osima, celo Sarajevo savršeno dobro i nepogrešivo zna da mesec ramazana - završava.

Starijoj generaciji ljubitelja fudbala Ivica Osim je bio „Štraus sa Grbavice". Za moju generaciju bio je trener Željezničara u vreme Videotona, selektor reprezentacije Jugoslavije na Mundijalu u Italiji 1990. i poslednji trener Partizana dok još postoji „velika četvorka".

Posle je bio Štrum iz Graca, pa su bile ponude iz Real Madrida koje je gospodski odbacio kao nešto preveliko za njega, pa je bio Japan, pa je nakon što su već počeli zdravstveni problemi bio čovek koji je spasio bosanskohercegovački reprezentativni fudbal, nakon čega je ova selekcija, pod vodstvom Safeta Sušića, jedne od ikona reprezentacije Jugoslavije iz njegovog vakta, uspela da se plasira na Mundijal u Brazilu 2014.

U vreme Mundijala u Italiji, na beogradskoj televiziji vrteo se spot gde Osimov lik na ekranu prati tada popularna pesma grupe Hari Mata Hari „Prsten i zlatni lanac daće ti Bosanac". Ivica Osim je bio paradigma Bosanca u poslednjim vremenima kad je to u opštem razumevanju bilo nešto više od puke zavičajne pripadnosti, a nije predstavljalo nametanje bilo kakvog (nad)nacionalnog identiteta. Kad je rat počeo, nijedan Sarajlija koji se nije zatekao u Sarajevu nije toliko džentlmenski ostao veran svom gradu.

Čovek koji je usred rata otpevao pesmu čiji je emotivni vrhunac stih o Željinom stadionu, otpevao je i pesmu kako čoveku kad ostari niko ne kuca na vrata, ni potok s ribama od srebra, ni mlado ždrebe vlažna oka, ni jabuka u cvatu.

Ivica Osim je umro kad jabuke beharaju.

Živeo je ispunjeno, dugo i dostojno, ostavio za sobom hiljade ljudi koji su ga voleli, ostavio decu, unučar i praunučad.

A opet, kako pesma kaže: Pomalo je tužno.