Ne sećam se da sam ga ikada gledao kako igra, ali je starija sarajevska generacija godinama kasnije, kad god bi neko „zarobio” loptu na nekoj utakmici, deklamovala reči radijskog reportera: „Lopta je kod Osima, prolazi jednog, drugog, trećeg igrača… Osim i dalje dribla… Poštovani gledaoci, dok Osim ne doda nekome loptu, poslušajte muziku iz studija”. Na dan kada je umro reflektori na stadionu Grbavica svetleli su 81 minut. Bio je jedan od retkih kome inače surovi navijači nikada nisu uputili nijednu uvredljivu reč.

Lica duboko zarivenog u dlanove, stariji muškarac je ridao sedeći na niskom trotoaru ulice koja je vodila pravo ka Željinom stadionu. „Moj Željooooo, moj Željooooo”, jecao je dok je pored njega nemo prolazila masa ljudi koji su se, spuštenih glava, vukli ka kućama posle utakmice.

Tek neki minut delio je tim sa Grbavice od finala Kupa UEFA. Mađar Čuhai, ako se dobro sećam imena, zabio je gol pred sam kraj utakmice i odveo Videoton na dvomeč protiv Reala.

Puno godina kasnije, gledajući golove sa ove utakmice, video sam da je Ivica Osim, jednako očajan posle gola Mađara, zario lice u dlanove i trenutak kasnije podigao pogled nadajući se da bi Željo, kakvim čudom, mogao postići gol. Ali eto, nije se desilo.

Bila je sreda poslepodne i umalo nisam pao na popravni iz mehanike, jer sam zbog utakmice bio primoran da zapalim iz škole. Bežao sam, doduše, i zbog Zvezde, Partizana, Osijeka.

Poraze, do tog trenutka, nisam shvatao tragično, vodeći se čini mi se, američkom krilaticom da u sportu „nekada pobediš, nekada izgubiš, a nekada pada kiša”, koju sam još kao klinac čuo od Kreše Ćosića, dok je u Sarajevu, i mahom kod nas u kući, služio vojsku. 

Peleov fudbal u Dolini ćupova

Odrastao sam otprilike 100 metara vazdušne linije od „Doline ćupova” u novoizgrađenom naselju u koje se maltene istog dana doselilo nekoliko fudbalera Željezničara – bezmalo cela odbrana i deo veznog reda. Blagoje Bratić, Josip Bukal, Škija Katalinski i Branimir Jelušić živeli su u krugu od 30 koraka od stana koji je od Želje dobio moj otac, u to vreme kapiten košarkaškog kluba. Ispod našeg stana živeo je Svila Martinović, legenda starog, predratnog Želje, koji je po potrebi bio i golman i centarfor.

U tom tek izgrađenom naselju jedina istinska zabava bio je fudbal. Igrali smo ga neprestano, po blatu, vrućini, snegu, kiši, danju i noću. Dres velikog Edsona Arantesa do Nasimenta Pelea stajao je, uvijen u celofan, na polici ispod televizora u dnevnoj sobi Blagoja Bratića. Imao sam čast da ga nekoliko puta nosim tokom fudbalskih mečeva u parku ispred zgrade. Tajno, naravno.

Jednom smo igrali i loptom kojom je na Koševu odigran meč Željezničar–Santos. Nakratko, jer nas je jedna od legendi Želje ukebala dok smo se peli na trafostanicu ne bi li vratili loptu posle jednog nekontrolisanog voleja. Izleteo je iz kola, zgrabio loptu i jednako brzo i bez reči otišao. Vratio se posle pola sata sa dve glanc nove lopte, koje smo dobili u zamenu za obećanje da ni za živu glavu, više nikada u životu i ni pod kojim uslovima, nećemo „Peleov fudbal” izneti iz kuće.

Loptu kojom smo igrali, zaista, bar jednom je raspalio Pele, koji je na toj utakmici dao izjednačujući gol za Brazilce. Željo je, saznao sam pišući ovaj tekst, poveo golom jednog od naših komšija – Josipa Bukala.

Škija Katalinski je stanovao u prizemlju i sa terase nam je bacao kostobrane kada bi majke sa prozora počele da urlaju zbog krvavih cevanica.

Ispucavanje u špediciju

U to vreme, Ivica Osim bio je kapiten i kasnije trener fudbalskog kluba. Ne sećam se da sam ga ikada gledao kako igra, ali je starija sarajevska generacija godinama kasnije, kad god bi neko „zarobio" loptu na nekoj utakmici, deklamovala reči radijskog reportera, koja glasi otprilike ovako: „Lopta je kod Osima, prolazi jednog, drugog, trećeg igrača… Osim i dalje dribla… Poštovani gledaoci, dok Osim ne doda nekome loptu, poslušajte muziku iz studija".

Osimova tehnika u danima kada je baš bio raspoložen za igru, pričali su nam stariji, dovela je do pojave fudbalskog lokalizma „u špediciju”. Suštinski, taj izraz predstavljao je opis reakcije protivničke odbrane na njegove poteze, kada su bekovi panično ispucavali loptu ka reklami firme „Špedicija” koja je visila na vrhu koševskog stadiona.

Odlično ga se sećam kao trenera na pomoćnom igralištu stadiona Grbavica. Sećam se i dana kada je umesto šljake, na kojoj su trenirale generacije fudbalera, postavljena trava. Sećam se kako smo preskakali ogradu i gađali gol iz kornera sve dok nas čuvar ne bi oterao. Sećam se dana kada su prvi put uključeni reflektori i silnih krugova koje sam, u jednom drugom sportu, pretrčao oko stadiona.

Priče o Želji

Nedugo posle poraza od Videotona, izgrađena je severna tribina, pa više nismo mogli da gledamo utakmice sa krova „Lorisove” zgrade, jer je novi krov zaklanjao maltene pola terena.

Osim sa fudbala, pamtim ga i sa pijace na Grbavici, na kojoj smo ostajali satima jer su bivši kapiteni fudbalskog i košarkaškog kluba, Ivica Osim i Zoran Maroević, svaki put, bez izuzetka, priče o Želji pretpostavljali nabavci u obližnjem Kapriju. Mi deca smo, u zamenu za par sat-dva mira, dobijali „kaprićoze”.

Tu smo saznali i da je stadion Grbavica dobio nadimak „Dolina ćupova”, po nekom klancu u Indokini gde su se onomad vodile stravične borbe, pa je neki fudbaler Olimpije, čijeg se imena nažalost ne sećam, Grbu uporedio sa tim mestom. Valjda jer je sa Grbavice bilo teško odneti bodove, što zbog odbrane, što zbog navijača.

Na dan kada je umro Ivica Osim, reflektori na stadionu Grbavica svetleli su 81 minut. Bio je jedan od retkih kome inače surovi navijači nikada nisu uputili nijednu uvredljivu reč.