Fudbaleri Ukrajine su se za mesto u baražu za odlazak na Mundijal, koji će se ove godine održati u Kataru, „usred zime, kad mu vreme nije", izborili polovinom novembra 2021. Tri meseca kasnije, prvi ruski vojnici su bez pokazivanja pasoša prešli ukrajinsku granicu, što je Zapad iskoristio da Dostojevskog najzad izbaci iz školske lektire. Ipak, Ukrajina neće otići u Katar, pošto je u Kardifu izgubila od Velsa.

U šestoj epizodi treće sezone Netfliksove serije „Kruna" prikazano je kako se mladi princ Čarls, neposredno pre nego što je proglašen za Princa od Velsa, suočio sa Velsom i Velšanima. U duhu vrhunske engleske televizijske dramaturgije, autentična epizoda iz prinčevog studentskog života iskorištena je ne bi li se pred gledaoce izneo važan deo složenih identitetskih odnosa u državi čije „činjenice i slagalice" natkriljuje neprikosnovena institucija monarha.

Većina onih koji su u nedelju petog juna pratili direktan prenos fudbalske utamice između reprezentacija Velsa i Ukrajine verovatno nisu gledali ovu epizodu „Krune", ali su teško mogli da izbegnu da i tog prepodneva do njih ne dopre makar delić neke od bezbroj (dez)informacija o ratu koji već stotinu i kusur dana preti da preraste u svetski.

Ukrajina u baražu

Fudbaleri Ukrajine su se za mesto u baražu za odlazak na Mundijal, koji će se ove godine održati u Kataru, „usred zime, kad mu vreme nije", izborili polovinom novembra 2021. Tri meseca kasnije, prvi ruski vojnici su bez pokazivanja pasoša prešli ukrajinsku granicu, što je Zapad iskoristio da Dostojevskog najzad izbaci iz školske lektire.

Klimavi početak Putinove „specijalne vojne operacije" označio je i uspešno okončanje dugogodišnjeg procesa odstranjivanja ruskih sportista sa međunarodne takmičarske scene. Ponekad još na teren istrči pokoji ruski teniser i šahista, ali nakon što je Kasper Rud u nedelju igrao finale Rafaela Nadala, pardon, Rolan Garosa, nije nemoguće kako će nakon šaha, gde već godinama stoluje Magnus Karlsen, književnosti, gde top-listama vladaju Karl Uve Knausgor i Ju Nesbe, Norvežani preuzeti primat i u tenisu.

Da imaju ozbiljnih ambicija u fudbalu, na sopstvenoj tetoviranoj koži pre nekoliko dana iskusili su i izabranici Dragana Stojkovića Piksija. Norveška „devetka" Haland je načinom na koji je smestio loptu u našu mrežu pod severnom tribinom beogradske Marakane načitane ljubitelje fudbala, a naročito navijače niškog Radničkog i Sarajeva, još jednom pomalo podsetio na nekadašnjeg centarfora Hamburgera i nemačke reprezentacije Horsta Hrubeša, koji je na poziciji centarfora igrao poput vojnika Vermahta koji „samo izvršava naređenja".

Uvođenje ratne terminologije u tekst nas, jednim od onih pasova koje je umetnički besprekorno izvodio Marko Elsner, iz daleke hladnoratovske prošlosti vraća u sve topliju ratnu sadašnjost, u kojoj su se, u nedeljno poslepodne, igrači fudbalske reprezentacije Velsa našli u svojevrsnom nastavku filma Džona Hjustona „Beg u pobedu".

Hjuston je od sportova najviše voleo lov, tuču se Erolom Flinom, pušenje tompusa i ispijanje viskija sa Orsonom Velsom, ali je u pomenutom filmu - u kome su, sem Majkla Kejna i Slaja Stalonea igrali i Pele, Ardiljes, Bobi Mur i Dejna - sjajno prikazao zbog čega je to fudbal „više od igre", to jest, politika. A svi koji su gledali utakmicu između Velsa i Ukrajine mogli su da vide šta se desi kada prsne vrč prepunjen politikom i fudbal ponovo postane igra. 

Pevati i igrati fudbal na kiši nije ista stvar

Veliki Partizanov navijač Božo Koprivica i aktuelna Zvezdina „desetka" Aleksandar Katai saglasni su kako se najbolje fudbalske utakmice igraju po kiši. Takav jedan sportski pljusak sručio se na Gradski stadion u Kardifu, gde se igrala utakmica čiji će ishod odrediti poslednjeg evropskog predstavnika na Svetskom prvenstvu u Kataru, gde će u grupi sa Brazilom, Kamerunom i Švajcarskom nastupiti i reprezentacija Srbije.

Nekoliko dana ranije, Ukrajinci su u polufinalu baraža tukli Škote u Glazgovu sa 3:1. Bila je to utakmica u kojoj je uticaj trenutne globalne političke situacije na zbivanja na terenu bio toliko prisutan da se ispolitizovanost sportskog događaja, poput guste magle, mogla „seći nožem".

Stekao se utisak kako su Škoti prva dva gola primili iz pijeteta spram svega onoga kroz šta prolaze njihovi protivnici, koje je sa tribina podržavalo nekoliko hiljada u žuto i plavo obojenih izbeglica-navijača. Škotski mediji su pred utakmicu isticali kako će njihovi fudbaleri bez obzira na ishod meča biti na gubitku: ako izgube, neće biti u prilici da se sa Velšanima bore za odlazak na Mundijal, a ako pobede, ispašće kako su Ukrajincima oduzeli i to malo preostalog razloga za radovanje.

Tako je fudbal počeo isuviše da liči na Evrosong. Utakmica u Kardifu pretila je da se pretvori u još jedan „front" gde se sa lažnom neizvesnošću, uz svesrdnu podršku medija, iščekuje nova demonstracija evropske solidarnosti sa Ukrajincima. Ovu atmosferu je podgrejala slika iz svlačionice ukrajinskih fudbalera, koju je krasila ratna zastava, išarana potpisima boraca sa prve linija fronta.

Međutim, kada su dva tima, predvođena Geretom Bejlom i Andrejom Mikolajovičem Jarmolenkom izašli na teren, desilo se ono što je malo ko očekivao.

Umesto političke manifestacije, počela je fudbalska utakmica! 

Šta bi rekô Džon Tošak, šta bi rekao Lobanovski... a šta Miljan Miljanić

Nije to bio fubalski spektakl, ali se u svakom trenutku utakmice videlo kako su igrači i jednog i drugog tima usredsređeni samo na jednu stvar - na loptu. I dok su se, kako to vole da kažu sportski novinari, izgledne prilike smenjivale pred oba gola, svi oni koji u svojim navijačkim pasošima imaju dovoljan broj pečata odgledanih velikih utakmica prisećali su se Džona Tošaka i Valerija Lobanovskog, koji su fudbal igrali u različitim vremenima, ali su im se, makar delimično, preklopile trenerske karijere.

Tošak je, između ostalih, bio „šef struke" u madridskom Realu, dok je Lobanovski trenirao Dinamo iz Kijeva, te reprezentacije SSSR-a i Ukrajine. I dok je Tošaka, tokom njegove igračke karijere, od ostalih na terenu izdvajala visina, Lobanovski je od svake ekipe koju je trenirao pravio svojevrsni simfonijski orkestar. Svi njegovi timovi igrali su lepo i snažno, a vrhunac je stigao u finalu Kupa pobednika kupova 1986. godine, kada je kijevski Dinamo, predvođen već tada veteranom Olegom Blohinom, rasturio madridski Atletiko sa 3:0.

Tog istog leta, Lobanovski je sa reprezentacijom SSSR-a na Mundijalu u Meksiku doživeo jednu od onih sportskih tragedija zbog kojih fudbal i jeste „najvažnija sporedna stvar na svetu". U osmini finala, Belgijanci su dali dva gola iz čistih ofsajda i otišli dalje, čak do polufinala.

Trideset i šest godina kasnije, taj duh tragičnog sportskog poraza kao da se uz svu onu kišu sa tmurnog kardifskog neba sručio na ukrajinske fudbalere. Najviše je pokisao Jarmolenko, koji je promašio nekoliko izglednih šansi a onda i postigao jedini, odlučujući pogodak, poslavši loptu iza leđa sopstvenog golmana.

I dok su, posle poslednjeg sudijskog zvižduka, ukrajinski fudbaleri sa suzama u očima otpozdravljali svojim tužnim i gordim navijačima, neki gledaoci u Srbiji su se, možda, setili fudbalera naše reprezentacije kojima je, nakon što su UN uvele sankcije SR Jugoslaviji, onemogućeno da nastupe na Evropskom prvenstvu, koje se leta 1992. godine igralo u Švedskoj. Trebalo je da za „plave" na tom prvenstvu igraju fudbaleri iz Srbije i Crne Gore, a na mesto selektora se, nakon ostavke Ivice Osima, bio vratio Čiča jugoslovenske fudbalske vojske u otadžbini, Miljan Miljanić.

Naši fudbaleri su krenuli na prvenstvo kao favoriti, ali su u Švedskoj stigli tek do piste štokholmskog aerodroma, odakle su, nakon mnogo sati mrcvarenja, jedva uspeli da se vrate u zemlju.

Takmičenje nam je dozvoljeno tek pet godina kasnije, kada smo u baražu kvalifikacija za odlazak na Mundijal u Francuskoj '98, u dve utakmice, Mađarima u mrežu smestili tuce golova. 

Od Lake konjice do nestašne dečice

A samo dan pre opisane baražne utakmice u Kardifu, ti isti Mađari su u Budimpešti, na stadionu „Puškaš arena", u okviru Uefine Lige nacija, tukli Engleze golom iz penala. To je, opet, one koji se toga sećaju i one kojima su oni koji se toga sećaju to mnogo puta i prepričali, podsetilo na Ferenca Puškaša i ostale mađarske fudbalske reprezentativce, koje je pedesetih godina dvadesetog veka ceo svet zvao pripadnicima Lake konjice.

Mnogi ovu mađarsku reprezentaciju smatraju najboljim fudbalskim timom svih vremena. Osvojili su zlato na olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952, pobedivši u finalu Jugoslaviju sa 2:0, a onda u novembru 1953. došli na Vembli, gde su deklasirali Engleze 6:3. Svi su ih već videli kao buduće šampione sveta, ali su u finalu Mundijala koji se 1954. godine igrao u Švajcarskoj, izgubili od Nemaca 2:1.

Kraj te utakmice utkan je u poslednje kadrove filma „Brak Marije Braun" Rajnera Vernera Fasbindera, a početak utakmice između aktuelnih reprezetacija Mađarske i Engleske postao je udarna vest u britanskim medijima.

Meču u Budimpešti prisustvovalo je tridesetak hiljada mađarskih mališana, jer su Mađari kažnjeni zabranom prisustva odraslih navijača zbog rasističkih ispada koje su Orbanovi glasači činili tokom utakmica igranih prošlog leta, na Evropskom prvenstvu. Pred sam početak utakmice, reprezentativci Engleske rutinski su kleknuli, jer od ubistva američkog Afroamerikanca Džona Flojda, pred svaki prvi sudijski zvižduk kleče u znak protesta protiv rasizma. Ovo klečanje se, vremenom, pretvorilo u neku vrstu kratkog protestnog kniksa, ali je i tih nekoliko sekundi bilo dovoljno da mađarski školarci gromoglasno zvižde Englezima i da im na mađarskom viču: „Ua!"

I tako se britanski mediji nakon utakmice nisu mnogo bavili porazom izabranika Gereta Sautgejta, već ponašanjem mađarske omladine. Na konferenciji za štampu, engleski selektor je izjavio kako je nesportsko ponašanje mađarskih školaraca najverovatnije rezultat „nasleđenog načina rasuđivanja", ali da on i njegovi fudbaleri kleče pred početak svakoga meča upravo da bi edukovali takvu publiku.

Nedavno odigrana finalna utakmica Lige šampiona pokazala je kako dodatna nastava nije potrebna samo mađarskim pionirima i omladincima, već i zvaničnicima Evropske kuće fudbala i lokalnim vlastima Grada svetlosti.

Demoni „Hejsela" nad stadionom „Francuska"

Ovogodišnje finale Lige šampiona trebalo je da se igra u Sankt Peterburgu, ali je nakon početka rata u Ukrajini Uefa odlučila ne samo da iz daljih takmičenja izbaci sve ruske klubove i reprezentacije već i da se veliko finale između Liverpula i Reala premesti u parisko predgrađe Sen Deni, gde se nalazi stadion „Francuska".

Reč je o onom istom stadionu gde se, u noći terorističkog napada na koncertnu dvoranu „Bataklan", igrala prijateljska fudbalska utakmica između timova Francuske i Nemačke, kada je na prilazima ovom sportskom objektu ubijeno i ranjeno nekoliko ljudi.

Ni to, ni činjenica da će u francusku prestonicu doći na hiljade engleskih i španskih navijača, nije uticalo na nonšalanciju ljudi iz Uefe i lokalnih vlasti, koji su, čini se, poverovali u stvorenu medijsku sliku o svim lepotama sveta najzad oslobođenog balasta Rusije. Da nešto nije u redu, postalo je jasno tek kada je zvanični spiker na stadionu obavestio raspevane navijače i već zagrejane fudbalere kako će početak utakmice kasniti petnaest minuta. Ekipe su se potom vratile u svlačionice, pa je početak pomeran još dva puta, da bi utakmica počela u evropski preciznih 21 čas i 36 minuta!

Razlog za ova odlaganja jeste očajna organizacija utakmice, što je uslovilo stvaranje velikih gužvi pred kapijama stadiona. To je pak dovelo do toga da mnogim navijačima sa kupljenim ulaznicama nije bilo dozvoljeno da uđu na stadion, dok su oni koji ulaznice nisu ni imali, nesmetano preskakali zaštitnu ogradu i trčali ka tribinama. Sve to je za francuske policajce bio dovoljan razlog da isuču pendreke i upotrebe suzavac i biber-sprej.

Sva sreća, pa u nastalim neredima niko nije nastradao, ali to nikako nije moglo da spreči ljude da se prisete tragedije koja se desila 1985. godine na briselskom stadionu „Hejsel", kada je pred početak finala Kupa šampiona između Liverpula i Juventusa došlo do navijačkih nereda u kojima je poginulo na desetine, uglavnom italijanskih navijača.

Tada je Uefa na pet godina izbacila engleske klubove iz svih takmičenja, a britanska premijerka Margaret Tačer je, pripretivši čelnicima fudbalske asocijacije kako će ukinuti fudbal, za kratko vreme uspela da od engleskih stadiona načini najbezbednija mesta za dobar provod.

Pa ipak, tek dva meseca nakon početka rata u Ukrajini, engleski navijači su, tokom proslava važnih pobeda svojih klubova, počeli ne samo da utrčavaju na teren, već i da fizički napadaju protivničke fudbalere i trenere.

Istorija se, izgleda, opet reprizira. Ne preostaje nam ništa drugo nego da se nadamo kako će na programu i ovoga puta biti neka farsa.