Kako to da je Dejan Bodiroga najbolji igrač Evrope svih vremena a nije najbolji u istoriji Zrenjanina? I kako to da je sve počelo sa Ćaletom da bi tek mnogo kasnije došao Deda?

Rolerkoster u koji su ovog juna ušli navijači košarkaškog kluba „Crvena zvezda" nikako da se zaustavi. Ali da umesto navijača ceo ovogodišnji šampionski tim provozate u najluđem rolerkosteru i da posle toga neko treba da pogodi slobodno bacanje - nemam dilemu kome bih dao loptu u ruke.

Dejan Davidovac sigurno nije neko ko ima najbolji šut, daleko od toga da je najvredniji, telo ga odaje da teretana nije institucija koju mnogo češće posećuje od kafane. Dejan Davidovac je, uprkos tome neko koga nije lako pomeriti u reketu a nije ga lako pomeriti ni na bilo koji drugi način. Možeš da ga srušiš na parket ali ne možeš da mu srušiš koncentraciju. Topovski udari, uvrede, skandiranje pune dvorane njega ne dotiču i utisak je da mu je isto da li šutira u nekadašnjem zrenjaninskom „Medisonu", u dedinom dvorištu u Kleku ili u prepunom Pioniru, Areni ili nekoj užarenoj grčkoj ili turskoj dvorani.

Kad se tome doda i neverovatna košarkaška inteligencija dobija se košarkaš protiv koga je veoma teško igrati. To je valjda kombinacija te ravničarske mirnoće i gorštačkog samopouzdanja.

Let za Moskvu

Samo takav igrač će leta 2022. kao svoju sledeću destinaciju izabrati Moskvu i najveći ruski klub, kome će u sledećih godinu dana najteže gostovanje biti kombinacija posete Katedrali u Kazanju i utakmice sa Uniksom.

Zluradi će primetiti da bi u nekim drugim okolnostima na trojci ili četvorci u CSKA igrao Klajburn a ne Davidovac i biće u pravu, ali Davidovac takav kakav jeste - jeste igrač za tako veliki klub. Još kad bi taj klub igrao 30-40 utakmica godišnje, koliko će silom prilika igrati CSKA sledeće sezone - to je za njega idealno.

Dejan je zapravo košarkaš koga kao da smo izvukli iz osamdesetih, iz onih televizijskih prenosa subotom u pet. Iz vremena kada su za košarku više trebale karakteristike potrebne za šah nego za atletiku i kada se su, uostalom, igrala samo 22 meča (plus plej of). I nekako mi je prirodnije da zamislim Davidovca kao Čuturu u onoj Novoselovoj šampionskoj Ciboni nego kod Radonjića u ovoj šampionskoj Zvezdi u kojoj je napad samo onih dvadesetak sekundi koje služe za odmor od fanatične odbrane.

Možda zato navijači o Davidovcu uvek pričaju na kraju, nikada na početku sezone. Možda ga zato i klub zaboravi u leto kad treba da pravi spisak igrača kojima bi trebalo produžiti ugovor, a možda je sve to posledica toga što se Davidovac preko leta ne sprema za sledeću sezonu sa privatnim trenerom već onako kako se njegov otac Uške, as malih košarkaških terena, spremao za sezonu kad je iz Rusande iz Melenaca prešao u Jedinstvo iz Novog Bečeja.

Malo rada a puno talenta - opšte je mesto svih kafanskih priča koje obično nemaju srećan kraj. A ovo je priča sa srećnim krajem, ne samo zbog broja nula na ovom ili nekom prošlom ili budućem Dejanovom ugovoru. Ovo je priča o košarkašu koji igra onako kako voli i koji će baš zbog toga još dugo igrati; pogotovo ako i van terena bude donosio pametne odluke kao na terenu.

I koga ovog leta prvi put čeka igranje za reprezentaciju. Možda čak i u Pragu i Berlinu na Evropskom prvenstvu.

Nije lako biti Bodiroga

Dejan Davidovac, naravno nikad neće biti kao Dejan Bodiroga. Dobro, nije lako biti Dejan Bodiroga. Kad se pogleda šta je sve osvojio i koliko je doprineo tim uspesima, nema nikakve dileme - Dejan Bodiroga je najbolji košarkaš Evrope svih vremena. Niko nikada osim Bodiroge nije bio šest puta šampion Evrope, tri puta sa klubom, tri puta sa reprezentacijom, dva puta šampion sveta, šest puta prvak država u kojima je igrao.

Sve MVP i druge pojedinačne titule samo bi potvrdile da sa Bodirogom niko ne može da se poredi, ali Davidovca poredimo samo u smislu da sve mnogo podseća: i taj Klek, i Zrenjanin, i prva sezona na pleju, Bodiroga kod Boše Tanjevića u Trstu sa 19 a  Davidovac kod Alimpijevića u Zvezdi sa 22, i posle pomeranje na dvojku, trojku koja je obojici bila prirodna pozicija, do četvorke na koju su ih treneri gurali jer su s njima tu bili najsigurniji. I sigurnost i samopouzdanje u odlučujućim trenucima. Bodiroga, naravno na mnogo višem nivou.

Rečnikom neke nove generacije Davidovac bi bio Bodiroga za siromašne; uostalom pesma Zvezdinih navijača glasi: „Jebeš pare, jebeš novac - Dobrić, Davidovac."

Zrenjaninci pod obručem

Bodiroga je, dakle najbolji košarkaš Evrope svih vremena ali nije najbolji košarkaš u istoriji Zrenjanina. To je Vilmoš Loci, zrenjaninski čarobnjak sa loptom, prvi košarkaš koji je odigrao 100 mečeva za reprezetaciju Jugoslavije.

Nekada Zrenjaninci nisu morali kao Bodiroga da idu do Zadra i Trsta da postanu igrači, ili kao Davidovac do Vršca i Železnika. Zrenjanin je bio grad košarke; prvu košarkašku loptu u Petrovgrad krajem tridesetih doneo je student Miroslav Mire Putnik, koji je i tvorac ekipe Proletera koja je 1956. postala drugi šampion SFRJ.

Do danas Zrenjanin je jedini srpski grad osim Beograda koji je imao prvaka države u košarci. Crvena zvezda je, naime osvojila prvih 10 šampionata Jugoslavije u košarci i 1956. na košarkaški stadion u Petefijevoj, iza Stare pijace u Zrenjaninu došla je u dresovima na kojima je prkiazano bilo deset zvezdica, deset šampionskih titula.

Utakmicu je direktno prenosio Radio Novi Sad, svih tri hiljade mesta na tribinama bilo je popunjeno mnogo pre početka meča, Zrenjaninci su hteli da se uvere da li je moguće da njihovi sugrađani Loci, Engler, Minja, Radojčić i Katić zaista mogu da ponovo pobede „Zvezdu" kao što su to već ubedljivo uradili na Malom Kalemegdanu.

Rezultat je bio 85:85, Proleter je dobio faul i dva slobodna bacanja u trenutku kada se oglasila sirena za kraj meča. Bacanja su se tada šutirala odozdo, onako kako smo zapamtili da je to radio Radivoj Korać a šutirao je rezervni igrač Proletera Rošival. Prvo je promašio a posle pogođenog drugog publika je prodrla u teren da proslavi titulu sa svojim igračima.

Od petorke Proletera koja je te godine izgubila samo jedan meč, četvorica su već bili reprezentativci, a Ćale i kapiten reprezentacije.

Vilmoša Locija su zvali Ćale, znao je sve o košarci, iako je igrao beka sjajno je izvodio horog udarce, bio je šarmer, zabavljač, odlazio je da nekoliko sezona igra u Partizan ali se vratio u svoj Proleter da s njim osvoji titulu prvaka Jugoslavije.

Crvena zvezda je danas, baš skoro kao posle onog rata, u seriji odličnih rezultata i titula, ali i u jednom neizvesnom trenutku kada se potpuno menja tim, kada prete neki novi proleteri;  siguran sam da će joj najviše nedostajati jedan Zrenjaninac čiji je pobednički mentalitet ovih pet godina toliko štrčao i koga po početnim slovima imena i prezimena (ili možda po nečem drugom) zovu Deda.

Kalinić je bolji igrač, on je u Zvezdu dolazio dva puta - kada joj je najviše trebalo da osvoji titulu i oba puta je odlučujuće doprineo da se to i desi. Ali, iskustvo pokazuje da je lakše pronaći igračke zvezde kojima je sve dozvoljeno na parketu nego diskretne heroje koji se iznenada pojavljuju kao neočekivana sila i rešavaju stvar.

Zrenjanin je, dakle srpskoj košarci dao samo najboljeg košarkaša u istoriji Evrope - Dejana Bodirogu. I pre njega Ćaleta - Vilmoša Locija, i posle njega Dedu - Dejana Davidovca.