Papa Vojtila se na prestolu Svetog Petra našao pored ostalog i snažnim zauzimanjem austrijskog kardinala Franca Keniga. Međutim, kada je ustoličen, papa Jovan Pavle II je "crvenog kardinala", kako su Keniga zvali zbog zalaganja za dijalog sa Sovjetskim savezom, udaljio iz svih vatikanskih službi. Kasnije, papa Vojtila se dva puta sreo s Gorbačovim i zakasnelo prihvatio Rusiju, izjavljujući da „Evropa treba da diše na oba plućna krila, i Zapadnim i Istočnim“. Do toga se još nije stiglo. Evropa za sada uglavnom ima upalu pluća.

Kada je austrijski kardinal Franc Kenig umro 2004. u 99. godini, njemu su pripisane dve zasluge za koje se ne zna koja je veća od koje, a opet, obe su uzajamno povezane.

U zvaničnom nekrologu napisano je da je „poznato da je on omogućio papsku nominaciju kardinala rođenog u Poljskoj Karola Vojtile, koji je 1978. postao papa Jovan Pavle II". Drugu je definisao njegov dugogodišnji sagovornik i prijatelj, nekadašnji austrijski vicekancelar, Erhard Busek. „Bez kardinala Keniga, ne bi bio mogućan kraj Hladnog rata", rekao je Busek. On nije mislio samo na ulogu koju je papa Jovan Pavle II imao u okončanju blokovske konfrontacije, nego i na samostalnu ulogu koju je austrijski kardinal imao mnogo pre nego što je Karol Vojtila izabran  prvog neitalijanskog papu posle mnogo vekova. 

Istočna politika

Kardinal Kenig bio je šampion „istočne politike" Vatikana, kako se naziva proces približavanja i dijaloga katoličke crkve sa komunističkim državama i građenju mostova između Istoka i Zapada. Franc Kenig je tu stajao na čelnom mestu.

Kenig je bio bečki nadbiskup od 1956. do 1958. godine, kada ga je papa Jovan XXIII imenovao za kardinala. Igrao je ključnu ulogu u pripremama za Drugi vatikanski sabor 1962-1965.

Pod Jovanom XXIII i Pavlom VI Kenig je bio jedan od velikih igrača u politici Vatikana. Postao je izvršni organ papske „Ostpolitike". Bio je ključan u pregovorima o modus vivendi sa komunističkim režimom u Mađarskoj - kompromisu koji je imao mnogo protivnika. Među njima je bio i kardinal Mindsenti, koji je samo napustio izgnanstvo u američkoj ambasadi u Budimpešti na masovno nagovaranje Vatikana (i Keniga) - da započne egzil u Beču.

Kenig je 1964. godine osnovao Fondaciju „Pro Oriente" koja  trebalo je da preuzme posebnu funkciju i zadatak, kada je ekumenistički dekret Unitatis redintegratio tokom Drugog vatikanskog sabora širom otvorio vrata drugim hrišćanskim denominacijama. „Pro Oriente" bio je više od same implementacije vatikanskog dokumenta. Postao je zaštitni znak za ekumenski dijalog sa pravoslavljem i istočnim pravoslavnim crkvama. Posetio je Beograd više puta i sretao se s patrijarsima Germanom i Pavlom.

„Pro Oriente" imao je svoju grupu za dijalog sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Na njoj su redovno bili predsednik akademik Dejan Medaković i vladika Irinej Bulović. Imao sam priliku da budem na nekoliko takvih skupova na kojima se višečlana delegacija SPC i drugih ličnosti iz Srbije sretala i razgovarala sa delegacijom Katoličke crkve. Kardinal Kenig je bio redovan na ovim skupovima. Već duže vreme „Pro Oriente" je u stanju hibernacije, bez posebnih aktivnosti, entuzijazma i uprave. 

Kardinal Kenig je bio predsednik Vatikanskog sekretarijata za nevernike, (odnosno ateiste, kako su se zvanično deklarisali svi članovi komunističkih partija u svetu) od 6. aprila 1965. do ostavke 27. juna 1980. godine. 

Pod Titovom slikom

Do Kenigovog preobražaja u vodeću ličnost dijaloga sa socijalističkim lagerom i njihovim komunističkim rukovodiocima došlo je u sasvim neobičnim okolnostima, pa je Kenig kao duboki vernik povremeno mislio da mu se doista ukazalo proviđenje. Samo što je umesto sveca ukazao tadašnji jugoslovenski lider - Tito.

Kada je 1960. godine umro kardinal Alojzije Stepinac, jugoslovenske vlasti su kardinalu Kenigu iznenađujuće dale vizu da prisustvuje njegovoj sahrani u Zagrebu.

Dok se vozio ka svom odredištvu, doživeo je tešku saobraćajnu nesreću kod Varaždina, a u kojoj je poginuo vozač automobila Martin Štadler. Probudio se u bolničkoj sobi u kojoj je bio jedini pacijent, a na zidu bolničke sobe stajao je veliki Titov portret.

Zureći danima u Titov portret, pričao je kasnije kardinal Kenig, začeo je ideju da bi kao bečki nadbiskup trebalo da učini više za crkve iza tadašnje „gvozdene zavese" i da razgovora sa ljudima koji drugačije misle od njega, i s komunistima koji se deklarišu kao ateisti, dakle da ne veruju u Boga.

Naravno, odmah su se pojavila nagađanja da je automobilska nesreća namerno izazvana od jugoslovenskih tajnih službi, kako se Kenig ne bi našao na čelu procesije Stepincu, ali za to nije bilo osnova. Neoprezni, stradali vozač izgubio je kontrolu dok je jeo jabuku, što je posvedočio tadašnji Kenigov sekretar koji je takođe bio u kolima. 

Dijalog s nevernicima

Svoj dijalog s „nevernicima" Kenig je upravo počeo 1963. s Titom. Zatražio je da bude primljen, što je i prihvaćeno. Tito je bio veoma ljubazan u svakom smislu, sećao se Kenig, i još mu je obezbedio mali avion kojim je leteo do Beograda, pa onda u Hrvatsku i Sloveniju. Na pitanja o mogućnostima dijaloga jugoslovenskih vlasti i Vatikana, dobio je odgovor da su zainteresovani za dijalog, sve dok se Vatikan ne meša u unutrašnju politiku. Kada je pitao predsednika Slovenije da precizira šta to znači, može li recimo da ode u školu i da kaže kako pored marksizma postoje i drugi pogledi na svet? „Onda je možda bolje da predajete matematiku", stigao je odgovor.

Tito i kardinal Kenig sastajali su se više puta. Vodili su razgovore o stanju u Evropi i svetu i odnosima Vatikana prema svetskim i evropskim procesima.

Kenig je hvalio Titovu relativno tolerantnu politiku prema verskim zajednicama u Jugoslaviji i isticao da je Jugoslavija veliki izuzetak u komunističkom svetu. Na susretu u Šenbrunu 1967. Tito je učinio gest koji je često inače činio: ponudio je kardinalu cigaru da zajedno puše za vreme razgovora. Kardinal je uzeo cigaru, ali je nije zapalio, već ju je poklonio svom sekretaru Johanesu Huberu koji je nedavno otkrio da se ta cigara kao suvenir još uvek nalazi kod njega.

Tito je bio veoma zainteresovan za mišljenje Vatikana o događajima u svetu, a posebno o odnosima sa Sovjetskim Savezom. A imao je šta da čuje. 

Vatikan i SSSR

Godina 1963. bila prekretnica u vatikanskoj „istočnoj politici". Godina dana ranije počeo je Drugi vatikanski sabor. Papa Jovan XXIII  je početkom marta prvi put primio u privatnu audijenciju u Vatikanu predstavnika Sovjetskog Saveza, Alekseja Adžubeja, glavnog urednika vladinog lista „Izvestija". Adžubej je došao u Vatikan po nalogu svog tasta Nikite Hruščova.

U toku ovog razgovora postala je očigledna skoro dramatična promena. Adžubej je Papi ponudio obnavljanje kontakata, a time i diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Jovan XXIII nije odbio ovaj napredak, već ga je usporio. Papa nije želeo da otuđi konzervativce ni na jednoj strani. Umesto toga, pontifiks je savetovao da se postupa „po fazama" u interesu obe strane. Ali, ovim je otvoren put za novi početak.

Odmah posle ove posete, uputio je encikliku „Pacem in Terris", koja je možda najpoznatija poslanica jednog pape u 20. veku. Ona je stigla do adresata koji obično nisu čitali saopštenja iz Vatikana. U periodu koji je usledio, enciklika je napredovala i postala često citirana i inspirativna osnova za razgovore između Vatikana i sovjetske države.

Papa se obratio „svim ljudi dobre volje", vernicima i nevernicima, jer Crkva mora da gleda na svet bez granica i „blokova", bez privlegija ni za Istok ni za Zapad. Papa je pozivao sve da traže ono što ujedinjuje, izostavljajući ono što razdvaja. 

U svetu u kojem je dominirao Hladni rat i podeljenost između kapitalizma i socijalizma, papa je pozivao na temeljnu vrednost mira. U tim aprilskim danima 1963. godine, kada je enciklika izgovorena, „kubanska kriza" bila je na vrhuncu: ruski atomski projektili na Kubi bili su spremni za napad na Sjedinjene Američke Države, isto tako i američke atomske bombe u Zapadnoj Europi već su imale na nišanu ciljeve u Sovjetskom Savezu, a diplomati Vatikana su žurno vodećim političarima onoga vremena nosili encikliku „Pacem in Terris". 

Između blokova

Politiku dijaloga nastavio je njegov naslednik Pavle VI za čije vreme je 1965. okončan Drugi vatikanski sabor. Milanski nadbiskup iz Breše Đovani Batista Montini, koji je imao iskustva sa kurijom, takođe je nastavio sabor. Kao deo vatikanske „istočne politike" Pavle VI je pod određenim uslovima bio čak i za audijenciju Nikite Hruščova, što, međutim, više nije bilo moguće zbog razvlašćenja šefa KPSS 1964. godine.

Odnosima sa Sovjetskim Savezom, vodećom silom socijalističkog lagera, s pravom su pridavali izuzetan značaj svi oni u Vatikanu koji su za njih bili zaduženi. Kontakti sa sovjetskim rukovodstvom nastavili su da se razvijaju i redovno su ih negovale obe strane. Ponekad su vođeni i na visokom političkom nivou.

Krajem januara 1967. dva formalna šefa država prvi put su se sastala u Vatikanu. Papa Pavle VI primio je  u privatnu audijenciju predsednika Vrhovnog sovjeta, Nikolaja Podgornog. Tokom ovog razgovora postao je jasan koncept vatikanske „istočne politike". Pavle VI želeo da pritekne u pomoć Katoličkoj crkvi, njenim vernicima i ugroženom sveštenstvu, kao i da preuzme odgovornost za poštovanje ljudskih prava, da se suprotstavi egzistencijalnoj pretnji svetskom miru i da iskoristi moralnu moć Vatikana da ublaži napetosti i posreduju između blokova.

Iako kontakti između Sovjetskog Saveza i Vatikana nikada nisu bili institucionalizovani, nikada nisu prekinuti. Početkom 1970-ih, Moskvu je posetio nadbiskup Kazaroli, koji je od 1967. bio „ministar spoljnih poslova" Vatikana. Povod je bio potpis Vatikana na Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja. U susretu sa predsednikom Saveta za verska pitanja Vladimirom Kudojerovim, šef diplomatije Vatikana povezao je rešavanje verskih pitanja i politiku popuštanja. Verska sloboda je jedno od ljudskih prava. Tek kada se ovo pravo odobri, postojaće mogućnost svetskog dijaloga između religija, a time i između kultura.

Ovaj argument takođe ilustruje promenu u politici Vatikana u vezi sa Drugim vatikanskim koncilom. Ranije je Rim slobodu Katoličke crkve shvatao samo pod „slobodom veroispovesti" - nakon toga je Kurija otvorila horizont značenja u smislu slobodnog vršenja veroispovesti uopšte.

Početkom 1970-ih, Vatikan je uspeo da zabeleži  porast svog značaja kao moralnog autoriteta u međunarodnoj politici. S jedne strane, Kremlj je kritički posmatrao ovaj razvoj događaja. S druge strane, kontakti sa Rimom bi takođe mogli biti korisni iz perspektive Moskve, zato što je ponuda Vatikana otvorila kanal komunikacije prema Zapadu, koji je bio neophodan ne samo za ekonomsku stabilizaciju.

Koncept vatikanske „istočne politike" potvrđen je ulogom Rima u susret Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS). Od sredine 1960. Vatikan je ponovo delovao kao posrednik kojeg traže oba bloka moći u diskusiji oko održavanja međunarodne bezbednosne konferencije. Učešće Vatikana u procesu KEBS bio je odlučujući događaj: posle više od 150 godina, papska država je ponovo učestvovala na međunarodnom samitu sa pravom glasa. 

Politički biskup

U Austriji o Kenigu postoji kliše. To je kliše kardinala bliskog narodu koji je uvek svima bio drag; narodnog episkopa, koji je uvek bio smiren i nikada nije izazivao protivnike; ljubaznog crkvenog oca, kojeg su njegove ovčice uvek i bezrezervno volele. 

Istina je suprotna. Franc Kenig je mnogima bio krajnje neprijatan, mnogima je bio protivnik, skoro neprijatelj, i često je delovao predaleko svom crkvenom narodu; previše intelektualno; teško. Jer jedna stvar koju on definitivno nije bio: čovek za sva godišnja doba. On nije bio populista unutar crkve.

Bio je politički biskup, politički kardinal. Naravno, ne u smislu partija - već u smislu političke linije koju je odredio papa; u smislu politike koja je uvek bila kontroverzna.

Tako je 1958. godine, Kenig je u saradnji sa papskim nuncijem Delapijanom položio kamen temeljac za kompromis konkordata između Vatikana i Austrije s kojim su mogli da žive prilično dobro od 1960. godine.

To nije bilo nimalo lako. Da bi se postigao kompromis, trebalo je da se razgovara sa onima koji su bili na drugoj strani. A to je bila Socijalistička partija Austrije i njen vođa Bruno Krajski. Ono što se danas u Austriji veličanstveno naziva „pomirenje" bio je - vešt, uspešan - politički čin, uspešna potraga za diplomatskim razumevanjem. Partija Bruna Krajskog je znala kako da to iskoristi - dok su protivnički „narodnjaci" bili veoma sumnjičavi prema Kenigu. 

Smrt septembarskog Pape

Zbog ovoga, Kenig je postao „crveni kardinal". Tako je postao neprijatelj za razne katoličke mračnjake koji su ga pretvorili u „slobodnog zidara najvišeg ranga".

Nakon smrti Jovana Pavla I - „septembarskog Pape", kako su ga zvali po tome koliko je sedeo na tronu Svetkog Petra, od 26. avgusta do 28. septembra 1978. - mnogi članovi Konklave bili su u stanju emocionalnog šoka. Smatrali su kardinala Lucijanija „božjim izabranikom", kako je kardinal Bejsil Hjum govorio o njemu na kraju prve Konklave, a zatim je tako brzo napustio scenu - sve to je nehotice postavilo jedno pitanje: „Šta Gospod misli pod ovim?"

Smrt Jovana Pavla I, podsećao je kardinal Jozef Racinger, kasniji papa Benedikt XIV, naterala je članove konklave da prizivaju svoju savest: „Šta je Božja volja u ovom trenutku? Bili smo ubeđeni da je izbor Lucijanija ispunjenje volje Gospodnje, a ne običan ljudski čin... i ako je posle mesec dana umro, onda Gospod želi da nam nešto kaže".

Kardinal Vilijam Baum smatrao je smrt Jovana Pavla I „porukom Gospodnjom, i to prilično neobičnom... Intervenišući na ovaj način u zemaljskim događajima, Gospod je želeo da nas nečemu nauči".

Zabuna u kojoj su se nalazili kardinali dala je drugoj Konklavi, po rečima istog Bauma, „izuzetno pobožan i duboko duhovan karakter", za razliku od prve, avgustovske, sa njegovim brzim i bezbolnim izborom Albina Lucijanija. Šok izazvan „septembarskim papstvom", koje je tako naglo i neočekivano okončano, stvorio je preduslove da se „radi nešto novo", bio je uveren kardinal Racinger.

Nemogućnost izbora jednog od italijanskih kandidata bila je neposredan izgovor za ono što je ranije izgledalo nezamislivo. Neverovatan ishod druge Konklave mogao bi se objasniti činjenicom da se ona odvijala u uslovima kada su kardinali osećali obavezu da odgovore na zahtev da urade nešto novo, nešto drugačije, nešto smelo.

Papa s one strane Gvozdene zavese

Verujući da će izbor pape - predstavnika zemlje iza „gvozdene zavese", pomoći da se prekine „mentalitet podela" koji je vladao u svetu posle Drugog svetskog rata, Franc Kenig bio je odlučan da ubedi svoje kolege da bi trebalo izabrati ne samo Papu koji nije Italijan, nego Papu koji dolazi s druge strane „gvozdene zavese", poljskog kardinala Karola Vojtilu.

I tu se nameće drugo pitanje: zašto, zapravo, Karol Vojtila?

Kardinal Kenig stigao je na sastanak odlučniji nego ikada da insistira na neitalijanskom papi. Dan pre otvaranja Konklave, u razgovoru sa svojim starim prijateljem, poljskim kardinalom Višinskim, Kenig je upitao:

„Konklava će se otvoriti sutra. Koga smatrate najpogodnijim kandidatom?

Primas je priznao da nema jasan odgovor na ovo pitanje. Kenig je nastavio:

„Možda će Poljska predstaviti svog kandidata?"

Višinski je uzviknuo: „Gospode, hoćeš da kažeš da moram da idem u Rim? Ovo bi bio trijumf za komuniste".

„Ne, ne ti", uzvratio je Kenig. „Ali ima još jedan..."

Primas ga prekinu: „Ne, ne, premlad je, niko ga ne poznaje. Nikada neće biti papa..."

Primasovi argumenti nisu ubedili Keniga. Po njegovom mišljenju, Višinski je potcenio činjenicu da je Vojtila, iako mlad, već postao velika međunarodna ličnost u Katoličkoj crkvi. 

Papa Vojtila

U početku je reakcija bila prilično hladna, ali je postepeno Kenigov neobičan predlog počeo da deluje manje zastrašujuće od ćorsokaka sa dvojicom Italijana koji su tada bili u igri. Afrički kardinali, zabrinuti zbog nedostatka doktrinarne jasnoće, videli su Vojtilu kao strastvenog propovednika koji je dosledno branio odluke Drugog vatikanskog koncila. On nije bio štićenik Kurije, što je izgledalo veoma privlačno onima koji su smatrali da je neophodno odstupiti od tradicionalnih metoda crkvenog upravljanja.

Vojtila je bio snažna ličnost sa zadacima javnog političara, a to se nije moglo zanemariti ako se podsetimo pozitivne reakcije javnosti na kratko papstvo Jovana Pavla I. I na kraju, došla je pod lupu „istočna politika" Pavla VI čiji je Kenig bio najizrazitiji predstavnik.

Vojtila je kao krakovski nadbiskup uglavnom sumnjao u ispravnost izabrane strategije, a njene diplomatske uspehe smatrao iluzornim. Kenig nije obratio pažnju na ove razlike, a trebalo je. Pa ipak, upravo je „istočna politika", lišavajući Svetu Stolicu njenog glavnog oružja - solidarnosti sa Zapadom, što je bila najvažnija karakteristika pozicije Vatikana u čitavom posleratnom poretku - omogućila izbor pape zbog Gvozdene zavese.

Uprkos tome što je upravo Kenig snažno i uspešno lobirao u konklavi da Karol Vojtila postane papa, Vojtila je po starom običaju to „zaboravio" i odmah nakon što je postao papa udaljio Keniga iz svih vatikanskih službi, jer se nije slagao s njegovim viđenjem politike Vatikana prema Istoku. Vojtila je video da se komunizam ljulja i smatrao je da s komunistima treba razgovarati tek nakon njihovog sloma. To je bilo suprotno mišljenju kardinala Keniga koji nije čekao, nego je 60-ih i 70-ih godina prošlog veka otvarao dijalog Istoka i Zapada i brojnim posetama istočnoevropskim zemljama davao nov impuls crkvenom, političkom i opšteljudskom dijalogu, u čemu je u Rimu imao podršku kardinala Agostina Kazarolija.

Ipak, Vojtila se dva puta sreo s Gorbačovim i zakasnelo prihvatio Rusiju, izjavljujući da „Evropa treba da diše na oba plućna krila, i Zapadnim i Istočnim". Do toga se još nije stiglo. Evropa za sada uglavnom ima upalu pluća.