Svestan hipnotičke snage filmskih slika na javnost, francuski ministar Luj Bartu je po svaku cenu hteo da snimateljima filmskih novosti omogući da načine što upečatljiviji snimak dolaska jugoslovenskog kralja Aleksandra u Marsej 9. oktobra 1934. Obećao im je da oko kralja neće biti obezbeđenja kako bi oni mogli što bliže da priđu, sklonio je kordone i usporio povorku koja se kretala od luke do železničke stanice, gde je jugoslovenski kralj trebalo da sedne u voz za Pariz. Želja da se obezbede spektakularni snimci koštala je glave i Bartua i Aleksandra, rekao je nedavno Serž Vijale u francuskom serijalu o arheologiji medija.

Istorija vesti i reportaža zabeleženih kamerom razvijala se uporedo sa razvojem filma. Pre televizijskih postojale su filmske vesti koje su početkom 20. veka bile glavni izvor informisanja u zemljama u kojima je kinematograf osvojio gledaoce. Publika je hrlila u bioskope da vidi novo čudo tehnike koje je u stanju da projektuje događaje u pokretne slike.

Filmske novosti su izmislili Francuzi. U bioskopima su se puštali filmovi sa vedetama, a konkurencija je vremenom toliko porasla da je trebalo smisliti nešto novo. Prvi je na ideju o filmskim vestima došao Šarl Pate (1863-1957), legendarni producent koji je postavio temelje filmske industrije u Francuskoj.

Fasciniran fonografom Tomasa Edisona koji je prvi put video na vašaru u Vensanu, gradiću kraj Pariza, osnovao je preduzeće „Braća Pate" koje će ubrzo proneti slavu filmske umetnosti po svetu.

Porodična firma sa amblemom petla pokrivala je sve od proizvodnje, razvijanja do projekcija filmova i njihove distribucije u Evropi ali i u Sjedinjenim Državama. Pateova ideja je bila da ponudi jedinstven pogled na događaje u zemlji i svetu. Tako je smislio da se filmske novosti na aktuelne teme u društvu, politici ili sportu prikazuju u bioskopima u formi žurnala u trajanju od nekoliko minuta, što je preteča dnevnika.

Prve reportaže su imale politički sadržaj. Šarl Moason i Fransis Dublije, snimatelji filmskih pionira iz Liona, braće Limijer, Avgusta i Luja, snimili su krunisanje ruskog cara Nikolaja II 28. maja 1896. godine. Materijal im je oduzet a oni su završili u zatvoru zbog incidenata koji su izbili tokom ceremonije. Ubrzo su oslobođeni ali im je kamera vraćena tek šest meseci kasnije.

Ulazak tramvaja u terazijsku stanicu

Naredne godine je Moason prvi put snimio jednog francuskog predsednika - Feliks For je tokom desetak dana obilazio zemlju a snimatelj je svakodnevno beležio njegovu turneju. Šef države i njegovo okruženje bili su svesni značaja novog medija što se vidi i kada otpozdravljaju, jer su okrenuti kameri a ne građanima koji su se zbog njih okupili.

Iste, 1897. godine je u Beograd stigao Andre Kar, fotograf iz Liona, još jedan izaslanik braće iz Liona. To je bio njegov drugi dolazak u srpsku prestonicu - prve Limijerove filmove prikazao je u sali kafane kod „Zlatnog krsta" na Terazijama, šest meseci nakon pariske premijere u „Grand kafeu" poslednjih dana decembra 1895. godine.

Pozorišni i filmski kritičar i teoretičar Petar Volk u knjizi „20. vek srpskog filma" navodi da je kralj Aleksandar Obrenović sa majkom, kraljicom Natalijom, posetio ovu projekciju o kojoj su pisali svi beogradski listovi toga doba. Za vreme svog drugog boravka u Beogradu Kar je snimio nekoliko filmskih storija - „Polazak Njegovog Veličanstva Kralja iz dvora u Sabornu crkvu", „Izlazak radnica iz monopola duvana", „Tramvajska stanica na Terazijama", „Povratak Kraljev iz Sofije na železničkoj stanici", „Kalemegdanska šetnja". Ovi filmovi su nažalost izgubljeni.

Lažni Pateovi žurnali

Pate je ubrzo počeo da pravi i lažne filmske žurnale, rekonstrukcije stvarnih događaja, sa glumcima i dekorom. Ideja nije bila da se događaji lažno predstave, već da se vesti o njima prenesu putem novog medija.

Kada ne može da se snimi zemljotres u San Francisku zato što snimatelji ne mogu da se pošalju preko Atlantika jer još nema ni aviona koji prelazi okean, jedini način jeste da se događaj rekonstruiše, kao što novine nekada izveštavaju o događajima kroz ilustracije. Snimanje lažnih žurnala u Pateovom sedištu u Vansenu je bilo skupo, ali je njihov uspeh bio ogroman. Publika je hrlila u bioskope da vidi događaje koji su se odvijali na drugom kraju sveta.

Posebno je čudesan bio doživljaj u Palati Gumon na Monmartru, u „najvećem bioskopu na svetu" otvorenom 1911. godine na mestu nekadašnjeg hipodroma, u koji je moglo da stane 6.000 gledalaca, 40 muzičara i hor. Ekran je bio ogroman i slike su bile impresivne; kako je epoha nemih filmova, muzika koja prati projekciju izvodi se uživo, uz slike ide tekst, a oni koji ne znaju da čitaju traže od suseda da im čitaju naglas. Oni koji su imali više novca i bili spremni da plate skuplju kartu mogli su da pogledaju i kopije filmske trake koje su se bojile ručno.

Majski prevrat na filmu

Među Pateovim lažnim žurnalima koji su imali veliki uspeh bila je i rekonstrukcija ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage u noći 28. i 29. maja 1903. Ova storija naslovljena „Ubistvo srpske kraljevske porodice" snimljena je u Vansenu odmah pošto se događaj odigrao, na osnovu nepreciznih novinskih vesti. Režirao ju je Lisijan Nonge, jedan od prvih Pateovih snimatelja, kraljicu Dragu je igrala francuska glumica Neli Kormon, a kralja Aleksandra Anri Etijevan.

Prva verzija filma se odmah našla u pariskim bioskopima, ali je ubrzo zamenjena drugom, u kojoj su neke scene izmenjene nakon što su stigle nove informacije.

Film je prikazan u evropskim prestonicama, ali ne i u Srbiji, gde je zabranjen. Ostalo je zabeleženo da je bio na repertoaru putujućeg bioskopa Karela Lifke tokom gostovanja u Ljubljani u proleće 1904. Među filmovima koje je Lifka prikazivao te godine pominjao se i film „Grozote u Makedoniji", rekonstrukcija masakra koji su počinili turski vojnici nad makedonskim ustanicima. 

Pate je šest godina kasnije snimio igrani film o Majskom prevratu „Beogradska tragedija", za koji je scenario napisao francuski pisac i dramaturg Anri Bataj, u kome su glumili poznati francuski pozorišni glumci toga doba, Šarlota Barbije i Leon Arvel. Ni ova verzija nije prikazana u Srbiji.

Krunisanje kralja Petra 

Dvojica Britanaca, Arnold Mjur Vilson, advokat, publicista, fotograf i počasni konzul Kraljevine Srbije u Šefildu i Frenk Storm Moteršo, snimatelj fotografskog preduzeća iz ovog grada na severu Engleske, snimili su 1904. dokumentarno-reportažni film „Krunisanje kralja Petra I Karađorđevića i Putovanje kroz Srbiju, Novi Pazar, Crnu Goru i Dalmaciju", najstarije sačuvani filmski zapis sa Balkana.

U srpskoj prestonici snimili su scene uoči ceremonije krunisanja, prolazak zvanica u kočijama, narod koji pozdravlja delegacije, kralja na konju, vojnu paradu na Banjici i panoramu grada. Potom su krenuli put Srbije, gde su snimali prizore iz Kraljeva, Žiče, Studenice, Raške, Novog Pazara, a potom su nastavili u Crnu Goru, gde su snimali Andrijevicu i Cetinje, da bi putovanje završili u Šibeniku i Zadru. Ovi snimci koji su montirani zajedno sa krunisanjem srpskog kralja uvršteni su u svetsku filmsku baštinu.

Film je prvi put prikazan u Londonu 1904, a godinu dana kasnije i u Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu, na projekciji kojoj su prisustvovali kralj Petar, članovi kraljevske porodice i vlade i druge visoke zvanice. U listu „Mali žurnal" je zabeleženo da se „u filmu vidi i crnogorski prestolonaslednik Danilo sa suprugom Milicom, iako nema podataka da je prisustvovao krunisanju".

Filmu se potom gubi trag, da bi ga u Londonu pronašao diplomata i književnik Vojislav Jovanović Marambo, koji je tokom Prvog svetskog rata boravio u Velikoj Britaniji kao šef biroa srpske vlade za odnose sa javnošću.

Marsejski doček

Prvi zvučni filmovi pojavili su se 1927. godine, kada počinje zlatno doba filmskih novosti. Ubistvo kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. godine prvi je atentat na jednog suverena snimljen uživo. U američkoj verziji filma ubačen je glas koji dramatično najavljuje da „slede najneverovatniji snimci koji su ikada napravljeni".

Kralj Aleksandar je 6. oktobra iz Zelenike razaračem „Dubrovnik" krenuo u zvaničnu posetu Francuskoj. Od putovanja vozom odustalo se zbog rizika od atentata koji su spremale ustaše, a o čemu je tih dana pisala i francuska štampa. Brod je 9. oktobra uplovio u luku u Marseju, odakle je trebalo da nastavi dalje za Pariz. U 16 časova kralj Aleksandar je sišao sa palube broda u susret francuskoj delegaciji u kojoj su bili ministar spoljnih poslova Luj Bartu, general Žozef Žorž, član Ratnog saveta, i vice-admiral Šarl Alen Mari Berelo. Na dokovima je sve vrvelo od sveta koji je klicao kralju. 

Bartu je dočekao kralja „na skandalozan način", kaže Serž Vijale iz Nacionalnog audiovizuelnog instituta (INA) u Francuskoj, u serijalu posvećenom arheologiji medija koji je krajem godine emitovan na najslušanijem francuskom radiju „Frans enter".

Političari su od samih početaka filma znali da koriste pokretne slike za sopstvenu promociju. Da bi se dobili snimci zbog kojih će svet hrliti u filmske sale bili su i tada kao i sada spremni na sve. Svestan hipnotičke snage filmskih slika na javnost, Luj Bartu je po svaku cenu hteo da snimatelji filmskih novosti što atraktivnije snime dolazak jugoslovenskog kralja.

„Obećao je da oko njega neće biti zaštite kako bi mogli što bliže da priđu i snime prolazak od luke do železničke stanice u Marseju, gde je trebalo da sedne u voz za Pariz", priča Serž Vijale. To je bio razlog, kaže ovaj poznavalac filmskih arhiva, što je kralj Aleksandar sa domaćinima seo u kabriolet, iako je provobitno trebalo da se preveze u blindiranom automobilu, policijskih kordona gotovo da nije bilo, a povorka u kojoj je bio crni otvoreni „delaž" sa jugoslovenskim kraljem na zadnjem desnom sedištu sporo se kretala zbog konjice koja je išla ispred i naroda koji je želeo da priđe što bliže. Obezbeđenje je sklonjeno, oko kola su bili samo snimatelji i laka konjica.

Atentator, bugarski terorista Vlado Georgijev Černozemski, član VMRO-a koji je sa ustašama pripremao ubistvo kralja, nije imao prepreka da dođe do vozila i ispali deset hitaca iz „mauzera" koga je nosio skrivenog u buketu cveća; dva metka pogodila su kralja Aleksandra, jedan Bartua i četiri generala Žorža. Nastao je metež, policajci su pucali u gomilu i ubili dva posmatrača. Teško povređeni Aleksandar i Bartu su uskoro podlegli povredama.

Želja da se obezbede spektakularni snimci koštala ih je glave. „Kralj Aleksandar je umro u Marseju zbog krajnje nesmotrenosti vlasti", kaže Vijale.

Snimci ovog ubistva obišli su svet kao velika senzacija. Kamera je promenila način na koji se izveštava o aktuelnim zbivanjima, a u nekim slučajevima posredno je na njih i uticala, kao što pokazuje atentat u Marseju.

Prvo ubistvo jednog vladara zabeleženo filmskom kamerom inspirisalo je umetnika Vladimira Nikolića za video-instalaciju „Prvo ubistvo", premijerno izloženu 2008. godine u Parizu. 

Smrt u Dalasu

Tek trideset godina kasnije, 22. novembra 1963, drugo ubistvo suverena jedne države snimljeno uživo odjeknuće u svetu. Džon Kenedi je ubijen u Dalasu dok je iz otvorenog kabrioleta u društvu svoje žene Džeki Kenedi otpozdravljao pristalicama.

Posle rata televizija je postepeno osvajala medijski prostor, ali je do konačnog preokreta došlo tokom Kenedijeve sahrane 1963. godine, kada je preuzela vođstvo nad svim medijima, uključujući i radio.

Dva dana nakon što je američki predsednik ubijen u Dalasu, njegov kovčeg je bio izložen u Vašingtonu, na Kapitolu. Porodica je odlučila da ne bude sahranjen u rodnom gradu, kao što je bila tradicija, već desetak kilometara dalje, na vojnom groblju Arlington.

Tri televizijske mreže su tada rešile da se udruže i postavile su šezdesetak kamera između Kapitola i groblja. Oko 175 miliona američkih gledalaca moglo je da uživo prati pogrebnu povorku. Avantura filmskih novosti koja je trajala 36 godina tu se završila.