To je stolica u kojoj je Hamilton Fiš Armstrong sedeo u svojoj kancelariji kao izvršni direktor američkog Saveta za spoljne odnose. Transportovao ju je brodom do Italije, a zatim autom do Beograda na poklon kralju Aleksandru Karađorđeviću. „Vi ne možete da budete član Saveta za spoljne odnose, ali bar može da se osećate kao njegov član na ovoj stolici", rekao je Armstrong poklanjajući stolicu kralju. „Ne. To ste Vi poneli sa sobom kako biste se i kod mene osećali kao da ste u Njujorku", odgovorio mu je, šaleći se, jugoslovenski kralj.

Još pre polaska u ambasadu u Kairu, čuo sam od bivših ambasadora i nekadašnjih službenika ambasade da postoji izvesna stolica kralja Petra II Karađorđevića koja je tu ostala iz njegovih izbegličkih dana. Stolica je, međutim, bila kao duh. Niko nije tačno znao koja je to, od brojnih fotelja i garnitura koje se nalaze u prizemlju salonskog dela ambasade smeštene u otmenom kraju Kaira, ostrvu u Nilu, Zamaleku.

Egipatski stil dizajniranja nameštaja je specifičan, pompezan i pod velikim uticajem francuskih dvorskih enterijera. Svaka radnja nameštaja u Kairu prodaje upravo takve replike koje su standardno pokućstvo bolje stojećih Egipćana, a u okolini Aleksandrije i Damijete stotine radnji i fabrika proizvode taj masivan, glamurozni i arhaični nameštaj. To je, verovatno, kod svih stvorilo uverenje da je „kraljeva stolica" upravo neka od tih glomaznih fotelja koje su načinjene da se što više približe nekoj zamišljenoj imitaciji prestola bilo kog monarha. Ali, ni jedna od njih nije bila baš ta stolica.

„Kraljeva stolica" verovatno bi i za mene ostala fantomska da jednog dana nisam obišao inventar koji je već duže vreme stajao izdvojen i čekao vreme za otpisivanje.

Kairo je grad u kome sve može da se obnovi i prilagodi, a posebno isluženi i ostareli nameštaj. To smo već bili uradili s nekoliko garnitura koje su obnovile svoju otmenost zahvaljujući veštim kairskim stolarima i majstorima.

Pod sunčevim zracima koji su padali pravo na tamno mrki kožni naslon jedne skoro neprimetne i prilično neugledne stolice u sporednoj kancelariji, koja je stajala izdvojena u uglu zatrpana starim novinama, primetio sam da svetlucaju ugravirana slova. Osim neobične boje kože, po svemu nije bila reprezentativna: na njoj su nasloni za ruke bili sasvim izlizani, a noge sasvim rasklimatane, pa valjda zbog toga niko nije na nju ni mogao da sedne, te je to bio najvažniji razlog da se stavi u red za konačni rastanak sa mestom u Ambasadi.

Na kožnim delovima stolice, na naslonu i na delu za sedenje, u sva četiri ugla, bila su ugravirana slova CFR, ukupno na osam mesta.

CFR je svuda dobro poznata skraćenica od „Council on Foreign Relations", njujorške organizacije koja je najčuvenija i najprestižnija fabrika američkih spoljnopolitičkih ideja, koju teoretičari zavera već dugo svrstavaju u „tajne vladare sveta".

U nekoj meri to je i osnovano, pošto je Savet za spoljne poslove imao ogromnog uticaja na kreiranje globalnih odnosa, posebno posle Drugog svetskog rata. Svako ko je nešto značio u američkoj politici od 1921, kada je Savet osnovan, bio je njegov član.

U tom trenutku bilo je jasno da je upravo ta izanđala stolica sa spiska za otpis „kraljev tron", ta utvara koja je lutala zdanjem na Zamaleku.

Ali, još uzbudljivije je bilo saznanje da igrom slučaja o toj stolici znam gotovo sve - njenu genezu i porodično stablo. Kada sam je otkrio, mislim da sam bio toliko srećan kao da sam Nikola Tesla koji je upravo otkrio naizmeničnu struju. Sedam dana nisam hodao, nego sam prosto lebdeo.  

Komedijant slučaj, kako bi rekao Crnjanski, udesio je da se upravo pred mene postavi predmet o kojem sam slušao više puta radeći na svojoj knjizi o istoriji srpsko-američkih odnosa, a govoreći studentima o toj minijaturnoj epizodi za koju se nije ni znalo da li je uopšte istinita. Ali, zvučalo je primamljivo za svaku pripovest, a sada je defintivno bila i stvarna. 

Kako je ta stolica iz Njujorka stigla do Kaira? To je višedecenijsko putovanje s hiljadama pređenih kilometara. 

Njujork-Kairo preko Beograda

Stolicu je kralju Aleksandru Karađorđeviću poklonio jedan od njegovih najbližih inostranih prijatelja, urednik najvažnijeg spoljnopolitičkog časopisa Forin afers (Foreign Affairs) od njegovog osnivanja 1922. pa narednih pola veka, i jedan od osnivača američkog Saveta za spoljne odnose - Hamilton Fiš Armstrong.

Za njegovo ime prvi put sam čuo u razgovoru koji sam vodio pre više od dve decenije sa slavnim američkim diplomatom Henrijem Kisindžerom.

„Jugoslavija i ja imamo nešto zajedničko: čovek koji ju je otkrio Americi, otkrio je i mene", rekao je Kisindžer u razgovoru koji smo vodili 2001. u Berlinu. „Da nije bilo Hamilton Fiš Armstronga, Jugoslavija ne bi za Ameriku imala onakvo značenje kakvo je imala, a da on nije objavio moj tekst u Forin afersu, pitanje je da li bih ikada postao aktivan u politici i diplomatiji. On je bio decenijama u centru američkog političkog odlučivanja. Posleratni svet bez njegovog direktnog uticaja ne bi izgledao onako kako danas izgleda", zaključio je Kisindžer.

Bilo je to dovoljno za pitanje: ko je taj tako važan čovek za koga niko ne zna? Toliko važan, a toliko nepoznat?

Znajući za našu uobičajenu nemarnost, nije bilo toliko čudno što ga nema u knjigama i doktorskim disertacijama koje su u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, ali i na Balkanu napisane o odnosima Jugoslavije i Amerike. Ne pominju ga ni Amerikanci koji su pisali o Jugoslaviji i o Balkanu, tim pre što je decenija od 1990. do 2000. u američkoj spoljnoj politici bila obeležena „srpskim pitanjem" i Srbijom. Stotine knjiga i desetine hiljada članaka i tekstova napisano je o Srbiji, Jugoslaviji i Balkanu, ali opet bez pominjanja njegovog imena.

Jedini izvor mogao je da bude Savet za spoljne odnose u Njujorku i Forin afers. Glavni urednik magazina tada je bio Džejms Hog Mlađi i veoma rado je pristao da bude domaćin u traganju za značenjem njegovog slavnog prethodnika koje je trajalo od 1. do 13. septembra 2004. godine.

U potrazi za odgovorom 

Džejmsa Hoga sam upoznao nekoliko godina ranije, tokom jugoslovenske krize čije su se refleksije gotovo redovno pojavljivale u Forin afersu. Po nekim svojim navikama, Hog je delovao anahrono za tadašnju Ameriku. Strasni je pušač i to je navika koju je održao od svojih novinarskih dana. Pre nego što je postao urednik Forin afersa bio je trideset godina novinar, uključujući i mesto glavnog urednika Čikago san tajmsa koji je za to vreme postao jedan od najvažnijih američkih listova čiji su novinari dobili šest Pulicerovih nagrada.

Uređujući časopis Saveta za spoljne odnose, Hog je otvorio debatu o brojnim internacionalnim aspektima jugoslovenske krize, objavljujući i tekstove koji su oštro kritikovali američku politiku, uključujući i kritičare bombardovanja Kosova. Program koji je on pripremio uključivao je prisustvo brojnim događajima u Savetu za spoljne odnose, od prvog dana koji je počeo doručkom tokom kojeg je predstavljen izveštaj radne grupe o Bliskom istoku kojoj je na čelu bio general Brent Skoukroft, preko izveštaja o novoj ulozi UN o kojoj su referisali stari poznanik Ričard Holbruk i Tomas Pikering, pa do večere na kojoj je o svojoj knjizi o predsedniku Teodoru Ruzveltu govorio dugogodišnji prvi čovek magazina Tajm i kasnije CNN-a, Volter Ajzakson.

General Skoukroft je bio Niksonov, pa Bušov savetnik za nacionalnu bezbednost, a 60-ih godina bio je američki vazduhoplovni ataše u Beogradu, u vreme dok je Džordž Kenan bio ambasador. Doktorirao je na Kolumbija univerzitetu na temu jugoslovenskog društvenog života i položaja radnika i nikada nije izgubio velike simpatije prema Beogradu, čak ni u odlučujućim momentima od 1988-1992, kada je bio Bušov prvi saradnik.

Kada smo se se rukovali rekao je na odličnom srpskom: „Dobar dan! Ja sam Brent Skoukroft. Kako ste?"

Bio je ponosan da nije zaboravio srpski ni posle skoro pola veka.

Stolica za kralja Aleksandra 

I on je takođe pomogao da otkrijem da je doista je reč o vanredno značajnom a neopravdano zanemarenom čoveku koji je decenijama oblikovao američki stav prema Srbiji i Jugoslaviji u američkim zvaničnim i nezvaničnim telima koja su krojila sudbinu sveta u dva svetska rata. Iznad svega, Hamilton Fiš Armstrong bio je tokom čitavog života odani prijatelj Srbije i Jugoslavije, od kada je kao student Prinstona, zajedno sa najboljim prijateljem Alenom Dalsom, kasnijim šefom CIA, prikupljao pomoć za Srbiju u Balkanskim ratovima.

Zatim, bio je domaćin srpskoj vojnoj delegaciji koja je više nedelja boravila u Americi 1917-1918, koju je predvodio Milenko Vesnić i koja je prisustvovala zasedanju Kongresa kada je predsednik Vudro Vilson predstavio američki ratni program, poznat kao „14 tačaka". Armstrong je nakon toga postao prvi američki vojni ataše u oslobođenom Beogradu 1919. kada je igrao navažniju ulogu u prvoj Pupinovoj poseti Beogradu i Pančevu.

„Bio je posvećen Srbiji i Jugoslaviji. Duboko je poštovao i cenio vaše 'seljačke sinove', kako ih je zvao - Nikolaja Velimirovića, Živojina Mišića, a posebno kralja Aleksandra Karađorđevića", rekla mi je Armstrongova supruga Krista fon Tipelskirh kada smo pre 15 godina razgovarali u Njujorku. Posebno je bio blizak s vladikom Nikolajem Velimirovićem čiji je portret držao u svojoj kancelariji.

Tada je pomenula i stolicu koja se sada nalazi u Kairu.

To je stolica u kojoj je Hamilton Fiš Armstrong sedeo u svojoj kancelariji kao izvršni direktor američkog Saveta za spoljne odnose. Transportovao ju je brodom do Italije, a zatim autom do Beograda na poklon kralju Aleksandru Karađorđeviću.

„Vi ne možete da budete član Saveta za spoljne odnose, ali bar može da se osećate kao njegov član na ovoj stolici", rekao je Armstrong poklanjajući stolicu kralju.

„Ne. To ste Vi poneli sa sobom kako biste se i kod mene osećali kao da ste u Njujorku", odgovorio mu je, šaleći se, jugoslovenski kralj.

Prijatelj Srbije i Jugoslavije 

Hamilton Fiš Armstrong je rođen 7. aprila 1893. u Njujorku u uglednoj i bogatoj porodici. Njegov deda je bio državni sekretar kod predsednika Granta. Pomoć za Srbiju počeo je da prikuplja 1912. kao student Prinstona kada je organizovao lutriju za kupovinu automobila za pomoć Srbiji koja je tada bila u balkanskim ratovima. To je činio zajedno sa svojim najboljim prijateljem, Alenom Dalsom, koji će između dva rata da bude član Upravnog odbora i advokat Američko-jugoslovenskog društva, kome će da predsedava Hamilton Fiš Armstrong.

Dalsova uloga biće izuzetno važna kada kao šef CIA u vreme predsednika Ajzenhauera postane jedan od kreatora vojne i ekonomske pomoći socijalističkoj Jugoslaviji.

Hamilton Fiš Armstrong diplomirao je 1916. na Prinstonu. Posle diplomiranja radio je kao novinar privredne rubrike magazina The New Republic, a onda je 1917. stupio u armiju. Postao je vojni ataše u srpskoj vojnoj misiji u SAD 1. decembra 1917. U novembru 1918. raspoređen je na mesto pomoćnika vojnog atašea u Srbiji, a onda je u januaru 1919. postao američki vojni ataše u Beogradu. Nakon što je demobilisan u junu 1919, radio je kao specijalni dopisnik za istočnu Evropu.

Vreme koje je proveo u Srbiji značilo je početak njegovog životnog interesovanja za spoljnu politiku, a 1921. uključio se u rad novoformiranog Saveta za spoljne odnose, stvorenog da bi se „osiguralo da rastuća američka uloga u svetu bude odgovorna i zasnovana na znanju".

Armstrong je 1922. na zahtev harvardskog profesora Arčibalda Kari Kulidža, glavnog urednika Forin afersa, magazina Saveta za spoljne odnose, prihvatio mesto izvršnog urednika. Nasledio ga je na mestu glavnog urednika 1928. i bio na tom položaju sve do svog povlačenja 1972. godine. 

Armstrong je između 1922. i 1928. bio i prvi izvršni direktor Saveta za spoljne odnose. Kao urednik često je putovao, posećujući važne državnike, uključujući Aleksandra Karađorđevića, Rejmona Poenkarea, Adolfa Hitlera, Benita Musolinija i Nevila Čemberlena.

Voleo je da putuje, da sreće vodeće državnike u svetu odakle je crpeo živost, privlačnost, a pre svega relevantnost za svoj časopis. Svake godine posećivao je Jugoslaviju, prvo kralja Aleksandra, a zatim kneza-namesnika Pavla Karađorđevića.

Sve vreme svog delovanja do 1941. bio je aktivan u Fondu za pomoć Srbiji koji je delovao od 1912. do 1922, a kasnije i u humanitarnim organizacijama koje su pomagale Jugoslaviji. Bio je predsednik Američko-srpskog društva i igrao je 1922. odlučujuću ulogu u pridobijanju Karnegijeve fondacije za odluku o izgradnji Univerzitetske biblioteke u Beogradu.

Bio je i tvorac politike „Balkan - balkanskim narodima", koju je izložio u svojoj knjizi New Balkans.

Poverljivi američki čovek u Beogradu, advokat Đorđe Radin, upravo je Armstrongu pred 27. mart 1941. poslao pismo u kojem ga je obavestio o postojanju zavere u Beogradu i ko su njeni glavni nosioci i akteri, gde su navedeni general Simović, vladika Nikolaj i Slobodan Jovanović.

Armstrong je bio sekretar Fonda za pomoć Srbiji koji je 1923. u Selcu pored Crikvenice sagradio Američku kuću za pomoć jugoslovenskoj deci koja su ostala u ratu bez roditelja i finansirao memorijal koji je 1928. postavljen u znak sećanja na lekare i drugo medicinsko osoblje koji su dali svoje živote za Srbiju.

Za svoju nesebičnu pomoć Srbiji dobio je brojna priznanja. Za vreme boravka u Srbiji odlikovan je srpskim Ordenom Crvenog krsta (1918), Ordenom Svetog Save petog reda (1918), da bi onda postao i nosilac Ordena belog orla s mačevima (1919). Kasnije je odlikovan i Ordenom Svetog Save prvog reda (1926).

Pisao je veoma mnogo, objavljujući brojne članake u časopisima, od kojih 49 za Forin afers. Objavio je i 13 knjiga, dok je drugih pet uredio. Veliki deo njegovih dela odnosi se na Srbiju, Jugoslaviju i Balkan. Posebno se bavio istraživanjem krivice za izbijanje Prvog svetskog rata, pa je u nizu članaka u američkim novinama, časopisima i Forin afersu, koje je objavio posle 1926, dokumentovao da Srbija nije odgovorna za Sarajevski atentat, niti za izbijanje rata. Objavio je i niz članaka o kralju Aleksandru Karađorđeviću, kao i važnosti Kosova za Srbiju. 

Njegove knjige su: The New Balkans (1926), Where the East Begins (1929), Hitler's Reich: The First Phase (1933), Europe Between Wars? (1934), Can We Be Neutral? (sa Alenom Dalsom, 1936), We or They: Two Worlds in Conflict (1937), When There Is No Peace (1939), Can America Stay Neutral? (sa Alenom Dalsom, 1939), Chronology of Failure (1940), The Calculated Risk (1947), Tito and Goliath (1951), Those Days (1963), i Peace and Counterpeace: From Wilson to Hitler (1971).

Uredio je sledeće knjige: The Book of New York Verse (1918), Foreign Affairs Bibliography (sa Vilijamom Langerom, 1933), The Foreign Policy of the Powers (1935), The Foreign Affairs Reader (1947), and The Foreign Affairs Fifty-Year Reader (1972). 

Tajni vladari sveta

Hamilton Fiš Armstrong bio je član brojnih važnih američkih komiteta i tela. Najvažniji od njih bili su predsedavanje Grupama za studije rata i mira u Savetu za spoljne odnose od 1937. Ove grupe pretvorene su u Grupe za planiranje mira Stejt departmenta koje su oblikovale posleratni svet, a gde je Fiš Armstrong opet bio kopredsednik.

U tim grupama raspravljano je i pitanje da li posle rata obnoviti ili ne obnoviti Jugoslaviju kao državu, gde je prevladao stav da je Jugoslaviju potrebno obnoviti. Može se reći da su ove grupe odigrale odlučujuću ulogu u stvaranju sveta posle Drugog svetskog rata, a zbog toga je Savet za spoljne odnose dobio reputaciju jedne od neformalnih grupa koje upravljaju svetom. Upravo je zbog ovih grupa, Savet za spoljne odnose ubrajan u „tajne vladare sveta".

Pored ovoga bio je član predsedničkog Savetodavnog komiteta za izbeglice, tri puta delegat na Međunarodnoj studijskoj konferenciji (1929, 1933. i 1935.), član upravnog odbora i dva puta predsednik Fondacije „Vudro Vilson", predsednik Njujorške biblioteke. Tokom 1944. bio je specijalni ambasador SAD u Londonu u rangu ministra, pre nego što je postao specijalni savetnik državnog sekretara Edvarda Stetinijusa. Na konferenciji u San Francisku bio je jedan od tri vodeća američka predstavnika.

Nagrađen je Ordenom krune Rumunije (1924) i Ordenom belog lava Čehoslovačke (1937). Iste godine dobio je francusku Legiju časti, a postao je Vitez Britanske imperije 1972. Počasni doktorati dodeljeni su mu na univerzitetima Braun (1942), Jejl (1957), Bazel (1960), Prinston (1961), Kolumbija (1961) i Harvard (1963). 

Armstrong se ženio tri puta. Prvi put sa Helen Birn 1918. godine, s kojom je dobio kćerku, a razveli su se u septembru 1938, nakon što je otkrio vezu Helen sa njegovim najboljim prijateljem Volterom Lipmanom. Kasnije te godine, nakon što se i Lipman razveo, Helen se udala za njega, a dva prijatelja do kraja života nisu progovorili. Armstrong se ponovo oženio 1945. sa Karmen Barns, ali se i taj brak okončao 1951, da bi se iste godine Armstrong oženio Kristom fon Tipelskirh. Posle punih pola veka urednikovanja iz časopisa Forin afers povukao se 1972. godine.

Kada je preminuo 24. aprila 1973. u svojoj 80. godini, tadašnji američki predsednik Ričard Nikson izdao je sledeće saopštenje: „Hamilton Fiš Armstrong je bio veoma značajan stručnjak, diplomata i urednik. Njegovo ogromno znanje kombinovano sa njegovim obimnim praktičnim iskustvom učinilo je od njega vrednog savetnika za nekoliko generacija američkih lidera. Kao inspirišući urednik časopisa Forin afers, davao je snažan podstrek za mirniji i stabilniji svet. Gospođa Nikson i ja šaljemo najdublje saučešće njegovoj porodici".

Državni sekretar u Niksonovoj administraciji Henri Kisindžer saopštio je povodom njegove smrti da mu je armstrong bio „prijatelj i insipiracija" i da je bio „urban, mudar, odmeren i otvoren prema različitim mišljenjima". Sent Petersburg tajms je 26. aprila 1973. u svom nekrologu napisao da je bio „politički autoritet" i da je „među svoje prijatelje ubrajao mnoge vodeće svetske državnike", a sposobnost da mnoge od njih uključi kao autore u svoj časopis „dovela ga je u žižu međunarodnih političkih aktivnosti".

Stolica u Kairu

Nakon što je 1941. Nemačka napala Jugoslaviju, mladi kralj Petar II Karađorđević je sa sobom u izbeglištvo poneo i stolicu koju je je njegov otac dobio od Hamilton Fiš Armstronga.

Najverovatnije nikada nećemo tačno znati zašto je ova stolica Petru II Karađorđeviću bila toliko važna pa ju je tako brižljivo selio sa sobom od Beograda do Londona i Kaira. Uspomena na oca? Zavet? Sećanje na dečju opijenost predmetima? 

Kralj Petar II je stolicu iz Londona doneo u Kairo doneo septembra 1943. godine. Naime, izbeglička vlada ja imala plan da se iz Londona za stalno preseli u Kairo, u uverenju da će saveznička invazija uslediti na Jadranu i da će se sa savezničkim trupama i kralj vratiti u zemlju.

Ali kada je Čerčil posle Teheranske konferencije, 10. decembra 1943. ležeći u krevetu kralju Petru saopštio da su saveznici karte stavili na Tita, postalo mu je jasno da od povratka u zemlju nema ništa i verovatno više nije video smisla da i ovu stolicu dalje nosi sa sobom. Tako je i ovaj hrastovi svedok drame jedne zemlje ostao u Egiptu. 

Kada sam predsedniku Saveta javio za postojanje stolice, rekao je da je to valjda jedini preostali komad takvih stolica u svetu i zatražio fotografiju pošto se ove godine obeležava 100 godina od osnivanja Saveta za spoljne odnose. Uz to, ove godine obeležava se i 100 godina magazina Forin afers, ali i 140 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i SAD.

Na ovonedeljnoj konferenciji u Diplomatskoj akademiji MSP Srbije posvećenoj Henriju Kisindžeru, na pauzi između dva panela predao sam stolicu državnom sekretaru Nemanji Staroviću.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije planira izložbu posvećenu Hamilton Fiš Armstrongu i ona će biti naslovljena „Stolica" po ovom retkom komadu nameštaja koji sažima sudbine doista velikih ljudi jedne generacije koji su gradili srpsko-američko prijateljstvo. Na njoj će moći da se vidi životni put našeg zaboravljenog američkog prijatelja i hrastov kairski svedok naše izlomljene istorije koji igrom slučaja ponovo stoji pred nama.