Porast temperature na Zemlji za više od 1,5 stepeni, doveo bi do dizanja nivoa okeana, porasta broja toplotnih udara, suša, poplava, oluja i drugih vremenskih ekstrema što se u blažem obliku već dogodilo. Ono što smo 2003, 2018 i ovog leta doživeli kao temperaturni šok, u 2080. biće sasvim normalno.

Glavni grad Škotske, Glazgov, domaćin je Konferencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama koja je u toku i trajaće do 12. novembra. To je godišnja i sada već tradicionalna konferencija koja kao glavnu temu ima problem preteranog zagrevanja Zemljine površine i atmosfere, što je dovelo do ozbiljnih klimatskih promena i katastrofa koje su iz godine u godinu sve češće i gore.

Na Konferenciji učestvuju lideri 197 zemalja sveta, a pored njih je i 39.000 gostiju, od kojih je 21.700 prijavljenih nacionalnih delegacija, 14.000 klimatskih aktivista i 3.700 novinara

Aktuelna Konferencija, kao i prethodne, poznatija je pod nazivom KOP, što je skraćenica od Confference of the Parties (COP), dok broj koji ide posle akronima govori o rednom broju konferencije. Prvi KOP1 održan je u Berlinu je 1995. godine, a poslednji, KOP25, u Madridu 2019. Glazgovski KOP26, na kome je prisutna većina zemalja sveta, uključujući i Palestinu i Kukova ostrva, smatra se najvažnijom klimatskom konferencijom održanom u ovom veku.

Među eminencijama na Konferenciji su, pored ostalih, predsednik SAD Džozef Bajden, britanski predsednik vlade Boris Džonson, prestolonaslednik Ujedinjenog Kraljevstva princ Čarls, predsednik Francuske Emanuel Makron, ispred Evropske unije Ursula fon der Lajen, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Turske Redžep Taip Erdogan i čuvena klimatska aktivistkinja 22-godišnja Greta Tunberg, koja je još kao devojčica u osnovnoj školi štrajkovala glađu želeći da na taj način upozori na zagrevanje i zagađenje Zemlje.

Kraljica Elizabeta obratila se učesnicima Konferencije već prvog dana unapred snimljenom video porukom, jer je po savetu lekara ostala kod kuće.

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Kine Si Đinping neće biti u Glazgovu, što je za Konferenciju veliki hendikep.

Lideri zemalja učesnica Konferencije u Glazgovu su samo prvih nekoliko dana, tokom kojih će raspravljati o finansiranju mogućih poduhvata za spasavanje planete od preteranog zagrevanja i o načinu pomaganja manje razvijenim zemljama, koje ne bi ekonomski opstale ukoliko bi se odrekle fosilnih goriva, a naričito uglja. U drugom delu Konferencije, razmatraće se načini i tehnički problemi zaštite Zemlje od očekivnih i po svojoj prilici neizbežnih fizičkih šteta usled klimatskih promena

Propast Pariskog sporazuma 

Aktuelni KOP26 logičan je nastavak KOP16 održanog u Parizu 2015. godine, na kome je postignut već čuveni „Pariski sporazum" o usporavanju i zaustavljanju neprekidnog porasta temperature na Zemlji do 2050. godine. U Sporazumu su dogovorena ograničenja emisije ugljen-dioksida (CO2) kako bi se održala, ili vrlo malo uvećala, temperatura na površini Zemlje, a koja je već za 1,1-1,2 stepena Celzijusa veća od one u preindustrijskoj eri (1750-1850). Doduše, Pariskim sporazumom je ekonomski manje razvijenim zemljama privremeno dopušteno relativno sporo smanjenje emisije CO2 na dobrovoljnoj osnovi, što je u UN označeno kao „nacionalno određeni doprinos" (NOD). Vremenom se pokazalo da je NOD uglavnom bio neadekvatan i za bogate i za siromašne zemlje, a što je najgore, nije bio ni poštovan.

Iz UN je dan-dva pred početak KOP26 u Glazgovu, publikovan izveštaj o revizijama NOD-a za više od 100 zemalja, među kojima su i SAD, Evropska unija i Ujedinjeno Kraljevstvo. Iz izveštaja se vidi da bi NOD na duže staze doveo do porasta CO2 za 16% u odnosu na 2010, umesto smanjenja od 45%, koliko je Pariskim sporazumom predviđeno. U okvir Sporazuma bio je unet i zaključak grupe vodećih eksperata za klimatske promene, koji su utvrdili da bi porast temperature na Zemlji za 1,5 stepen doveo do dizanja nivoa okeana, uništenja koralnih grebena i porasta broja toplotnih udara, suša, poplava, oluja i drugih vremenskih ekstrema, što se u međuvremenu i dogodilo, dok bi porast temperature za 2 stepena doveo do istih posledica ali višestruko gorih.

Danas je temperatura na površini Zemlje još uvek 1,1-1,2 stepeni iznad preindustrijskog nivoa, ali je i laicima jasno da će doći do temperaturnog porasta zbog trenda povećanja emisije CO2. Izuzetak je prošla, 2020. godina, u kojoj je koncentracija svih gasova u vazduhu privremeno pala, zbog kovida-19 i čestih „lokdauna" širom sveta. Kako je ove godine počeo oporavak privrede, tako je odjedanput povećana emisija CO2. Da bi se do 2050. godine ostalo na povećanju temperature na površini Zemlje samo za 1,5 stepen, potrebno je smanjenje emisije CO2 za 7% po godini, što, kako stvari stoje, nije realno.

Svi učesnici aktuelnog KOP26 znaju da Pariski sporazum iz 2015. nije u potpunosti poštovan i da se zato nije uspelo sa ograničenjem zagrevanja do famoznih 1,5 stepeni iznad temperature u preindustrijskoj eri. Još 2006. godine na KOP12 u Najrobiju tražen je odgovor na pitanje: šta bi ljudi morali da urade da bi generacije koje dolaze sredinom ovog veka spremno dočekale porast temperature za 2 stepena. Odgovor na ovo pitanje je prilično lak ali su rešenja teško izvodljiva.

Prorok crnih dana za Zemlju

Još pre 120 godina, švedski Nobelovac Svante Arenijus (1859-1927) govorio je da će porast koncentracije CO2 u vazduhu zbog brzog razvoja industrije i ljudskih aktivnosti promeniti klimu na planeti.

U jednom svom naučnom članku objavljenom 1896. godine, Arenijus je zaključio je da bi smanjenje postojećeg atmosferskog CO2 za 50% snizilo temeraturu Zemlje za 4-5 stepeni i tako dovelo do velikog zahlađenja, kao u ledenom dobu, ali da bi porast njegove koncentracije za 50%, prouzrokovao opasno zagrevanje Zemlje za 4 do 5 stepeni. Svante Arenijus, po obrazovanju hemičar, smatra se tvorcem fizičke hemije, a Nobelovu nagradu dobio je 1903. godine.

Svante Arenijus je i čukundeda čuvene aktiviskinje Grete Tunberg: Karolina, majka Svantea Arenijusa, pripada porodičnom stablu Tunberg.

Prvi čovek koji je povodom emisije CO2 otposlao svetu ozbiljno upozorenje zvao se Rodžer Revel (1909-1991). Ovaj američki profesor počeo je pedesetih godina sa redovnim penjanjem na havajski vrh Mauna Loa sa koga je puštao u nebo instrumente za merenje i beleženje koncentracije raznih gasova. Revel je brzo shvatio značaj dobijenih rezultata i pred američkim Senatom je prorekao crne dane za Zemlju.

Tek tridesetak godina kasnije razvila se prava debata o zagrevanju Zemlje, ali na podsticaj nuklearnog lobija koji je pogubnost globalnog zagrevanja koristio kao najbolji argument za izgradnju atomskih centrala pošto one ne emituju gasove u atmosferu. To je bilo vreme naglog uspona klimatoloških istraživanja u koje je uložen veliki novac. Pomoću sve moćnijih računara simulirana je atmosfera, na osnovu dubinskih uzoraka leda sa Grenlanda i Antarktika rekonstruisana je istorija klime, a uz pomoć podvodnih sondi i vazdušnih balona detektovana su strujanja vode i vazduha. Tako je skupljeno mnogo kamenčića iz kojih se mogao sastaviti mozaik za oslikavanje dominantnih klimatskih problema.  

Planeta kao staklena bašta

Znajući za najavljeni KOP26 u Glazgovu, glavni urednici 200 najznačajnijih svetskih časopisa iz oblasti zdravstva, koji reprezentuju sve kontinente i široki opseg disciplina od oftalmologije do veterinarske medicine, zajednički su sročili urednički uvodnik i objavili ga u svakom od tih časopisa, ističući da je nauka nedvosmislena u tvrđenju da bi dalji rast temperature do 2100. godine, mogao na kraju biti 3-5 stepena viši nego u preindustrijskom dobu, što bi značilo gubitak kontrole nad rastom temperature, bez mogućnosti povratka na pređašnje stanje i ispravljanje grašaka. Novinari su se pozvali na prognoze klimatologa iz kojih se vidi da će se klima Zemlje menjati brže nego ranije, za šta ima mnogo indicija.

Do skoro se u osnovnim školama učilo da vazduh sadrži 0,03% CO2. Međutim, to više ne odgovara istini. Već odavno ga u vazduhu ima 0,04%, što je za četvrtinu više. Iako ova razlika izgleda majušna, njeno dejstvo na vremenske promene i na zdravlje ljudi je ogromno. Vodena para, ugljen-dioksid, metan, hlorofluorougljenici, azot-suboksid, zbog gravitacije ne napuštaju atmosferu, a nevidljive čestice gareži, čađi, prašine, dima različitog porekla, čija većina pripada grupi „materijala u česticama" (engl. particulate matter), označenih simbolima PM 2.5 i PM 10, ostaju u vazduhu zauvek, tačnije rečeno oko 100 godina. Njihov odlazak naviše, u vasionu, nije moguć, jer su vodena para, CO2 i drugi gasovi prepreka, nalik na stakleni krov nad Zemljom kroz koji Sunce i toplota ulaze, a ništa ne izlazi.

Čestice različitih materija u vazduhu ne potiču samo od pojedinačnih zagađivača, već su često kompleksne mešavine različitih hemikalija u vidu aerosola ili su prašinaste. One mogu sadržati neorganske jone, metale, elementarni ugljenik i organska jedinjenja. Kad im je dijametar 10 mikrona (milioniti deo metra), disanjem ulaze u pluća pojačavajući simptome različitih bolesti, najčešće astme, a kad im je dijametar 2,5 mikrona ulaze u krvotok preko alveolarnih kapilara pluća, dovodeći do smetnji protoka kroz male krvne sudove, što u nekim slučajevima dovodi do infarkta srca i moždanog udara.

Hemijski sastav obeju vrsta čestica u vazduhu je različit, kao i izvor njihove emisije: tokom sagorevanja benzina, ulja, dizel goriva i drva, proizvodi se više PM 25, dok su u PM 10 većinom prašine sa gradilišta, agrikulturnih postrojenja, šumskih požara, polena ...

Zbog gasova koji deluju kao stakleni krov nad planetom, prosečna temperatura na površini Zemlje u prošloj godini bila je 14,38 stepeni Celzijusa, što je za 0,51 stepen više od prosečnih temperatura sredinom 20. veka, a za 1,18 stepeni više nego u preindustrijskoj eri. Od 1880. godine, u kojoj se počelo sa meteorološkim praćenjem i redovnim merenjem temperature, pa do danas, devet od deset najtoplijih godina bilo je u poslednje dve decenije. To navodi na sledeće poređenje: između poslednjeg ledenog doba i sadašnjice temperatura je porasla za ravno 5 stepeni.

Kad se okeani podignu

„Zbog porasta temperature na površini Zemlje, oko tri kilometara debeo sloj leda na Grenlandu - čija je površina nešto veća od petine Evrope - već se topi brzinom od 250 kubnih kilometara godišnje, a na ledu zapadnog Antarktika već su otkriveni tragovi nestabilnosti", piše Timoti Flaneri, australijski zoolog i paleontolog u svojoj knjizi Mi, proizvođači vremena. Ove ledene mase sadrže dovoljno zamrznute vode da se u slučaju njihovog topljenja nivo morske površine podigne za čitavih 12 metara.

Da li će Tokio, Lisabon i Njujork potonuti? Može li se sprečiti bukvalno potapanje i svetskih kulturnih baština poput Venecije ili svetilišta Icukušima u Japanu, ukoliko nivo mora poraste za samo jedan metar?

Na kontinentalnom delu slika nije ništa bolja. Topljenjem permafrosta, ogromne količine arktičkog leda odlaze u rečne tokove tako da su reke kao što je ruski Ob narasle za 8% u poslednjih 100 godina. Ovo ne izaziva samo regionalne već i globalne probleme. Ukoliko zbog povećanog dotoka slatke vode padne koncentracija soli u polarnim morima, može se dogoditi otkazivanje tzv. „motora globalne okeanske cirkulacije".

Otkazivanjem ovog „okeanskog motora" oslabiće ili nestati Golfska struja koja svojim strujanjem Evropi obezbeđuje blagu klimu. Ona preuzima značajan deo ugljen-dioksida iz evropskog vazduha i prenosi ga u okeanska prostranstva, tako da bi njen nestanak povećao i koncentraciju gasova u vazduhu, ali bi, takođe, bio katastrofalan za ekvatorijalne predele koje, suprotno Evropi, hladi. Za sada se smatra da do 2050. godine ne postoji opasnost od njenog nestanka.

Voda kao resurs i opasnost

Simulacijom regionalne klime na superkompjuterima ogromne snage došlo se do čvrstog zaključka da će u srednjoj Evropi leta biti suvlja, a zime vlažnije i blaže. Ono što smo 2003. godine, pa i ove 2021. doživeli kao temperaturni šok, 2080. biće sasvim normalno.

Klimatolozi očekuju više padavina na većim geografskim širinama uz istovremeno manje padavina u već sušnim predelima. Stručnjaci misle i da vode uskoro neće biti dovoljno. Nedostatak vode već je pretvorio reku Jordan u razlog beskrajnih sukoba Izraela i Palestine.

Dobar primer za to su i Indija, Kina i Pakistan, ali i Arizona u Americi, u kojima se ispumpava dvostruko više vode nego što ima kišnih padavina. Zbog ovakvog trenda, moglo bi se do 2050. očekivati 200 miliona „klimatskih izbeglica".

Eksperti smiruju uplašene, ističući da bi za topljenje grenlandskog leda bilo potrebno 1.000 godina, a da će do kraja ovog veka nivo okeana narasti za 10 do 90 centimetara. Ali i tako mali porast nivoa vode biće veliki problem za dobar deo sveta. Oko 75 miliona ljudi biće ugroženo od preplavljivanja. Porast nivoa mora i okeana za 40 centimetara povećaće broj ugroženih ljudi na 200 miliona. Već danas više od 500.000 ljudi živi na ravnim ostrvima poput Maldiva ili na pacifičkim atolima, koji su samo za koji centimetar iznad površine vode.

Klimatske promene nisu samo predmet budućih pretpostavljenih uticaja na svakodnevni život, već su za neke već sada životna stvarnost. Inuiti, stanovnici arktičkih predela, zatim Grenlada i najsevernijih delova Rusije, izveštavaju o pojavi ptica i riba koje nikad ranije nisu videli niti za njih imaju nazive. Neke divlje životinje čiji je životni ciklus u najtešnjoj vezi sa ledom, značajno su se proredile. Ikona klimatskih promena odskora je fotografija belog medveda koji u velikom skoku prelazi sa jedne na drugu santu leda, jer lovi i obezbeđuje sebi hranu samo na ledu. Pošto zima dolazi sve kasnije a led se topi sve ranije, medvedi ne obezbeđuju dovoljne količine rezervi potkožne masti.

U međuvremenu je očigledna postala činjenica da se arktička ledena kapa sve više topi. Od početka satelitskih osmatranja, naučnici nikad nisu videli manje leda između Grenlanda i Sibira. Pre 13 godine brod „Akademik Fjodorov", ponos flote Ruske meteorološke službe, prvi put je u istoriji plovidbe uspeo da pređe preko Severnog pola bez pomoći ledolomca.

Stanje stvari

Ovih dana često se govori i o upozoravajućem obraćanju francuskog astronauta Tomasa Peskea, trenutno člane posade u Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) u kojoj je od aprila ove godine po drugi put posle boravka 2016-2017. On tvrdi da površina Zemlje sada izgleda mnogo drugačije nego pre pet godina kad je prvi put boravio na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Iz svemira se vide ogromna požarima ogoljena prostranstva, zatim izmenjena konfiguracija ledenih kapa na polovima, isušena korita reka... Poruka je uznemiravajuća, a prati je apel za očuvanje planete na kojoj živimo.

Ekološki pokret i privreda koja obuhvata planiranje i proizvodnju sredstava za posrednu ili neposrednu zaštitu prirode, pokazuju značajno međusobno razumevanje. Njihov željeni cilj je da svaki peti kilovat energije bude iz zelenih izvora. Slično se misli i u našem Ministarstvu rudarstva i energetike: iz solarnih panela moglo bi se u Srbiji dobiti 10% energije koja se sada proizvodi u domaćim elektranama.

Prilagođavanje novoj situaciji, nasuprot njenom zanemarivanju, pitanje je novca. Što se više i brže emituje ugljen-dioksid, to je za svetsku privredu skuplje njegovo kontrolisanje i, naravno, snižavanje njegove koncentracije. Zbog toga je najvažnije držati sadržaj CO2 u vazduhu na 380 ppm (koncentracija izražena preko broja zapreminskog udela gasa u milion zapreminskih delova vazduha), a nikako ne preći 550 ppm. Cena ovog održavanja koštala bi 1% produkta ukupne svetske privrede, što je veliki izdatak, ali prihvatljiv. Time bi bio izbegnut temperaturni šok Zemlje sa teškim posledicama.

Međutim, glavni trik koji je već na delu u razvijenim ekonomijama odnosi se na oporezivanje emitovanog CO2 na način kao što su oporezovani automobili ili sportske patike. Tržište koje se bavi emisijom gasova lako reguliše količinu i brzinu emisije i, naravno, finansijski bi je vrednovalo: što je veća emisija gasova tokom proizvodnje, to bi bili veći porezi, proizvodnja bi bila skuplja a investitori ne bi žuriti da u nju ulažu novac, jer ništa više ne mrze od skupe energije i njenog neefikasnog korišćenja. 

Ono što je očigledno glasi: problem klimatskih promena i pregrejavanja Zemljine površine i atmosfere može se postići uz pomoć nauke i instrumenata tržišta, i uz malu pomoć politike.