Kroz istoriju grad je bio danski, ruski, švedski, pa opet ruski, pa estonski, sovjetski, nemački, pa opet sovjetski... Danas je, sa svojih pedesetak hiljada stanovnika, treći po veličini grad u Estoniji. Leva i desna obala reke Narve tu su blizu jedna drugoj. Ali udaljavaju se, zbog klimatskih promena. Na levoj obali su Evropska unija i NATO, na desnoj Rusija.

Na švedskom, Baltičko more je Istočno more. Švedsko Istočno more Estonci zovu Zapadno more. Ako je švedska perspektiva, kako nekad kažu, severno od Zapada, estonska je 500, 600 kilometara istočno od tog „severno od Zapada".

Sa različitih obala drugačije sve(t) izgleda. Lice dosta toga kaže. Ponešto otkriva i naličje.

Narva je gradić na obali reke Narve, 14 kilometara od njenog ušća u Finski zaliv, 210 kilometara istočno od Talina, 160 kilometara jugozapadno od Sankt Peterburga.

Kroz istoriju je bio danski, ruski, švedski, pa opet ruski, pa estonski, nemački, sovjetski... Danas je, sa svojih pedesetak hiljada stanovnika, treći po veličini grad u Estoniji.

Leva i desna obala reke Narve tu su blizu jedna drugoj. Ali udaljavaju se, zbog klimatskih promena.

Na levoj obali je Evropska unija, na desnoj Rusija. 

U Narvu sam stigao vozom, iz Talina. Železnička stanica je izvan centra. Krenuo sam peške, prateći intuitivno saputnike iz voza. Subota veče, nema još ni devet... Prazno i tiho. Sablasnjikavo prazno i tiho. Ne mami na dugu šetnju.

Široke ulice vode ka mostu. „Svi putevi" ovde vode ka mostu. Reflektorska svetla, rampa, uniforme, zastave...

Most je granica. Granica je u samom centru... Usko grlo ograničene prohodnosti decentrira i zanosi grad. 

U prospektima Estonske turističke organizacije Narva se predstavlja kao važan kulturni toponim sa jakim ruskim kulturnim uticajem. Bila je čak kandidovana za evropsku prestonicu kulture. Čitajući to, zamišljao sam nekakvu estonsku Kovačicu. Zatekao sam Sovjetski Savez. Ovamo, onamo: „sovjetske" paviljonke.

I pansion koji sam rezervisao, jedini koji sam našao preko interneta, kuća je na sprat okružena paviljonima. Svetli u mraku kao novogodišnja jelka. Kad sam se približio, video sam da ima i ime: „China House".

U prizemlju kineski restoran, na spratu nekoliko soba. Od konobarice dobijam ključ. Ostavio sam stvari i spustio se na piletinu u slatko kiselom sosu.  

Veliki severni rat

Obični Šveđani slabo razlikuju Estoniju, Letoniju, Litvaniju... I dalje im je to Istok, Istočna Evropa. Bliži su im i više vole Tajland i Kanarska ostrva. Za Narvu znaju iz škole. Ne mogu baš da se sete šta tačno tamo beše.

Imperijalna prošlost nije u prvom planu švedskog školskog programa. Resetovanje koje je došlo sa politikom neutralnosti i dvovekovnim mirom donelo je nova čitanja istorije.

A u doba svoje imperijalne moći, u 17. veku, Švedska se širila istočnom obalom Baltika.

Početkom 18. veka počela je opšta tuča za prevlast na Baltiku, iliti Veliki severni rat. Švedska i Rusija bili su glavni protagonisti i rivali.

Prva velika bitka odigrala se 1700. godine upravo kod Narve. Mladi švedski kralj Karl XII nadmudrio je tu Petra Velikog i porazio značajno brojniju rusku vojsku.

Ipak, na dugom pohodu ka Moskvi švedska vojska nasukala se kod Poltave, u današnjoj Ukrajini. Nije im pomogao ni ukrajinski „Branković" - Ivan Stepanovič Mazepa, koji je sa svojim vojnicima sa ruske prešao na švedsku stranu.

Manzepu je Ruska pravoslavna crkva anatemisala i ta anatema nikad nije opozvana. Svejedno, Manzepa je u poslednjih 30 godina doživeo rivajvl - posthumno je inaugurisan u rodonačelnika ukrajinske ideje i borca za nezavisnost.

Za razliku od Narve, Poltava i poltavski brodolom iz 1709. godine jesu u švedskom „kolektivnom pamćenju". To je istorijski graničnik.

Posle Poltave Švedska se povlači sa istočne strane Baltika i gasi kao velika sila. U isto vreme Rusija, sa Petrom Velikim, izlazi na Baltik i stupa na evropsku scenu i u evropsku politku. 

Uprkos Poltavi, Karl XII (1682-1718) i dan danas je ikona švedskih patriota i nacoša. Njegov spomenik u parku Kungstregorden u centru Stokholma im je mesto hodočašća. Po „legendi", Karlov kažiprst uperen je u pravcu Rusije. 

Barokni švedski grad

Narva je u 18. veku bila glavna trgovačka luka u švedskoj istočnoj trgovini. U knjigama se navodi kao divan primer „baroknog švedskog grada".

U šetnji sledim putokaz „Stari grad", znatiželjan da vidim švedski barok na istoku Estonije. Hodam, i hodam... Starog grada nigde. Samo Sovjetski Savez.

Od „Starog grada" - shvatam iz priloženog - ostali su samo dugmići: jedna veća zgrada, danas gradska skupština. I pored nje još jedna i po kuća.

U Narvi i oko Narve vodile su se 1944. žestoke borbe između Nemaca u odstupnici i Rusa. U ruskoj artiljeriskoj paljbi i bombardovanju u martu 1944. grad je razvaljen. Švedski barok takođe.

Kažu da je rekonstrukcija bila moguća, ali da je početkom pedesetih odlučeno da se umesto obnavljanja grada izgrade stambeni paviljoni. Plan je navodno bio da Narva postane zatvoreni grad, gde će se razvijati istraživanja uranijuma...

Posle rata izvršena je i „zamena stanovništva", slično kao i u Kenigsbergu-Kalinjingradu: kolaboracionistima je zabranjen povratak, a umesto njih naseljeni su „sovjetski građani" iz raznih delova Sovjetskog Saveza.

Prema relativno skorim statističkim podacima u Narvi je oko 88 odsto Rusa (i „ruskogovorećih"), 5 odsto Estonaca i 7 odsto svih ostalih (s tim da brojke treba uzimati sa određenom rezervom, jer variraju od izvora do izvora). Uprkos stalnom osipanju stanovništva poslednjih decenija, Narva je bez sumnje jedan od gradova sa procentualno najbrojnijom ruskom populacijom u Evropskoj uniji. 

Dve tvrđave

Srednjovekovna vojna tvrđava na obali reke, Hermanov dvorac, glavna je gradska znamenitost. Predstavljaju je kao „najbolje očuvanu tvrđavu u Estoniji". Obnavlja se godinama iz evropskih fondova. Pored kule, unutar zidina su i restoran, kafe, suvenirnica...

Posetilaca ima; daleko od toga da je gužva. Po ozarenosti službenice na ulazu kad sam pokazao pres-karticu, zaključio bih da nema baš mnogo „međunarodnih" posetilaca. To uglavnom važi i za ostatak Estonije; kao da je ona i dalje tajni kutak Evrope.

Sa druge strane reke je Rusija, grad Ivangorod. Na suprotnoj obali je ruska tvrđava. 

Evropska trđava i ruska tvrđava gledaju se oči u oči. Stari topovi usmereni prema drugoj obali atrakcija su za najmlađe posetioce. Igraju se tu mali artiljerci...

Ražalovani Lenjin, poodavno povučen sa „položaja", smešten je kraj zida u zabačenom i zapuštenom delu dvorišta. Njegov kažiprst usmeren je prema građevinskim kontejnerima.

Ispred tvrđave, pored graničnog prelaza - obelisk sa petokrakom. Na njemu natpis na ruskom, nagrižen zubom vremena. Slova su izbledela, okrunjena. Nekoliko metara pored spomenika je nova tabla sa „objašnjenjem". 

„Obelisk podignut 1951. godine po projektu arhitekte Alara Koltija posvećen je sovjetskim vojnicima poginulim u Drugom svetskom ratu. Tekst na ploči emanira sovjetsku ideologiju po kojoj je sovjetska vojska oslobodila Estoniju 1944. godine. U stvarnosti sovjetska okupacija zamenila je nemačku. Estonska republika ponovo je osvojila nezavisnost 21. avgusta 1991, a poslednje sovjetske trupe napustile su Estoniju 31. avgusta 1994." 

Spomenici i državljanstva 

Sovjetske trupe napustile su Estoniju, Letoniju i Litvaniju, ali je u njima ostalo brojno „sovjetsko" (rusko i „ruskogovoreće") stanovništvo. Za Estoniju se spominje brojka od 24 odsto Rusa u ukupnoj populaciji (mada brojke, kao što već rekoh, ne treba uzimati zdravo za gotovo).

Dugo je ogromna tema bilo - državljanstvo. Po uspostavljanju nezavisnosti 1991, oni koji su u zemlju došli posle 1940. godine, kada je SSSR anektirao Estoniju, zajedno s drugim baltičkim republikama, nisu automatski sticali i estonsko državljanstvo. Morali su da prođu kroz proces „naturalizacije", što je dovodilo do problema, kolizija i konflikata. I optužbi za diskriminaciju. 

Velika frka dizala se i oko sovjetskih spomenika „oslobodiocima" koje su nove vlasti sklanjale ili nameravale da sklone. To je povremeno prerastalo u političko pitanje prve vrste - protestovalo se i demonstriralo na ulicama, ali i pregovaralo na najvišem međudržavnom nivou. Obelisk u Narvi, koji je ostao na svom mestu, ali sa novim pratećim natpisom, slika je i prilika napravljenog kompromisa.

Od 2004. godine Estonija je u Evropskoj uniji i u NATO-u, zajedno sa svim sovjetskim i ruskim što nosi u sebi. 

Paul Drugi

Nedaleko od obeliska je još jedan spomenik - šahisti Paulu Keresu (1916-1975), podignut na stogodišnjicu njegovog rođenja.

Estonac iz Narve, Keres je na vrhuncu svoje šahovske moći bio četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, kada je i šah bio na vrhuncu svoje globalne popularnosti i uticaja. Iako je pobeđivao čak devet svetskih prvaka, Keres je u šahovskoj istoriji ostao je zapamćen kao najbolji šahista koji nikad nije uspeo da postane svetski prvak. Zvali su ga zato i Paul Drugi.

Večiti drugi i dan danas u Estoniji uživa status neupitnog nacionalnog heroja. Pored igračke virtuoznosti tome je doprinelo i to što je stoički nosio beleg „estonstva". Komplikovana istorija, koja je mali baltički narod bacala iz krajnosti u krajnost i oblikovala nacionalni identitet i senzibilitet kroz 20. vek, Keresu je, takođe, umnogome predodredila životni i profesionalni put.

Godine 1916, kada je rođen, Narva i Estonija pripadale su Ruskom carstvu, ali po završetku Prvog svetskog rata Estonija ulazi u „rat za nezavisnost" protiv Sovjetskog Saveza. U Narvi i oko nje i tada su se vodile žestoke borbe. Uz pomoć saveznika, koji su boljševičkoj nemani hteli da skrešu krila, Estonija uspeva da se odupre. Mirovnim sporazumom potpisanim u Tartuu 1920. godine Sovjetski Savez trajno se odrekao polaganja prava na teritoriju Estonije.

Keres će tako svoje prve šahovske uspehe postizati u Estoniji, pod estonskom zastavom i igrajući za estonsku reprezentaciju. Od sredine tridesetih je prva tabla reprezentacije i s njom nastupa na šahovskim turnirima i olimpijadama u Varšavi, Minhenu, Stokholmu i Buenos Ajresu... U Buenos Ajresu osvojiće i (timsku) olimpijsku bronzanu medalju, što je za zemlju od nepunih dva miliona stanovnika bio ogroman uspeh.

Nezavisnost Estonije potrajala je samo 20 godina. Kao jedna od posledica pakta Ribentrop-Molotov, došla je u avgustu 1940. i sovjetska aneksija baltičkih republika. Keres će tada po prvi put postati sovjetski šahista. Na Apsolutnom šampionatu Sovjetskog Saveza, održanom u aprilu 1941. godine (koje se smatra jednim od najjačih šahovskih takmičenja svih vremena), zauzeće drugo mesto, iza Botvinika, a ispred Smislova, Boleslavskog, Bondarevskog...

Nepuna dva meseca kasnije, 22. juna 1941, počinje nemačka invazija na Sovjetski Savez i Estoniju će vrlo brzo okupirati Nemci. Keres uprkos tome nastavlja da nastupa na turnirima - u Salcburgu, Minhenu, Pragu... Posle rata zbog toga biva osumnjičen za kolaboraciju i jedno vreme će mu biti uskraćeno da nastupa na međunarodnoj sceni.

Šahisti procenjuju da vrh Keresove karijere predstavljaju trijumfi na neverovatno jakim prvenstvima Sovjetskog Saveza 1947, 1950. 1951. godine. Keres će redovno osvajati medalje i sa sovjetskom reprezentacijom, mada u njoj neće biti prva tabla, već treća ili četvrta. Ipak, one turnire čiji je pobednik postajao izazivač svetskog prvaka redovno je završavao na drugom mestu, čak i kad bi do pred sam kraj turnira vodio, što je podsticalo priče kako Keresu - zbog greha iz prošlosti - zapravo nije dozvoljeno da bude prvi. U tome je bio bar delić istine.

Bilo kako bilo, Keres je igrao do samog kraja. Umro je 1975. godine od infarkta u povratku kući sa turnira u Vankuveru. Njegovoj sahrani u Talinu prisustvovalo je, kažu, oko 100 hiljada ljudi.

Švedska pamti

Duž reke Narve je lepo šetalište koje, kada počne da se penje prema gradu, izlazi na parkić u kome na posebnom mestu stoji - „švedski lav". Znam ga iz Stokholma, otkud on ovde?

Materijal turističke organizacije „Visit Estonia" precizno objašnjava o čemu je reč:

„Ovaj spomenik obežava uspeh Karla XII u Narvi 1700. kada su uništene ruske snage koje su opsedale Narvu u toku Severnog rata. Spomenik je poklon Kraljevine Švedske Gradu Narvi: Statua je kopija one koja je stajala ispred Kraljevske palate u Stokholmu. Memorijal je uništen u Drugom svetskom ratu. Švedski lav je obnovljen 2000. godine da obeleži 300. godišnjicu bitke. Slova MDCC na spomeniku označavaju 1700. godinu, a fraza 'Svesia memor' znači 'Švedska pamti'." 

Nemačko vojno groblje

Nemačko vojno groblje se ne spominje u bedekerima, nema ga ni na turističkim kartama grada. Slučajno sam ga zapazio na velikoj mapi.

Bio sam siguran da ima nešto da mi kaže. Tražeći ga otpešačio sam na periferiju.

Groblje se nalazi se između puta i reke. Sa ruske obale na otvoren je pogled na njega, dok ga sa puta prikriva zid.

Stoji doduše natpis. Diskretno, iako ima dosta teksta. Počinje citatom Alberta Švajcera, dobitnika Nobelove nagrade, kako su grobovi vojnika najveći propovednici mira. Posle toga piše ono što bi trebalo da bude informativni tekst.

„Vojno groblje za poginule u Drugom svetskom ratu izgrađeno je između 1997. i 1999. od strane Nemačke komisije za ratna groblja u ime Vlade Nemačke. Komisija prima donacije i priloge za održavanje i brigu o groblju. Mladi ljudi sa raznih strana Evrope pohađaju međunarodne kampove za mlade kako bi se pomogla briga o groblju i izgradili mostovi razumevanja. 

Nemačko-estonski sporazum o vojnim grobljima koji je stupio na snagu 1995. omogućio je pravnu osnovu za vraćanje u funkciju ovog groblja u Narvi. Plac je Komisiji bez nadoknade ustupila Vlada Estonije.

U januaru 1944. Crvena armija je probila nemačke linije izmežu Lenjingrada i jezera Ilmen i brzo napredovala prema Narvi i Pskovu. U proleće 1944. Narva se našla u središtu žestokih bitaka u kojima je skoro čitav centar grada bio uništen.

U martu 1944. nemačke snage su se povukle na pozicije istočno od Narve i držale pozicije u Plavim brdima (Vaivara Sinimäed) do sredine avgusta 1944. kada su se sovjetske snage probile na jug Tartua.

Vermaht je 1943. godine sagradio vojno groblje u Narvi za nekih 4.000 palih vojnika. Posle rata groblje je poravnato sa zemljom. Godine 1995. Komisija je sprovela istraživanje zemlje i utvrdila granice groblja. Građevinski radovi su trajali od 1997. do 1999.

Vojno groblje u Narvi služi kao centralno groblje za nemačke vojnike i vojnike drugih nacija koji su se borili na nemačkoj strani i koji su ubijeni u borbama na teritoriji današnje Estonije ili su umrli kao zarobljenici u ratnim logorima. Prva tela su ponovo sahranjena u Narvi 1998. godine."

Ne piše ništa kojim su sve postrojbama pripadali sahranjeni vojnici. Ni kako su se zatekli u tom kraju. Ni reči o Vafen SS diviziji... To valjda nije ni važno?

Harmonikaš u prolazu 

Mimo svega što u Narvi videh, kao jedan od najjačih utisaka ostalo mi je nešto što sam čuo, u prolazu.

Kao i drugde, i u Narvi su se usred sovjetskih stambenih blokova u međuvremenu posadili hiper-marketi, šoping-molovi, kazina; „Lidl" i Švedska banka... U jednom takvom ambijentu gde se sreću i prepliću stambeni paviljoni i „slobodno tržište", stari deka na ulici svira harmoniku... Ruska melodija; nepoznata, a poznata... Lepa, topla i tužna...

Muzika ima moć da čoveka u trenutku izmesti iz realnog prostora. Harmonika deke iz Narve mene je u mislima vodila do Brazila. Luiz Gonzaga bio je harmonikaš i genijalni pesnik „iz naroda", koji je opevao iskustva, osećanja i nadanja pečalbara sa brazilskog severoistoka koji su, bežeći od nemaštine, masovno odlazili u velike gradove na jugu... Muzika i ritam njihovog izvornog kraja - to je bilo sve što su imali i mogli da ponesu sa sobom... To im je kasnije ostajalo kao jedino sećanje na prethodni život i to odakle su došli.

Harmonika deke iz Narve podsetila me je na brazilske pečalbare i njihov Pernambuko, do kog nikad nisam stigao... Sa dekinom melodijom otišao sam onda i negde u Sovjetsku Rusiju, gde nikad nisam bio...

Pitao sam se da li njegova tuga izvire samo iz njegovog iskustva, ili i iz spoznaje da je to iskustvo u novom vremenu postalo suvišno i neuklopivo... U nasmejanoj evropskoj budućnosti bez alternative... gde za tugu nema mesta...

Kad sam se ponovo našao na granici, htedoh da pređem na drugu stranu, u Novgorod. Stupio sam u red koji vodi na most...

Klaustrofobičan hodnik, ozbiljna lica, napetost...

U trenutku me minu želja.

Nisam bio raspoložen za upijanje paranoje. Nisam imao ni vremena.

Sledeći put...

Nadam se da me kraj sveta neće preduhitriti...