Sve članice Evropske unije danas troše preko 200 milijardi evra za vojsku i odbranu, dakle koliko i Kina, i tri puta više od Rusije, ali ni izbliza nemaju toliko efikasne armije. Uz postojeću ambiciju dela političkih elita za većom suverenizacijom EU, sa ratom u Ukrajini sve češći su i apeli za stvaranje jedinstvenih i efikasnih evropskih oružanih snaga. Ali da bi se ova ideja realizovala potrebno je, prema grubim procenama, oko dvadeset godina. Međutim, nije samo vreme problem...

Evropska unija mora da formira svoju vojsku i da je adekvatno naoruža ako želi da učvrsti svoju poziciju na geopolitičkoj tabli, dobije tretman planetarnog igrača i da ima spoljnu politiku koja ide dalje od verbalnog osuđivanja i izražavanja zabrinutosti, odnosno mlađeg američkog partnera. 

Spoljna politika i odbrana su neka vrsta sijamskih blizanaca svake suverenosti i autonomije, a one su od rađanja Unije njena slaba tačka, za razliku od ekonomskih, trgovinskih i monetarnih integracija. Ideja o neophodnosti stvaranja zajedničke vojske i odbrambene politike je počela da klija posle haotičnog i ponižavajućeg povlačenja iz Avganistana prošlog leta, a sazrela je pre nego što se moglo pretpostaviti, usled ruske invazije na Ukrajinu.  

Da bi se realizovao plan o stvaranju zajedničkih efikasnih oružanih snaga EU potrebno je, prema grubim procenama, oko dvadeset godina, praktično jedna generacija. Međutim, nije samo vreme problem, mnogo više to je nekoliko Gordijevih političkih čvorova koje EU mora prethodno da razreši da bi ideju bilo uopšte moguće realizovati, od odnosa sa SAD, unutrašnjih relacija, do preko potrebne reforme sistema odlučivanja, odnosno ukidanja konsenzusa. 

Alternativa za NATO

Govoriti o vojsci EU kao alternativi za NATO, na kratak i srednji rok, puka je retorika ili politička propaganda zasnovana nekada na snovima a nekada na uvijenom antiamerikanizmu. Severnoatlantska alijansa će i dalje biti glavni kišobran nad Starim kontinentom a prvi nukleusi oružanih snaga EU biće komplementarni sa NATO-ovim standardima i pravilima delovanja dok će biti operativni na terenima gde NATO ne može ili ne želi da uzme učešće. Ali vojska EU ne može da bude stvorena prostim sabiranjem nacionalnih armija.

Gi Verhofstat, kopredsednik Konferencije o budućnosti Evrope, zapazio je da sve članice EU danas troše preko 200 milijardi evra za vojsku i odbranu, manje više koliko i Kina, odnosno tri puta više od Rusije, a da ni izbliza nemaju dovoljno naoružane, brojne i efikasne armije. „Trošimo trećinu novca koju izdvajaju SAD za odbranu a učestvujemo u manje od dva odsto operativnih akcija u poređenju sa Amerikancima. To je posledica naših 27 vojski koje upotrebljavaju preko sto različitih sistema naoružavanja i nisu povezane u jedinstven sistem", podseća bivši belgijski premijer. 

Nijedna vojska EU bez pomoći SAD danas ne bi bila u stanju da drži front pred hipotetičkim napadom Rusije. Francuska ima 300 tenkova, Nemačka 350, Italija i Španija manje od 200. Polovina pomenutih oklopnih borbenih sredstava nije funkcionalna. Takođe, kada saberemo sve operativne vojnike u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji jedva dobacujemo do pola miliona.  

Evropska vojska znači stvaranje integrisane strukture na svim nivoima uz fluidnu komunikaciju između različitih nacionalnih kontingenata, osposobljenih da nastupaju kooridinisano i zajedno. Zato je potrebno vreme koje se ne meri ni mesecima ni godinama već decenijama. Takođe, za razliku od NATO-a gde imamo jednog hegemona (SAD) oko koga se roje sve ostale armije, u EU nemamo takvog lidera, mada bi Francuska to volela a Nemačka bi mogla da bude. Ali i Parizu i Berlinu nedostaje legitimacije u drugim članicama EU i veliko je pitanje da li će ono i stići imajući u vidu da čitav istočni blok Unije ima više poverenja u Vašington nego u francusko-nemačku osovinu.  

Komandni lanac

Rat u Ukrajini je pokazao da svaka vojska da bi bila operativna i efikasna na terenu mora da ima barem četiri suštinski važna rekvizita: globalni sistem satelitskog nadgledanja terena, visokotehnološke elektronske aparate za špijunažu i registrovanja neprijateljskih komunikacija, zaštićeni sistem komunikacija između jedinica na terenu i sa centralnom komandom i obaveštajne službe na svim nivoima. EU nema i neće moći da ima na srednji rok satelitske sisteme za nadgledanje, a bez tog rekvizita bilo koja vojna formacija je „slepa" i „gluva", što će reći lak plen protivničkih armija. Dakle, bilo koji pokušaj stvaranja zajedničkih vojnih formacija nije moguć bez oslanjanja na američki satelitski sistem, barem na srednji rok, sve dok EU ne bi izgradila sopstveni a to zahteva vreme.  

Jedan od gorućih problema je i komandni lanac, odnosno ko će biti taj ko će odlučivati o upotrebi vojske EU, o objavi rata ili ulasku u rat vojnih snaga Unije. Evropska komisija svakako nema ni ovlašćenja a ni političku snagu da preuzme tu vrstu ulogu. Evropski savet (šefovi vlada i država) sa aktuelnim sistemom glasanja koji zahteva jednoglasnost bio bi u permanentnoj paralizi s obzirom na to da je teško pomiriti interese  pribaltičkih republika, Kipra, Portugala i Irske, oko svakodnevnih pitanja a kamoli oko dramatičnih. Da ne govorimo da ustavi dobrog dela članica EU predviđaju izjašnjavanje nacionalnih parlamenata o svim pitanjima koji se tiču rata ili vojnih intervencija. 

Poprilično je jasno da će bez veoma smele i temeljne reforme EU, počev od sistema donošenja odluka, biti jednako teško stvoriti oružane snage koliko pronaći brze i vitke mehanizme odlučivanja i komandnog lanca čija je priroda u suprotnosti sa kolektivnim metodom odlučivanja u EU. 

Ruska invazija na Ukrajinu i sve posledice koje je ona proizvela pokazale su da sve ono što izgleda malo verovatno ili moguće, može da postane izgledno i realno dostižno u kratkom roku: Finska i Švedska u članstvu NATO, Nemačka koja izdvaja 100 milijardi evra za naoružanje i modernizaciju Bundesvera, Francuska spremna da prinese na oltar „zajedničke vojske i odbrane" svoj nuklearni arsenal. 

Trka u naoružanju

Stvaranje evropske vojske i odbrambene politike u kontekstu savezništva i komplementarnosti sa SAD i NATO nailazi na manje otpore u Vašingtonu nego u prošlosti jer zahvaljujući ruskoj invaziji na Ukrajinu prvi put nije viđeno kao inicijacija stvaranja potencijalno novog rivala SAD.

Napad Rusije na Ukrajinu i izranjenje nove blokovske podele sveta je umanjilo američku anksioznost od stvaranja trećeg pola u Evropi baziranog na francusko-nemačkom savezništvu. Sada je na predsedniku Francuske Emanuelu Makronu, koji je barjaktar neophodnosti stvaranja evropske zajedničke odbrane, da ne dozvoli da se povampiri druga predrasuda, raširena unutar EU, da kada nema Amerikanaca i Engleza, Francuzi imaju tendenciju da upregnu Evropu u svrhu realizacije vlastitih interesa.

Pobeda Emanuela Makrona na izborima u Francuskoj bila je osnovna pretpostavka za projekat stvaranja oružanih snaga EU. Bez Makrona u Jelisejskoj palati sve bi bilo završeno pre nego što je počelo. Jedan od ključnih zadataka francuskog predsednika će biti da ubedi nemačkog kancelara Olafa Šolca da program naoružavanja i modernizacije Bundesvera bude sastavni deo stvaranja oružanih snaga EU. 

Treba naglasiti da nije samo Nemačka odlučila da se naoruža do zuba. U toku je planetarna trka u naoružanju koja nije zaobišla ni članice EU, pogotovo istočnoevropske. Prvi put je potrošeno u jednoj godini više od dve hiljade milijardi dolara za naoružanje u svetu. Jedan od ključnih prioriteta u EU u datoj situaciji je izbegavanje nacionalizacije vojnih i odbrambenih politika i davanje evropskog okvira i „šlema" novim vojnim doktrinama i politikama. S jedne strane je potrebno izbeći rađanje i jačanje etno nacionalizama u Evropi koji bi doveli u pitanje opstanak EU, a s druge učiniti sve da vojna industrija u članicama EU bude koordinirana i komplementarna, to jest da se zajednički programira kako bi se izbeglo rasipanje novca i resursa. 

Tri scenarija za naoružanu Nemačku

Žak Atali, savetnik francuskog predsednika Makrona, smatra da EU ne sme da ponovi greške iz prošlosti kada su režimi sa osvajačkim ambicijama ubrzano naoružavali svoje armade a demokratske zemlje smatrale da je trošenje novca na naoružanje rasipanje pare i nudi model Erbasa za vojnu industriju i zajedničku odbranu. 

„Tačno je da Francuzi zaziru od prejake Nemačke. Ali, ja vidim tri moguća scenarija. Dva veoma negativna: Nemačka veoma moćna i nezavisna u odnosu na bilo koju drugu zemlju i Nemačka pod totalnom kontrolom Amerikanaca. Srećom, postoji i treći scenario: Nemačka u potpunosti integrisana u Evropu, posebno kroz sistem odbrane baziran na pozitivnom iskustvu Erbasa čiji su nosioci Francuska, Nemačka i Italija. To bi bio ekstremno pozitivan scenario za Evropu", smatra Atali. 

Bivši predsednik Evropske komisije Romano Prodi je upozorio da naoružana Nemačka mora da bude pod hitno stavljena u okrilje zajedničke evropske spoljne i odbrambene politike, za dobro Evrope i same Nemačke. Prodi je podsetio i da bi u vezi spoljne i odbrambene politike EU trebalo primeniti istu taktiku kao kod usvajanja zajedničke monete evra, odnosno tzv. pojačanu saradnju između „doborovoljaca". Usvajanje evra nije teklo ni lako ni glatko, a nije bilo ni podržano od svih članica EU, pa opet smo stigli do 19 od 27 država Unije koji koriste evro. 

Prvi Makronov cilj će biti da okupi četiri ključne evropske zemlje (Francuska, Nemačka, Italija i Španija). Na ruku šefa Pete republike ide činjenica da u Berlinu, Rimu i Madridu sede premijeri Šolc, Dragi i Sančez, voljni da usaglase ključne postulate spoljne i odbrambene politike. Velika četvorka EU bi trebalo da izađe sa programom koji bi bio prihvatljiv za druge članice Unije pošto je potrebno imati barem devet država kako bi bio pokrenut mehanizam pojačane saradnje.

Vrlo je važno raditi paralelno na produbljivanju integracija u oblasti spoljne i odbrambene politike jer ako one nisu sinhronizovane i usklađene svaka eventualna vojna intervencija bi bila pod znakom pitanja a lanac komandovanja kompromitovan. 

EU se dugo uljuljkivala u iluziji da je moguće biti planetarna „vegeterijanska" sila u okruženju geopolitičkih „mesoždera" sa imperijalnim ambicijama. Sada je vreme da pusti da joj rastu zubi, nadajući se da će mlečne zameniti pravi pre nego što bude kasno.