U ponedeljak će evroparlamentarci, tri dana pre početka jednog od najvažnijih samita u istoriji EU, zatražiti zvanično od Evropskog saveta da lansira novu Konvenciju čiji bi zadatak bio koncipiranje novih temelja na kojima bi počivala EU. Evropska unija se nalazi na raskrsnici: ili će krenuti putem federalizacije vučena lokomotivom njenih osnivača - Italija, Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija, Luksemburg, plus Španija i eventualno Austrija - ili će biti suočena sa početkom kraja i gubitkom poslednje šanse da ponovo bude protagonista na planetarnoj sceni.

Veliko proširenje EU iz 2004. godine je postalo punoletno pre par nedelja. Osamnaest godina od kooptiranja istočnoevropskih država, plus dva ostrva, Kipar i Malta, niko nije zadovoljan. U državama osnivačima se razvio veoma jak evroskpeticizam i otpor prema svakom novom proširenju, a nove članice su vernije Sjedinjenim Američkim Državama nego EU, što se posebno vidi u kriznim vremenima, poput aktuelnih.

U braku iz interesa sklopljenog na poslednjem talasu optimizma posle pada Berlinskog zida svi se osećaju nezadovoljno i okrivljuju drugu stranu za neskladnu i nefunkcionalnu Uniju. Starosedeoci kritikuju novajlije za odsustvo duha zajedništva i gledanja sveta kroz nacionalne a ne  kroz evropske naočare dok članice iz poslednja tri paketa proširenja spočitavaju zapadnoevropskim partnerima izostanak solidarnosti i izdašnije pomoći.

Osim podele na zapad i istok u EU, postoji i razdvajanje na liniji sever-jug. Tako imamo tzv. štedljive države, poput skandinavskih (Švedska, Danska, Finska), plus Holandija i Austrija, koje kritikuje druge, posebno mediteranske i istočnoevropske članice za nedomaćinsku i rasipničku ekonomsku politiku. Kao takve najviše su targetirane Italija i Grčka budući da one imaju najveći javni dug u odnosu na bruto društveni proizvod.

EU je blokovski podeljena i po pitanju dubljih integracija na, uslovno rečno, federaliste i suvereniste. Odnosno na one koji podržavaju ideju francuskog predsednika Emanuela Makrona da je moguć samo evropski suverenizam i one koji su i dalje za devetnaestovekovno tumačenje suvereniteta. Na jednoj strani imamo veliku četvorku, Francusku, Italiju, Španiju, Nemačku a na drugoj Višegradsku grupu i skandinavske zemlje koje ne bi da prenesu nove delove suvereniteta na EU.

Oštro raspolućivanje se percepira i oko odnosa prema stvaranju zajedničkog duga i ekonomsko-finansijske solidarnosti. U tom sektoru se sudaraju međusobno kreatori EU. Na jednoj strani su Nemačka i zemlje Beneluksa, plus Austrija i Skandinavci a na drugoj su Italija i Francuska i druge mediteranske države.

U EU se deli i oko politike proširenja, od država koje su voljne da se nastavi sa politikom učlanjivanja novih zemalja do onih koje su apsolutnu protiv novih proširenja ili su za prijem novih članica posle sprovedenih reformi u EU i kada države kandidati ispune neophodne uslove. U prvoj grupi su istočnoevropske zemlje i Italija, u drugoj su skandinavske države i Holandija a u trećoj su Nemačka, Francuska i Austrija.

Evropska politička zajednica   

Postoje ozbiljna razmimoilaženja i oko ideje francuskog predsednika Makrona o stvaranju Evropske političke zajednice.

Deo članica EU, ali i Evropski parlament su odgovorili sa tzv. pridruženim članstvom. Reč je o ideji koja podrazumeva da sve evropske zemlje u kojim postoji vladavina prava, liberalna demokratija, sloboda medija i slobodno tržište mogu da pristupe EU, odnosno da budu pridružene članice, kooptirane u zajednički sistem bezbednosti, energije, transporta, infrastrukturnih investicija i slobodi kretnja ljudi i roba. Valja napomenuti da se ne radi o novoj ideji budući da je ona figurirala u predlozima i stavovima osnivača Evropske ekonomske zajednice tokom pedesetih godina prošlog veka.

U senci ruske invazije na Ukrajinu i debate da li treba dati status kandidata za članstvo u EU Kijevu, Kišinauu i Tbilisiju, vodi se mnogo važnija "podzemna" bitka o budućnosti EU, odnosno kako će ona izgledati i kakvo će ustrojstvo imati u decenijama koje dolaze.

Zemlje osnivači EU (Italija, Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija, Luksemburg) i Španija sastavile su tzv. non-paper o sazivanju nove Konferencije o budućnosti EU. Oni traže od partnera da se povede debata sa ambicioznim ciljevima, počev od promene sporazuma na kojima počiva EU.  Velika četvorka EU plus zemlje Beneluksa traže da se u okviru Evropskog saveta formira radna grupa koja bi analizirala sve pristigle predloge o institucionalnim promenama i napravila sveobuhvatni predlog koji bi bio dostavljen svim državama članicama.

Na non-paper osnivača EU i Španije su odgovorili sa istom vrstom dokumenta skandinavske i istočnoevropske zemlje. Njih 13 se usprotivilo promenama i korenitim reformama unutar EU.

U političku igru se uključio i Evropski parlament koji je anticipirao vremena i u ponedeljak će evroparlamentarci, tri dana pre početka jednog od najvažnijih samita u istoriji EU, zatražiti zvanično od Evropskog saveta da lansira novu Konvenciju čiji bi zadatak bio koncipiranje novih temelja na kojima bi počivala EU.

Federalizacija na stolu

Glavna bitka će se voditi o sistemu odlučivanja unutar EU  budući da je ta promena conditio sine qua non za bilo kakvu priču o federalizaciji EU. Prioritetni cilj Berlina, Pariza i Rima je da se ukine konsenzusno odlučivanje u svim oblastima osim o proširenju EU i promeni fundamentalnih principa na kojima počiva EU.

Kad, ako ne sad? - pitaju se evropski federalisti imajući u vidu da su se kao nikada dosad u poslednjih desetak godine stvorili uslovi za najozbiljnije reforme u Evropskoj uniji od Mastrihtskog sporazuma.

U Berlinu je na vlasti socijaldemokrata Olaf Šolc. Kancelar pripada hamburškoj lozi nemačkih levičara koja se uvek smatrala pragmatičnom i business-friendly strujom u Socijaldemokratskoj partiji. Istina je da Šolc vodi trojnu koaliciju u kojoj su pored socijaldemokrata akcionari i liberali i zeleni, dve političke porodice koje nemaju mnogo toga zajedničkog, ali šanse za reforme EU su mnogo veće nego što bi bile sa demohrišćaninom Fridrihom Mercom kancelarskoj ulozi.

U Francuskoj je Emanuel Makron dobio drugi petogodišnji mandat. Ruku na srce, njegova moć i uticaj u Petoj republici i EU bi mogli da budu prilično smanjeni ako njegova koalicija Zajedno ne osvoji apsolutnu većinu u francuskom parlamentu, ali je više nego sigurno da će Makron od socijalista i zelenih, u koaliciji sa Žan Likom Melanšonom, kao i od republikanaca nedegolista imati podršku za reforme EU.

U Rimu ko zna koliko vremena nećemo imati kompetentnog i premijera od integriteta kao Mario Dragi. Na itailijanskom političkom nebu su svi ostali lideri, od Enrika Lete na levici do Đorđe Meloni na desnici politički patuljci koji će u EU biti puka ikebana, kada i ako dođu na vlast. Dakle, Italija čija reč nešto vredi u EU je oročena do sledećeg proleća kada su na programu parlamentarni izbori, to jest sa boravkom Dragija u Palati Kiđi.

U Španiji je na vlasti socijalista Pedro Sančez i čini se da smo, barem na Iberijskom poluostrvu, izbegli ekstremna skretanja, bilo da se radi o levici ili desnici. Podemos je u padu, dok se rast Voksa na desnici zaustavio. Takođe, situaciju u burbonskoj kraljevini je dodatno relaksirao izbor Alberta Nunjeza Feiha za lidera Narodne partije. Predsednik pokrajine Galicija pripada umerenoj struji španskih narodnjaka i izrazito proevropskoj. Drugim rečima, Španija kompletira veliku četvorku EU. Nije nimalo slučajno da je uz šest osnivača EU na, uslovno rečeno, federalistički non-paper potpis stavio i Madrid.

Višegradska grupa (Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka) bukvalno se raspala u paramparčad sa ruskom agresijom na Ukrajinu i više ne može da deluje kompaktno i da privlači oko sebe druge suverenistički nastrojene članice EU. Ruska agresivna spoljna politika je zaljuljala i pozicije skandinavskih zemalja što se videlo kroz odluku Švedske i Finske da uđu u NATO, a Danska je konačno postala deo zajedničke evropske odbrambene politike i to posle 30 godina pozivanja na tzv. opt-out klauzulu. 

Šanse za realizaciju reformi u federalističkom duhu su značajno porasle jer više nema Velike Britanije da podmeće klipove u točkove, što javno što iza kulisa, manipulišući sa manjim državama članicama EU.

Pozitivna okolnost je i raspored snaga u Vašingtonu, mada bi on mogao da bude značajno promenjen sledećeg novembra kada su na programu mid-term izbori a demokrate ne stoje baš najbolje u ispitivanjima javnog mnjenja. U svakom slučaju, za EU je mnogo manje zlo da je u Beloj kući Džo Bajden u momentu dok se postavljaju temelji za reformu Unije nego da je u Ovalnoj sobi Donald Tramp ili neki njegov republikanski hibrid.

Raspored snaga 

Cilj reformi je da se uz glasanje sa kvalifikovanom većinom postigne dogovor oko zajedničke odbrane, migrantskih pitanja, energije, zdravstva i pre svega u poreskoj politici. Potrebno je staviti tačku na zloupotrebu različitih poreskih politika i neprincipijelnu konkurenciju koje za rezultat imaju da severne bogate zemlje privlače multinacionalne kompanije a siromašne na jugu penzionere.

Najčešća primedba, odnosno opravdanje zašto nije moguće reformisati EU je sledeća: nije realno kreirati  federalnu EU jer su sve članice previše vezane za nacionalne interese i egoistočno ih realizuju.

Međutim, život i društvo, po običaju, idu ispred politike. Ekonomije država EU nisu samo povezane i isprepletene, već je sve češći slučaj da su na čelnim pozicijama kompanija ili najvažnijih ustanova građani drugih članica Unije. Na čelu galerije Ufici u Firenci, ponosa Italije, nalazi se Nemac Ejke Šmit dok je prvi čovek francuskog „Renoa" Italijan Luka de Meo. Već je stvoreno nekoliko generacija koje govore po par evropskih jezika, prošli su kroz program „Erazmus", lete kompanijama low cost, bez problema idu iz jedne u drugu članicu EU u potrazi za poslom ili usavršavanjem. Evropa je već sudbina i prirodni habitat za sve veći broj građana Unije.

Naravno, postoji serija problema i prepreka. U Nemačkoj imamo liberale Kristijana Lindnera u „semafor koaliciji" i demohrišćane Fridriha Merca koji bi vrlo rado vratili točak vremena,  poništili kreiranje zajedničkog duga EU i uspostavili ponovo rigoroznu ekonomsku politiku štednje i poštovanja mastrihtskih parametara, onemogućavajući evropsku verziju realizacije tzv. Hamiltonovog momenta.

U Francuskoj je u uzlaznoj liniji formacija Žan Lika Melanšona za koga je EU problem a ne rešenje i koji ne samo da ne bi produbio evropske integracije u pravcu federalizacije Unije nego bi se ponašao kao Britanci tokom poluvekovnog boravka u EU, ako bi kojim slučajem sledeće nedelje ušao u Matinjon.

U Italiji imamo čitavu lepezu suverenista i populista, od Đorđe Meloni do Matea Salvinija, koji zajedno sa Marin Le Pen propagiraju Evropu suverenih država i naroda što je, kad bolje razmislite, negacija svega što predstvalja EU, realno i imaginarno.

Međutim, ima jedna snaga koja je jača od svih prepreka i ne može da se zaustavi - istorija. Razvoj događaja i  „povratak povesti" na Stari kontinent sa ruskom invazijom na Ukrajinu pojačao je svest da nijedna evropska država, uključujući Nemačku i Francusku, ne može sama da opstane kao protagonista u današnjem svetu.

Još nismo stigli do konsenzusa o potrebi stvaranja federalne EU, ali je u dobrom delu političkih i društvenih elita u vodećim evropskim državama sazrelo uverenje da je produbljivanje integracija sa efikasnim metodom odlučivanja jedini način da Evropa ostane subjekat a ne objekat globalne geopolitike

Šest država osnivača EU i Španija, zajedno sa Austrijom, predstavljaju već polazno „tvrdo jezgro" EU. Potrebna im je još jedna članica Unije da bi pokrenuli mehanizam takozvane „pojačane saradnje" unutar EU uz nadu da će im se, pre ili kasnije, priključiti i veći deo država EU. Na njihovoj strani, osim što predstavljaju gotovo dve trećine stanovništva i više od tri četvrtine bruto društvenog proizvoda, je i spoznaja da EU ne može da bude ni razoružana Švajcarska i privezak EU kao Velika Britanija.

EU se nalazi na raskrsnici: ili će krenuti putem federalizacije vučena lokomotivom osnivača plus Španija i eventualno Austrija, ili će biti suočena sa početkom kraja i gubitkom poslednje šanse da ponovo bude protagonista na planetarnoj sceni. Drugim rečima, ko zagovara proširenja EU na Zapadni Balkan, Ukrajinu, Moldaviju i Gruziju a pritom se protiv dubljim integracijama i federalizaciji Evropske, radi u korist štete EU i u korist njenih takmaca, rivala i neprijatelja.