"Novinarstvo je nekada bilo važnije od onih koji se njime bave. To me je naučio Grga Vlahović. Poslao me, kao klinca, na zadatak van Beogrda i kad sam sve završio pitao sam kako ću da se vratim. Rekao je: uošte me ne zanima, pošalji mi vest. Prvo mora da ide vest, pa sve ono što si sakupio," kaže u podkastu "Bermudski trougao" Ivan Radovanović.

Gost Bermudskog trougla bio je novinar- početnik, urednik, ratni izveštač, kolumnista i izdavač, pre nego što je novinarstvo napustio u 41. godini. S Ivanom Radovanovićem, medijskim konsultantom, razovaramo o Politici, Borbi, Dnevnom telegrafu, Evropljaninu, prekretnicama u njegovoj novinarskoj karijeri- Osmoj sednici, Ćuruvijinom ubistu, Petom oktobru, slučaju Miladin Kovačević, lekcijama kojim su ga naučili Dragan Grga Vlahović i Dragoljub Žarković i razlici između tih i „lekcija" koje je dobio u pi-aru.

 

„Imao sam osećaj, pomalo čak i gadljiv, da treba da prestanem. Nisam imao čega da se stidim. Ako se tako može reći, bio sam i na pravoj strani. Ali učestovanje u takvim, govnjivim, vremenima natera te da se zapitaš- da li i sam pomalo smrdiš. Bio sam ubeđen da mi koji smo učestvovali, bez obzira na kojoj strani, treba da se sklonimo, jer jesmo bili u nekoj vrsti rata. I okrvavili smo ruke bez obzira da li je cilj bio pravedan ili nepravedan. Činilo mi se da je vreme da dođu generacije koje time nisu opterećene. Naravno to se nije desilo masovno, ali meni se desilo i prijalo mi je. Završio se ružan period i osetio sam odgovornost što sam bio deo toga."

Radovanović govori o druženju sa Arifom Vukovićem, šefom kabineta Fikreta Abdića, zašto je posle Sarajeva prestao da izveštava sa ratišta i ranijim izveštajima iz ratnog Dubrovnika. „Ta zgrada Slobodne Dalmacije je bila mnogo granatirana, pa sam ležao na podu i diktirao vest. Zovem nekog u Sarajevu, diktiram, pa on zove Beograd. Ne volim o tome kako je nekada bilo, ali i sad je važno reći da je novinarstvo posao koji ne trpi izgovore. To ti je posao. Imaš da napišeš vest u svakom trenutku, u svakom okruženju i bez obzira šta se oko tebe dešava. I u toj vesti tebe ne sme da bude. Ako pošaljem vest iz Dubrovnika da je granata probila pet spratova hotela punog izbeglica, zar to nije najbolji stav koji može da se ima? Da budem toliko pretenciozan da mislim da znam sve uzroke sukoba u bivšoj Jugoslaviji, nisam. Da ponavljam opšta mesta, da sam generalno protiv rata, ne volim."

Gost Bermudskog trougla odgovara na pitanja o dezerterstvu intelektualaca i medijskom podilaženju masi, koje kritikuje, ličnoj i kolektivnoj odgovornost u medijima i zašto ne odobrava situaciju u kojoj su stavovi i novinari sami postali važniji od vesti.

„Okruženi smo gomilom kvazimislilaca koji nas zatrpavaju svojim stavovima o svemu i svačemu- od toga kako se pravi ajvar do toga da li treba ili ne treba baciti atomsku bombu. Ogroman je broj stručnjaka za zdravstvo, školstvo, ekologiju, politiku, sport....Da mogu da utičem, a ne mogu, gurao bih tu profesiju u pravcu vesti, osnove bez koje ne bi ni postojala. Verujem u profesionalno znanje i čini mi se da ga ima malo. Pedest ljudi u ovom gradu ne bismo mogli da sakupimo da znaju da napišu lid i da znaju šta je Kiplingov metod, najprostija stvar u novinarstvu, ali bismo pet hiljada lako sakupili da nam iznesu stav. A znanje je osnova svake slobode. Na kraju krajeva, pisati vest je elementarno poštovanje ljudi koji kupuju novine, gledaju televiziju, slušaju radio. Oni to plate. I ne vidim zašto bi ih vređao idejom da nisu sposobni da imaju svoj stav, pa ih gađam svojim da bi ih ubedio da treba da misle kao ja. Izraz poštovanja je da im kažeš vest, jednu, drugu, petu, dobru, lošu, ali tačnu..."

Devedesetih se, kaže Radovanović, novinari nisu bavili jedni drugima, a on sam bi se najnormalnije pozdravio i ispričao i sa (Draganom Antićem) Strujom, jer mu on nije bio „tema". „Pamtim vremena koja su bila mnogo gora, pa nas ništa nije sprečavalo da negde objavimo vest. Novinarstvo je bilo važnije od onih koji se njime bave. To me je naučio Grga Vlahović. Poslao me, kao klinca, na zadatak van Beograda i kad sam sve završio pitao sam kako ću da se vratim. Rekao je: uošte me ne zanima, pošalji mi vest. Prvo mora da ide vest, pa sve ono što si sakupio. Na kraju dođe tvoje ime ili samo inicijali. A danas prvo ide ime i prezime, pa sve ostalo. Ubiše se da budu poznati, misle da su važniji od novinarstva. Živimo u vreme besramne samopromocije."