O Predragu Milojeviću, Miroslavu Radojčiću, Aleksandru Tijaniću, Petru Lukoviću, Miroslavu Lazanskom, Bogdanu Tirnaniću, Politici kao paradigmi odnosa države prema medijima i urednicima koji su čitali tekstove u Grmeču, za podkast „Bermudski trougao” govori dugogodišnji novinar, urednik i kolumnista Politike Aleksandar Apostolovski.

„Nema starijeg lista, čini mi se, na liniji Beč–Tokio. Zamislite da neko od naših suseda ima list osnovan 1904. Momčilo Jojić, naš dopisnik iz Vašingtona, piše 1938-39. i zaboravi pres-karticu za Ruzveltovu konferenciju. Ali koji adut ima Jojić? Presekretar Bele kuće je njegov ortak s kojim on igra poker svake subote. Taj ortak mu još i dužan. I on sve to piše, bez ustručavanja. Na slikama u redakciji, svaki novinar iz tog vremena izgledao je kao Veliki Getsbi, gospoda, u pisanju i u odevanju. Otkad su korporacije preuzele medije, novinari su potrošna roba," kaže Aleksandar Apostolovski u podkastu.

Sa sagovornikom „Bermudskog trougla” razgovaramo o propuštenim šansama za kojima žali, jer nije hteo da pređe „iz Zvezde u Borac iz Čačka”, zašto misli da su sportske metafore obavezne u političkim analizama, a da se tekstovi ne pišu pod pseudonimom, kako gleda na svoje stare tekstove, s kim je „dozvoljeno”, a s kim nije dozvoljeno raditi intervju, medijskoj solidarnosti i građanskom novinarstvu.

„Države više ne ratuju jedna protiv druge, nego ratuje čovek protiv čoveka. Svaki internet nalog je medij sam po sebi i mnogi smatraju da je to okosnica građanskog novinarstva. Sad se to zove građanskim novinarstvom. Hajde da zamislimo da svako kome padne na pamet obuče beli mantil i uzme skalpel, pa se nazove začetnikom građanske hirurgije. Da li bi dala takvom čoveku da te operiše? Ili da oni koji su gradili Ajfelov toranj od šibica u vojsci budu pobornici građanske arhitekture, pa projektuju most na Dunavu. Nisam sklon da verujem da postdigitalno doba donosi slobodu. Svako ima pravo na svoje mišljenje, naravno. Ali ono postaje javno, ono se citira. Pogledajte samo vest: ‘Si Đinping u kućnom pritvoru, armija preuzela vlast’. Odmah sam znao što sam pročitao kasnije, da je grupa tviteraša plasirala tu lažnu vest, koju onda komentarišu Njuzvik, Si-En-En i drugi svetski mediji i polemišu da li to može biti tačno.”

Apostolovski na aferi Votergejt objašnjava zašto ne veruje u pojam istraživačko novinarstvo, odgovara na pitanja o televizijskim gostovanjima, kako mu je Lazanski savetovao da ne sme da ispadne iz igre, a Emir Kusturica povećao platu i kako je „preživeo” tri režima u Politici:

„Smešno mi je to. Kad se promeni vlast u Americi, ne menja se izveštač iz Bele kuće zato što je promenjena vlast. Jednom je Slaviša Lekić, neka mu je laka zemlja, rekao: šta hoće onaj Apostolovski, kad je on prvo pero bio i kod Slobe i kod Đinđića i kod Koštunice. Kažem: pa, daj, uvredi me kao čovek, kaži bar da sam prva trojeručica srpskog novinarstva. Pratio sam Slobinu kampanju, kolegnica bila na bolovanju, i tu sam video kako funkcioniše režim u svojim poslednjim danima, a to mi je mnogo pomoglo kad sam pisao inauguraciju Koštunice.”