Galerija RTS, od 25. juna do 26. jula 2020.

Milivoj - slikar poetskog nadahnuća

Naša kultura ne pokazuje uvek i dovoljno sluha za opuse pojedinih stvaralaca koji, sticajem okolnosti, neopravdano odlaze u zaborav. U Galeriji RTS predstavljeno je bogato stvaralačko delo Milivoja Olujića, koga je pratila slična sudbina. Ova izložba, prva u ova galerijska prostora u Takovskoj 10 posle višemesečne pauze zbog epidemije Kovidom -19, budi sećanje na čoveka i slikara, koji je, kulturi kojoj pripada, ostavio respektno delo, koje se, obzirom na vrednosna postignuća, ne sme zaboraviti. Naprotiv!

Olujić je, gotovo pola veka, bio prisutan u našem slikarstvu. U tom, relativno dugom rasponu, koji podrazumeva krupne procese i promene, što su se odvijale u društvenim i umetničkim prilikama, Olujić se polako razvijao, sazrevao i, konačno, ostvarenim postignućem, zadobio važno mesto u tokovima novije srpske umetnosti.

Slikarsko obrazovanje je stekao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Najpre je 1951. stupio u klasu Koste Hakmana, uverenog tradicionaliste, potom je neko vreme proveo kod Ivana Tabakovića, poklonika otvorenosti prema svetu slike, onda Ljubice Cuce Sokić, slikarke prefinjene osećajnost i Nedeljka Gvozdenovića, gospostvenog minhenskog đaka, dok je specijalni tečaj završio, na otseku grafike, kod Boška Karanovića, koji se zdušno zalagao za njen prosperitet kod nas.

Navedeni podaci govore da se Olujić obrazovao kod vrsnih slikara i pedagoga. Pored toga, što se neko vreme, paralelno usavršavao na polju grafičke veštine, nešto kasnije nije odoleo izazovu boje. Tokom vremena slikartvo mu je postalo i ostalo trajna ljubav, kome se potpuno posvetio, do kraja stvaralačkog trajanja.

Olujić se na studijama našao nakon rata, dakle, u vreme socijalističkog realizma, koga su pratili i neumitno krnjili novi slikarski pokreti. To je plenilo pažnju generacija, što su se u tom razdoblju formirale. Tadašnja likovna scena se razbuktala. Postala je živa i raznolika. Početnik je teško mogao da se pouzdano obavesti, još teže, da se u njoj snađe i nađe svoje mesto.

Ipak, on je sledio vlastiti put. Utočište je našao u sigurnim tokovima međuratne umetnosti, što znači da se vraćao proverenim vrednostima srpskog slikarstva. U tom kontekstu je otkrivao svoju prirodu, šireći tematsko i fenomenološko polje interesovanja.

U skladu toga, prihvatio se klasičnih tematskih krugova. Uzorno školovanje mu je omogućilo da se s podjednakim uspehom prihvati bilo kojeg motiva. U tom pogledu se izdvaja nekoliko odredišta, kojima je bio zaokupljen i odavao im vidnu pažnju. Rado je slikao predele, pojedine vedute gradova, ponajviše Beograda, dok je ređe pokazivao interesovanje za enterijer, mrtvu prirodu i cveće.

Prilikom slikanja pejzaža, imao je potrebu da bude u njegovoj blizini, zapravo, da se nađe neposredno pred njim. Polazio je od stvarnog izgleda motiva, jer mu je vizuelna spona pružala mogućnost da ostvari uverljiv izraz. Spoljne fenomene je gledao kroz prizmu svetlosnih prelamanja, koja su mogla da priušte dojam reljefnosti oblika. Tada se priklanjao analitičkom shvatanju predela, što ga je pratila osetljivost izvođenja, te sažeti koloristički slojevi, diskretnog osvetlenja time htenja da uspostavi intimističku atmosferu.

Slična sudbina je pratila ostale tematske oblasti, poput panorame Beograda, koga je predano slikao, potom mrtve prirode i cveća u koja je unosio osetnu stvaralačku potenciju. Izgledu Beograda je posvetio vidnu pažnju. Mada mu je znao svaki kutak, dosta vremena je provodio u obilascima, traženju i nalaženju uočljivih, poznatih ali i skrovitih mesta u nameri da zabeleži podatke, koji su odgovarali potrebi da ga obuhvatno prikaže i potpunije oblikuje pojedine segmente.

Podaci govore da se, s vremena na vreme, prihvatao slikanja cveća. U njima se prepuštao uzbudljivom razbuktavanju kolorističkih titraja.

To su osnovni tematski okviri u kojima se kretalo Olujićevo delanje. U njima je najbolje mogao da se iskaže, da pokaže svoje umeće ali i stvaralačku autonomnost. Pomenutim motivima se često vraćao, postupno ih osvežavao i novim učinkom bogatio njihovu optiku. Ništa nije ponavljao, već samo obnavljao i, koliko je trebalo, nastojao da pomera ishodište dela, poput uverljivog materijalnog i tome, shodnog opredmećenja likovne ideje, koju je činio u saglasju harmonično sazdanih ritmičkih kretnji. Sve je to ostvareno i potspešteno unošenjem osetljivih, kadšto, gustih nanosa pigmenata u nastojanju da postigne koherentnu te objektivnu iluziju viđenog.

Milivoj Olujić se utapa u veliku porodicu beogradske škole slikanja, koja je negovala lepotu oblika i forme. Ti pojmovi su bili oslonac i, dabome, pratilac njegovih uverenja, još više, bili su mu i ostali stvaralački imperativ.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">