Читај ми!

Обрадовић је на раскрсници и сам бира - пут Радоњића или пут Алимпијевића?

Велика, вероватно и вест дана у Србији за 10. јун ове, "корона године" била је та да се Саша Обрадовић вратио на Мали Калемегдан и да ће након што је то радио као играч у финалу плеј-офа '93 и '94, сада и као тренер предводити своју Црвену звезду. Сразмерно томе, шест месеци касније разочарање међу присталицама црвено-белих је такође велико. А како и не би било када је тим у досад одиграних 14 кола Евролиге остварио свега четири победе. Куда то плови Звездин кошаркашки брод?

Истина, једна од те четири поменуте евролигашке победе остварена је на бриљантан начин против лидера ЦСКА из Москве (86:84), који је у српској престоници пао после продужетка. Велика је била и она у Милану, против никад конкуретнијег Арманија (87:79). Али и поред та два бљеска и донекле очекиваних тријумфа против Асвела и Басконије, доминира опор укус скупљених десет пораза, од којих многи личе један на други попут беба у породилишту.

И сва та "деца" су Сашина. Сва имају његов ДНК. А које су му карактеристике?

Укратко - тимске хемије скоро и да нема, али зато нема ни јасно подељених улога. Нејасна је идеја у нападу, у којем врло често нема ни опције А, док је опцијама Б, Ц или Д излишно говорити.

Обрадовићев тим лута, са њим на челу.

Оно што је апропо хемије почело да се прави на почетку сезоне и добијало некакве обрисе, као да је гумицом обрисано када је у тим стигао Џони О'Брајант.

Долазак Американца, који без икаквог спора има екстра квалитет и може да прави разлику у Евролиги, уместо надоградње донео је урушавање онога што је Обрадовић са својим сарадницима зидао летос на Копаонику. Све то наравно из нехата.

Нити је такав епилог желео О'Брајант, нити је такав епилог желео Обрадовић. Нико у редовима српског евролигаша то није могао да предвиди. Али догодило се. И траје (још увек).

А трпе сви.

Пре свега тимски резултати (прошлог викенда је "изгубљено" прво место у АБА лиги, док се само дно евролигашке табеле врло близу).

Али трпи и тимска игра, која је све магловитија.

Трпи до недавно најбољи стрелац Евролиге Џордан Лојд, и његов нападачки ритам.

Трпи и млади Бориша Симанић и његови минути.

Трпе и навијачи, чије стрпљење све мање а разочарање све веће.

Трпи и управа клуба, и утихнули спортски сектор, који је под све већи притиском.

Пуно тога трпи, али трпи највише лик и дело тренера и клупске легенде Саше Обрадовића, који је поменутог десетог дана јуна међу зидинама Калемегданске тврђаве сигурно био свестан да ће бити пуно изазова и још више проблема, али коме је тај ненаручени пакет брига стигао брзом поштом.

Звезда је синоћ у поразу од Албе (84:90) на паркету најбоље изгледала са младим плејмејкером Алексом Ускоковићем на терену, што је својеврстан апсурд с обзиром на чињеницу да је то овом младићу била тек трећа евролигашка утакмица у сезони, а прва у којој је играо двоцифрени број минута. А то отвара и питање смисла довођења Тејлора Рочестија на два месеца и успоравање развоја и сазервања момка који је сваку добијену прилику "на кашицу" и искористио.

Да ли је једно од решња било ту, пред носом и у виду форсирања и трпљења управо тог Ускоковића? Cost-benefit анализа била би у том случају и више него позитивна.

Наравно, лако је бити генерал после битке и из ћошка сипати "требало је овако" савете. Али то са друге стране не скида одговорност са Обрадовића што му екипа и поред избегавања озбиљнијих проблема са ковид-19 случајевима и повредама у досадашњем току сезоне не изгледа боље од оних који су те проблеме имали, већ клизи ка све већој дезорјентисаности. И то што се, као по каквом правилу, неизвесна завршница шаблонски губи.

Три кола остала су до пролазне станице зване половина сезоне. Иако ће можда неком деловати као преурањен закључак, јасно је да од пласмана у плеј-оф нема ништа. И то није никаква трагедија. Да ли је неуспех? Судићемо касније...

Међутим, оно што је ургентно је избор или тачније речено "избор" који ће Обрадовић морати да направи, а тиче се судбине и каркатера сезоне.

Да ли ће она бити попут оне 2014/2015, када је предвођења најуспешнијим тренером клуба у историји Дејаном Радоњићем након солидног наступа и пласмана у тадашњи Топ16 Евролиге уследило освајање трипле-круне (АБА лига, Куп Радивоја Кораћа и КЛС) и почетак доминације у домаћим оквирима?

Или ће пак на крају сличити на ону прву пост-Радоњић сезону, 2017/2018, када је на клупи био млади Душан Алимпијевић, који је и поред 11 победа у Евролиги (како то добро звучи) у актуелном формату (али са 16 клубова) ипак поражен у финалу плеј-офа АБА лиге од подгоричке Будућности са 3-1, што је значило споразумни растанак са клубом који се преселио у Еврокуп наредне сезоне.

Основна разлика између те две такмичарске кампање и та два тима поред крајњих резултата је у правовременим реакцијама и одлукама струке током сезоне, препознавања знакова поред пута и балансу у подели улога међу српским и страним играчима.

Капитен Лазић је био актер у обе сезоне, Давидовац и Добрић се добро сећају ове друге, те би уз дугогодишњег председка клуба Човића могли и морали да буду добри саветници Обрадовићу приликом тог неопипљивог избора. Време је сада.

Марко Љубомировић (LjubomirovicM)