Svetsko prvenstvo u SAD 2002. godine

Osvajanje Amerike, legenda o Indijanapolisu

Posle relativnog neuspeha na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. gde je u četvrtfinalu bila bolja Kanada, na klupu reprezentacije seo je Svetislav Pešić, nekadašnji trener Bosne i trostruki osvajač zlatnih medalja sa mlađim selekcijama Jugoslavije u periodu 1985-1987. Tada je predvodio supertalentovanu generaciju (Divac, Kukoč, Rađa, Đorđević, Alibegović, Pecarski, Pavićević, Avdić, Koprivica, Dobraš...) koja je 1985. bila kadetski šampion kontinenta, godinu dana kasnije juniorski, a 1987. u Bormiju i svetski prvak.

Pešić je bio prvak Evrope sa selekcijom Nemačke 1993. a u istoriju je ušao 2001. kada je sa SR Jugoslavijom ponovio podvig na EP u Turskoj. Naš tim je na Svetsko prvenstvo u Indijanapolis (SAD) 2002. otišao kao evropski prvak, ali ne i kao glavni favorit.

Amerikanci su igrali kod kuće i bez obzira što nisu izveli "drim tim" sa Polom Pirsom, Andreom Milerom, Redžijem Milerom, Šonom Merionom, Benom Valasom, Beronom Dejvisom.... još uvek su imali tim kome su davane najveće šanse. Argentinci su bili "dolazeća sila", sa Đinobilijem, Skolom, Noćionijem, Obertom, Skonokinijem...

U svakoj selekciji bila je po neka zvezda – kod Kineza Jao Ming, u Španiji Pau Gasol, Navaro i Garbahosa, kod Nemaca Dirk Novicki, u ruskom timu Kirilenko, kod Brazilaca talentovani Tiago Spliter, za Portoriko su igrali (još uvek) Pikulin Ortiz, plej Arojo, centar Danijel Santijago...U najkraćem, konkurencija je bila žestoka.

Pešić je uglavnom poveo igrače koji su 2001. osvojili evropsko zlato, udarnu snagu tima činili su Dejan Bodiroga i Peđa Stojaković, ali imali su sjajnu podršku u Milošu Vujaniću, Marku Jariću, Milanu Guroviću, Dejanu Tomaševiću, Igoru Rakočćeviću, Vladimiru Radmanoviću, Predragu Drobnjaku, Dejanu Koturoviću i Žarku Čabarkapi.

Ipak, Pešićev "džoker" bio je Vlade Divac. Nagovorio ga je da se vrati u reprezentaciju posle šest godina. Divac je bio zvezda Sakramenta, imao je 34 godine, ali nije mogao da odbije svog selektora iz juniorskih dana.

Počelo je duelom sa Angolom, 113-63 je bilo očekivano i realno. Poene je dalo svih 12 igrača, najviše Stojaković (13) i Bodiroga (12). U drugom kolu grupe usledio je poraz od Španije (69-71). Pau Gasol je nadigrao naše centre, dao je 25 poena, Navaro je dodao 13 a Horhe Garbahosa, sadašnji predsednik španske federacije, 11. U našem timu kako-tako parirao je tandem Bodiroga-Stojaković, obojica su dali po 16 poena. Utisak je popravljen protiv Kanade, bilo je 87-71 sa raspoloženim Stojakovićem (23 poena), Bodirogom (12) i Gurovićem (10) a probudio se i Divac (8) koliko je dao i Vujanić.

Sumnja se javila kad smo drugu fazu počeli porazom od Portorika 83-85. Pikulin Ortiz, onaj isti iz Santa Fea 1990, dao je (podnošljivih) 15 poea uz osam skokova, ali nas je namučio Danijel Santijago, autor 31 poena i 10 skokova. Bili smo nadskočeni (30-32), imali smo samo jednog raspoloženog igrača (Peđu Stojakovića, 26 poena), manje smo asistirali (14-17), imali slabije procente šuta i logična posledica bio je poraz.

Utisak je popravljen protiv Brazila (90-69) uz poene 11 igrača, nije se upisao samo Radmanović. Stojaković je sa 19 poena opet bio prvi strelac. Ubedljivoj pobedi doprinela je i dominacija u skoku, 33-23 kao i bolji procenat šuta, posebno trojki – 44,4% (4/9) prema 30,8% (30,8%). Pobeda nad Turskom (110-78) bila je očekivana, opet se "upisalo" svih 12 igrača najviše, po 16 poena, dali su Gurović i Stojaković.

Posle tri pobede i dva poraza, računajući i onaj od Španije u grupi, naš tim je u četvrtfinale otišao sa trećeg mesta što je značilo sudar sa domaćinom SAD, jer su Argentinci bili bolji u direktnom duelu (87-80) i sa 5-0 i prvog mesta otišli među osam poslednjih.

Meč sa SAD je jedan od onih iz "Top 10" najzanačajnijih pobeda naše reprezentacije. Bez obzira što su u duelu sa Argentincima pokazali da su ranjivi, Amerikanci su bili favoriti i tu ulogu su opravdali u najvećem delu meča ali ne i kad je bilo najvažnije, na kraju. Na poluvremenu smo vodili 40-36 ali posle 12-22 u trećoj četvrtini prednost je prešla na stranu domaćina.

Sredinom drugog poluvremena bili smo na ivici ambisa, Amerikanci su serijom 8-0 poveli 69-59. Čudesnom serijom trojki, pre svega Milana Gurovića, naš tim je izjednačio (71-71) a onda prešao u vođstvo i pobedio u dramatičnom finišu. Andre Miler je trojkom 38 sekundi pre kraja smanjio na 76-77, Marko Jarić je sa linije penala oba puta bio siguran ali je Redži Miler dao nadu američkom timu. Na 11,8 sekundi pre sirene na liniju penala opet je stao Marko Jarić i opet oba puta pogodio. Amerikance je u produžetak vodila samo trojka ali je Andre Miler promašio!

Kakva je to radost bila! Igrači su se grlili na terenu, Gurović je skočio na reklame i otpozdravljao delu publike koji je navijao za nas, Pešić je primao čestitke sa svih strana dok je selektor SAD Džordž Karl ostao sa onim „"glupim" izrazom lica koji se sam "namesti" kad u nešto ne možete da poverujete.

Odličnu partiju pružio je Peđa Stojaković, najefikasniji sa 20 poena. Valde Divac je dao 16, Gurović 15. Najefikasniji Amerikanci bili su Pirs i A. Miler sa po 19. Naš tim je bio sa 11 igrača jer je selektor Pešić izbacio iz ekipe Vladimira Radmanovića, priča kaže zbog toga što je jeo bananu u poluvremenu prethodne utakmice. Naš tim je izrazito bolje skakako (40-29), znatno bolje je šutirao trojke (10/17, 58,8% prema 9/23, 39,1% Amerikanaca). Pobeda je proslavljena među iseljenicima širom Amerike, ali i u zemlji gde su navijači spontano izašli na ulice.

U polufinalu je čekao Novi Zeland, senzacija šampionata. Nije bilo lako, rival je na poluvremenu vodio 48-39 i trebalo je mnogo strpljenja (i znanja) da se u drugom poluvremenu sve dovede u red. Na kraju je bilo do 89-78. Povukao je Dejan Koturović, strelac 18 poena uz šest skokova. Jarić je dao 16, Bodiroga i Gurović po 11. Jugoslavija je bila u finalu a protivnik – Argentina.

I danas, kad vraćam film, nije mi jasno kako je ta utakmica dobijena. Argentina je bila bolji tim, vodila tokom najvećeg dela utakmice, posle "brejka" 14-2 na početku treće četvrtine stekla je prednost koja se činila nedostižnom. Pešić je na minus osam (61-69) uzeo poslednji tajm-aut posle koga je Bodiroga pogodio trojku, ali na dva minuta pre sirene gubili smo 68-74.

Gotovo? Ni govora. Bodiroga sa sedam vezanih poena (dva puta dvojke, trojka) okreće tok meča. Usledili su najdramatičniji trenuci, Divac je promašio dva penala za pobedu a u poslednjem napadu Skonikini nije uspeo da izjednači. Meč je odlučen u produžetku u kome je naš tim bio mnogo bolji. Argentinci su dali samo dva poena i to sa linije penala (Oberto).

Ostala je dilema da li je Skonokini u poslednjem napadu u regularnom delu bio fauliran, verovatno jeste, grčki sudija Picilkas je više godina kasnije navodno priznao da je pogrešio što nije sudio faul ali se branio da je bio previd a ne namera... Primetno je da Đinobili nije dao ni poen, bio je povređen i igrao samo 12 minuta. Naš tim je slabo šutirao trojke (6/27, 22,2%), posebno šut nije služio Stojakovića (2/12 za 3 poena), ali nisu bolji bili ni Argentinci (5/22, 22,7%). Naš tim je malo bolje skakao (38-36) dok su Argentinci više asistirali (17-11).

Bilo kako bilo, Jugoslavija je peti put postala prvak sveta! Za istoriju je ostalo zapisano:

Jugoslavija-Argentina 84-77 (41-39,75-75)

Indianapolis, 8.septembra 2002. Dvorana "Konseko Filhaus". Gledalaca: 17.079. Sudije: Picilkas (Grčka) i Mersedes (Dominikanska Republika). Pet penala: Tomašević (40), Skola (40), Montekia (45).

Jugoslavija: Bodiroga 27 (2-5), Koturović 3, Rakočević, Stojaković 26 (6/8), Jarić 9 (1-3), Divac 3 (0-2), Vujanić 7 (1-2), Tomašević 6, Gurović 3 (0-2).

Argentina: Sančes 3, Đinobili, Montekia 4 (1-2), Oberto 28 (6-8), Viktoriano, Fernandez 2, Skonokini 3 (1-2), Skola 11 (3-5), Noćioni 5 (1-2), Paladino 10, Volkoviski 11 (2-4).

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">