Igra naših života: Ko je izmislio loptu, a ko ju je umalo zauvek izgubio

Afričke starešine, egipatski i grčki dečaci, rimski patriciji, renesansni plemići... Svi oni su deo prostor-lopta-vreme kontinuuma. Igre su postojale u mnogim kulturama sa obe strane Mediterana, ali da je bilo samo do njih – da su se samo oni pitali – gotovo da je sigurno da danas fudbala ne bi bilo.

Kaže se da je Dejvid Livingston, škotski istraživač i misionar koji je i neka vrsta narodnog junaka viktorijanske Engleske, doneo fudbalsku loptu, čak loptu uopšte, u Afriku, preciznije u Zambiju. I lako je shvatiti zašto su neki prihvatili ovo kao istinito. Od svih kontinenata - tačnije, od svih kontinenata na kojima su živeli ljudi (pingvini i foke na Antarktiku nemaju preveliki afinitet prema lopti, a ni anatomija im ne dopušta bogzna kakve atletske napore na suvom) - najteže je pronađi igre loptom u Africi. Većina Bantu kultura, koje pokrivaju gotovo čitavo područje južno od Sahela (koji se sam nalazi ispod Sahare i između Senegala i Sudana), uopšte nije imala reč za loptu.

A zapravo, najstarija lopta, napravljena između 2.500. i 2.000. godine p. n. e, potiče baš iz Afrike, odnosno starog Egipta.

Žongliranje i hvatanje je uglavnom bilo domen žena, često u formi nekog performansa u palatama. Na jednom od retkih prikaza igre, žena nosi drugu ženu na leđima (krkače, rekli bi u nekim delovima Srbije), dok se ova dobacuje sa ženom u identičnom položaju (dakle, na leđima druge žene.) Takođe, veliki broj lopti pronađen je u dečjim grobnicama. Pravljene su, mahom, od gline ili drveta.

Luhja narod u zapadnoj Keniji igrao je igru sličnu omiljenom pribežištu vaspitača u vrtićima kada je fizička razonoda njihovih štićenika u pitanju - "između dve vatre", s tim da je lopta uglavnom šutirana.

Masai su se takmičili ko najdalje može da šutne loptu (ili, možda pre, loptičast predmet), a oni koji su bili najuspešniji sticali su status najvećeg uticaja po pitanjima žetve ili staranja o stoci. Predmet koji su koristili bio je obli kamen obmotan suvom trskom. Ašanti u Nigeriji su igrali vrstu hokeja na travi pred sezonu žetve. Štapovi su simbolizovali motike, dok bi bilo kakav zaobljeniji koren korišćen kao lopta.

San narod u Južnoj Africi bavio se pravljenjem lopte od kože vrata nilskog konja. Nju bi potom bacali o ravni kamen, čekali njen odskok i borili se da je uhvate. Tokom njenog leta bi se udarali i gurali, želeći da dođu u poziciju da je se domognu. Postoji i verzija u kojoj bi igrači, tokom leta lopte i iščekivanja njenog pada, imitirali zvuke i pokrete divljih životinja.

U ranom 20. veku u Somaliji pojavljuje se igra gonso, koju su igrali u plemenima Esa i Gadabursi. Osnovni element igre bio je da tim napravi dva uspešna dodavanja. Kada bi treći član tima imao posed, tapnuo bi loptu i to bi mu donelo jedan poen (deset je bilo potrebno za pobedu). Rival je imao pravo ovo da spreči koristeći startove kakvi se koriste u ragbi fudbalu.

Međutim, s obzirom da je deo Somalije u ovo vreme bio britanska kolonija (Britanski Somalilend Protektorat), mnogi smatraju da njeno poreklo nije staro, već da je pre reč o lokalnoj adaptaciji i interpretaciji kolonizatorskih igara.

Naposletku, Berberi su u Magrebu igrali kouru, koja je imala dodolsku funkciju, a takođe je igrana u obredima plodnosti, u svrhu zavređivanja što uspešnijih useva. Takođe, amharski hrišćani iz Etiopije imali su svoju igru koju, sa određenim pokrićem, smatraju starom više od jednog milenijuma.

Međutim, Afrikanci su noge uglavnom koristili za ples, a mnogo više od lopte su voleli kanue i splavarenje na Velikim jezerima, bacanje koplja i, iznad svega, rvanje. Glasnici su išli od sela do sela najavljujući mečeve, koje su obično pratile maske, kostimi i repetativni, a opet nikad dosadni ritmovi bubnjeva. Od svih, posebno su čuvene masovne, nestrukturirane borbe u Bambara narodu u Maliju.

Lopta je potekla u Africi, svakako, ali se nije inicijalno primila od delte Nila do Rta dobre nade ili od Zlatne obale do Roga Afrike.

Ali smirite se Evropljani, vaš kontinent je u istom periodu bio tek jedva bolji.

Lopta? Meh...

Evropska srednjovekovna civilizacija je, u odnosu na arapski svet i Daleki istok pre svih, dugo je bila zakržljala, kao okoštali zglob i atrofirani mišić nekorišćenog dela tela. Ipak, neće dugo proći pre nego što će Evropa postati dominanantni i entitet progresivniji od svih drugih.

Ona je, iznad svega, bila amalgam. Nastala je iz krhotina rimskog carstva i helenističke kulture koju je ovo prethodno progutalo (ali nikada sasvim i svarilo, rekao bi neko). Rim je onda sam bio podriven iznutra tek izniklom novom formom monoteizma, dakle hrišćanstvom, a od spolja su ga razorile horde nomada iz evroazijskih stepa.

Nijedan od ovih fragmenata ove nove drušveno-političke realnosti nije ima izrazito naglašenu kulturu loptanja.

Eratosten je sa gotovo jezivom preciznošću izmerio obim Zemlje (i time, naravno, dokazao njenu elipsoidnost), pitagorejci su spekulisali o heliocentričnoj postavci našeg dela svemira (Zemlja se vrti oko Sunca, ne obrnuto), Heron iz Aleksandrije je osmislio parnu mašinu, a Grci su osmislili i geometriju, demokratiju...

Lopte, međutim, se nisu previše doticali i ona ih se nije previše ticala. Homer u Odiseji opisuje nasukanog heroja koga budi galama nagih devojaka koje se igraju loptom dok im se odeća suši.

Grci su igrali timske igre loptom koje su zvali episkiros i faininda (istoričari imaju veliki problem da definišu njihov jasan karakter), dok je u Sparti, navodno, igrana sfairomahija tokom obreda odrastanja efeba. Štaviše, u Eladi su postojali i sfairistai, učitelji veštine igranja loptom.

Međutim, kulturna relevantnost ovih igara nije bila prevelika i ona je, uglavnom, percipirana tek kao razonoda i razbibriga. Nikada nijedan pobednički venac nije dodeljen u Olimpiji za igranje loptom. Nikada nijedan heroj opevan zbog veštine sa loptom. S druge strane, potrebno je jako dugo vremena provesti ispod kamena da se ne bi znalo za Leonidu sa Rodosa, najvećeg trkača antičkog sveta.

Rim je bio skloniji lopti – ili je ispravnije možda reći njoj podložniji. Rimljani su, inače, koristili tri vrste lopti. Follis je bila velika lopta od naduvane životinjske bešike. Ona je ponekad, sumnja se, bila napunjena perjem. Paganica je lopta koja se najređe spominje u istorijskim spisima, a smatra se da je bila srednje veličine, dakle manja od folisa a veća od lopte poznate kao pila trigonalis.

Sport, uopšte u Rimu, postojao je na dva nivoa - na samom vrhu važnosti su bile profesionalne igre. Ova podela poznaje tri podvrste – striktno rimske igre (ludi), kao trke dvokolica – sportove koje su navodno nametnuli Etrurci (borbe sa divljim zverima i gladijatorske borbe, poznate kao venationes i munera) – i igre pozajmljene od Grka (trke, pentatlon, pankration – nešto kao antički MMA), poznate kao certamina.

Ludi pilae, odnosno igre opisanim loptama, imale su određeni prestiž, odnosno igrali su ih pripadnici viših staleža.

Campus Martius (Marsovo polje), prostor zapadno od zidina grada pored Tibra, gde se nekada okupljala vojska, korišćen je i kao mesto za vežbanje i igranje. Tu su bile i palaestre, vežbališta u okviru javnih kupatila, na kojima se kao na pojilima Serengetija okupljala rimska elita. Mnoga od tih kupatila su imala zaposlene profesionalne loptare (pilicrepi), koji su obučavali gospodu ili vodili računa o rezultatu tokom njihovih igara.

Lopta je bacana i kotrljana i na ulici, jer postoji svedočenje o incidentu u kome je čovek ubijen na ulici tokom brijanja, jer je lopta pogodila berberina u ruku.

Ekspulsim ludere je bila igra slična modernom skvošu. Lopta se udarala o zid rukom (obično zaštićenom rukavicom). U trigonu su igrači stajali u trouglu i dodavali bi se loptom, često napravljenom od obojenog stakla. Cilj je bio baciti loptu tako da je vaš protivnik ne uhvati.
Pila je iziskivala da igrači stoje u krugu, dok je jedan od njih bio pozicioniran u sredini. Cilj je da im on oduzme loptu, dok oni dodavanjem pokušavaju, naravno, to da spreče. Nešto kao moderne "ševe" ili čuveni španski rondo.

Jedina prava timska igra loptom bio je harpastum. O njemu nema previše podataka, ali najčešće se tvrdi da je podsećao na ragbi varijantu fudbala. Igrao se na pravougaonom terenu koji je delila linija. Cilj je bio zadržati loptu na svojoj polovini. Ona se mogla bacati i nije smela da dodirne tlo. Obično su je igrali legionari, možda čak i u sklopu oficijelnog treninga.

Naravno, Koloseum, impozantni Circus Maximus, čiju arhitektonsku veličanstvenost neće prevazići nijedan sportski objekat sve do 20 veka, loptu nije video. Makabra i krv je bila omiljena zabava i rimske elite i njenog lumpenproleterijata.

Vizigoti, Vandali, Huni, ako su i imali igre loptom, o njima se ništa ne zna. Ubrzo pošto su njihovi kraljevi prihvatili hrišćanstvo, njihove navike su asimilovane sa evropskim urođenicima.

U galimatijasu svih pandemonijuma koji je nastao po padu Rima, istorijski materijali postaju halejevski retki. U šestom veku postoje navodi istoričara Grgura od Tura o igri koja je uključivala trčanje inter spheristarum ordinem, ili "među organizovanom grupom igrača sa loptom". Mnogi smatraju da je ovo harpastum, što znači da je igra možda preživela do vremena Merovinga (do sedmog ili osmog veka).

Isidor, biskup Sevilje u ranom sedmom veku, rešen da sačuva legate klasične kulture zapadne Evrope, pisao je ponešto o igrama loptom, ali ovo su bili poslednji trzaji rimskog sportskog nasleđa. Ropci, zapravo. Čak su i latinske reči za loptu nestale. Srednjovekovni francuski esteuf i italijanska palla (koja će kasnije postati ball) su germanskog porekla.

Naposletku, od sedmog do desetog veka dokaza o igrama sa loptom u Evropi praktično nema. Izuzimajući, jedino, uticaj Mavra, koji su imali igru sa loptom i palicom, a koja je imala ritualni karakter proslave povratka proleća. Nju su poneli i na svoja osvajanja, krčeći sebi put do Španije, Malte, Sicilije...

Feudalna vladajuća klasa u Evropi zavisila je - zapravo njihov status, ekonomska dobrobit, politička moć - od organizovanog nasilja mnogo više od plemstva sa drugih kontinenata. Najmoćnija tehnologija rata tog doba bio je oklopljeni vitez konjanik, koji nije imao vremena da se bavi frivolnostima kakva je lopta.

Velmože su se bavile borbama i turnirima, ali su se zato druga dva činioca društvene srednjovekovne evropske kulture (sveštenici i kmetovi) bavila loptom, čije prvo pominjanje potiče iz 12. veka.

Pripadnici raznih religijskih redova su igrali igre loptom bez kontakta, dok su niži slojevi igrali grublje igre. Na severu Francuske, u Normandiji, Bretanji i Pikardiji, igran je la soule ili choule. Samo ime, veruju neki, potiče od reči solea, koja označava đon. Reč, radije, inicijalno nosi keltsko poreklo – heaul (soleil) – u kojoj je originalno h zamenjeno sa s, što je bila česta praksa Rimljana suočenih sa varvarskim glasovima.

Lopta je bila od drveta ili kože (često ispunjena mekinjama), nosila se, šutirala ili udarala nekakvom vrstom palice. Mogla se čak igrati i na leđima konja. Bila je to timska igra u kojoj je, ipak, samo jedan igrač, onaj koji je loptom pogodio gol, naposletku bio pobednik. Gol je mogao da bude potok, drvo, ma kakav zidić ili zidina.

Toliko je frenetičan umeo da bude „la sul", da su se ljudi davili jureći loptu koja bi završila u moru ili jezeru.

Postoje indicije i o igri la soule au pied, što je zapravo la soule verzija u kojoj se lopta udara samo, ili makar prevashodno nogom.

Neki smatraju da je la soule seljačka imitacija viteških turnira. Odsustvo oklopa, konja i oružja samo je odraz ekonomskih mogućnosti učesnika.

Poslednje mesto na kome je igran "la sul" bio je grad Van, u Morbijanu u severozapadnoj Francuskoj.

Smrt nije bila retkost u ovoj igri, a bila je, sada obratite posebnu pažnju, čak i prećutno dozvoljena, sve dok je udarac „bio slučajan".

„A ko to nema nekog koga bi ubio?", rečeno je jednom hroničaru u ovom mestu prilikom inspekcije lokalnih običaja.

Igrači su nosili tesnu, uz sebe usko privijenu odeću, kako bi bili neuhvatljivi za šake svojih rivala, a i da bi brzina njihovog trčanja bila veća. Logika koja je na snazi i danas među sprinterima ili u, ipak neprihvaćenoj, ideji fudbalske selekcije Kameruna na Svetskom prvenstvu 2002. godine.

Nakon što se uslovi igre izgovore naglas, igrači se pomeraju na podjednaku udaljenost od lopte i meč bi počinjao. Prvi bi ka njoj krenuli slabiji igrači, dok bi oni snažniji stajali sa strane, gordo prekrštenih ruku, uzvikujući ohrabrenja ili uvrede. Malo-pomalo, kada bi se dovoljno zajapurili od uzdržavanja i kada bi miris krvi uzburkao i njihove leukocite i eritrocite, oni bi se priključili.

„Duh krda divljih jelena budi se u srcima ljudi", govorilo se tada.

Fransoa de Pontivi, poznat kao „Suler", bio je čuven zbog svoje umešnosti u ovoj igri. U njegovoj kući, okačene i postrojene u blizini dimnjaka, bile su lopte koje je osvojio kao pobedničke trofeje. Makabra ništa manja od kolekcije skalpova nekog ponosnog indijanskog ratnika.

Ivon Marker je bio njegov kočoperni suparnik, željan da mu ospori njegova zvanja i prestiž. Fransoa je polomio rebro tokom "la sula" 1810. godine, ali je Marker poginuo. Njegov sin Fransoa je nasledio pretenzije svog oca, ali i njegovu zlu kob. Fransoa ga je tokom "la sula" ostavio bez oka. Pjer se zarekao na osvetu.

Tokom meča u Stivalu, Fransoa je primetio da mu Pjer ne prilazi u borbi. Na poziv da priđe i „ostane i bez drugog oka", Pjer nije reagovao. Ali pred kraj dana, kada se Fransoa našao na zemlji, osetio je jak bol u stomaku koji je prouzrokovao sabot (vrsta drvene obuće) opremljen i oblepljen gvožđem. Jedino što je video jeste jeziva i mirna očna šupljina.

Uz pomoć sopstvene snage i nekih prijatelja uspeo je ipak da se izvuče, naposletku čak i da osvoji loptu i izbegne poteru rivala na otvorenim poljima. Stao je da se odmori, izmučen, umoran i pritisnut granicama čovečnosti – jedinim granicama koje niko ne može da pomeri i oko kojih se niko ne može sporiti.

Ali i pored svega je bio blizu pobedi. Približavao se potočiću koji je razdvajao Stival od Pontivija, kada je čuo iza sebe meko tupkanje. Bosonoga figura, koja mu je delovala da bi bila senka i u noći i u danu, približavala se.

Starac je pokušao da pobegne, počeo je i da prelazi hladnu vodu, ali nije uspeo da dotakne suprotnu obalu, što bi ga spasilo (obala je bila u Pontiviju i on je tamo bio nedodirljiv). Pao je, a potom osetio koleno na svojim grudima. Koleno jednookog čoveka.

Pjer je prvo uzeo loptu, a zatim i oko svom neprijatelju. Potom ga je tukao drveno-gvozdenom cipelom po glavi dok ovaj nije sasvim izgubio svest. Preživeo je, ali je ostatak života proveo kao maloumnik, kralj poljana koji je postao seoski idiot.

Pjer Marker oslobođen je na sudu, jer se sve dogodilo u Stivalu, a samim tim tokom meča "la sula". Igra je potom zabranjena na nekoliko godina.

Prvi navod igre u manastiru se tiče iskustva mladog monaha koji je privremeno preminuo i otišao u pakao, gde su đavoli igrali "nešto slično igri loptom" sa njegovom dušom. Igra koja je ovde nastala, u religijskim nastambama i bogomoljama, jeste tenis, odnosno njegova verzija pre upotrebe reketa (koji se pojavio tek posle 1500. godine), poznata kao jeu de paume. Igra je postala jako popularna, a posebni tereni, sa ili bez krova, napravljeni su u Valensiji krajem 13. i u Parizu početkom 14. veka.

Iako nastao u manastirima kao, makar nominalno, izrazito pacifistička igra, neki smatraju da je vokabular tenisa pozajmljen iz žargona vojevanja i da su, posledično tome, često mešani. U jednom opisu artiljerijskog napada na Onfler, navodi se kako četiri engleska topa pucaju i pogađaju metu, isto kao što bi četiri dobra hica bila dovoljna za dobijanje meča (gema).

Daleko najrazvijenija igra renesanse i uopšte ovog dela sveta, bio je kalčo (calcio, "šut, udar koji se nanosi stopalom"). Igran je u severnoj Italiji, u Veneciji između ostalih mesta, ali su ga samo u Firenci smatrali svojim nacionalnim sportom.

Poznati su mečevi na zaleđenoj reci Arno 1491. godine, kao i tokom opsade grada od strane Medičija 1530. godine.

Teren je morao da bude duži nego što je "jak čovek mogao da baci kamen" i duplo uži. Lopta se mogla pokretati na bilo koji način osim bacanjem i cilj je bio prebaciti je preko protivničke gol linije.

Đovani Bardi, aristokrata, matematičar i kompozitor koji se smatra izumiteljem umetničke forme poznate kao opera, napisao je 1580. godine "Diskorso sopra il đuoko del kalčo fiorentino". Bojao se da će tradicionalna igra Firence nestati, stoga je napisao pravila, osmislio taktiku i forme ponašanja. Želeo je da dokaže antičko poreklo igre, brojeći joj isto onoliko godova koliko i samom gradu koji je osnovao Julije Cezar.

Omiljeno mesto za igru bio je ograđeni trg Piazza Santa Croce. Meč je počinjao simboličnim pregovorima dva tima, sačinjenim od 27 igrača. Kada bi "pregovori" propali, razmirice su rešavane kalčom. Timovi su nazivani "bataljonima", a njihov raspored pre početka meča aludirao je na stare rimske vojne formacije. Napred su bili "praćkaši", a iza njih su bili oni koje su nazivali skončatori.

Bilo je važno pokazati vrednost kalča u kontekstu vojne pripreme, jer upravo su ratničke igre bile esencijalni deo života ljudi u Italiji. Hiljade su u Peruđi učestvovale u onome što su zvali "batalja dei sasi", odnosno borbe kamenjem.

Bataljole sui ponti, male bitke na mostovima, bile su organizovane tuče u Veneciji. U Sijeni je igrana (da li je to uopšte adekvatan izraz?) punja, što je bilo ništa više do organizovano pesničenje, tokom kojeg bi ponekad u gomilu ubacili čak i loptu. Macaskudo je bila borba drvenim štitovima i buzdovanima u Pizi.

Međutim, i pored sveg truda entuzijasta, kalčo nije opstao dalje od sredine osamnaestog veka. Sa nastankom fudbala ima podjednako veze koliko i sa nastankom motora sa unutrašnjim sagorevanjem.

Pa? Otkud onda fudbal? Gde god su postojale igre loptom, nestale su. Negde u fiokama i fasciklama civilizacija koje su ih zaboravile, negde su naprosto iščezle pod kopitama osvajačkih atova.

„Čovek umire kada mora i kada neće", rekao je Dobrica Ćosić. Ali to ne važi za fudbal. Jer fudbal, naš toliko voljeni, nekad i negde čak i omraženi, a možda najčešće naprosto neshvaćeni fudbal, je preživeo.

Inkubiran je i očuvan u Britaniji. Samo tamo, u Albionu, moguće je pratiti njegov neprekidni linearni razvitak od primitivne aktivnosti do moderne igre. Od šutke između dva sela do kodifikovanog duela milionera koje gledaju i koje vole milijarde.

broj komentara 0 pošalji komentar