Igra naših života: Vaše visočanstvo, zašto ne volite fudbal?

Fudbal je počeo kao supkultura. Više, zapravo, kao kontrakultura. Rani fudbaleri bili su bitnici pre Džeka Keruaka, pankeri pre Seks Pistolsa. Radili su ono što su voleli flagrantno kontrirajući normama, željama moćnika, naposletku i samom zakonu. Hvala, hiljadu puta im hvala na tome!

Sve je počelo sa jednim dečakom... Ne, čekajte, ne može tako. Ne samo da je pripovedački šeprtljasto, već je i naprosto netačno. Historia Brittonum (Istorija Brita) je delo koje je napisao – ili pre sastavio – velški sveštenik Nenije oko devetog veka. U njemu se, između ostalog, kaže i sledeće.

Kralj Vortigern je tražio mesto gde će sagraditi citadelu pogodnu za odbranu od potencijalnih osvajača. Dvanaest mudraca mu je saopštilo, kada je adekvatna lokacija konačno iznađena, da, ako želi da gradnja bude uspešna, zemlju mora poprskati krvlju ubijenog dečaka začetog bez oca. Emisari su poslati širom zemlje, sve dok u Monmutširu nisu naišli na dečake koji se igraju loptom. Jedan od njih, načuli su, bio je dečak čija majka nije legla sa muškarcem.

Naposletku, odveli su ga pred kralja, ali njega je dečak ubedio da će oterati Saksonce sa svojih zemalja, a da mu za ostvarenje tog cilja nije neophodno umorstvo.

Ovo je prvi pisani prikaz igre sa loptom u Britaniji, ali se može smatrati relevantnim koliko i detalji bitke između Marka Kraljevića i Muse Kesedžije. Istorija Brita, naprosto, nije istorija.

Prvi prikaz igre loptom, o čijoj prirodi se može spekulisati kao fudbalskoj, jeste onaj koji je napisao Vilijam Ficstiven, beležnik i sekretar Tomasa Beketa. On, sredinom druge polovine 12. veka, priča kako „mladi ljudi posle večere odlaze u polja da igraju dobro poznatu igru". Kako navodi, učenici raznih škola, kao i trgovci mnogih usmerenja, imaju svoje lopte. Stariji ljudi, očevi igrača, kao i bogatiji građani, dolaze na konjima kako bi pratili igru.

Ako je loptanje baš tada počelo, ili makar počelo da biva popularno, to bi bilo lako objasniti. Dvanaesti vek je u Britaniji bio period drastičnog razvitka gradova i njihovog povezivanja trgovinom. Ovo je stvorilo lokalne identitete i učestalost interakcije tih lokalnih identiteta iz čega se razvio i tribalizam i rivalitet. Na čemu drugom počiva sport?

Fudbal je engleska reč koja je, modifikovana, prisutna u skoro svim evropskim kulturama. Posvetimo se primerima – fussball u Nemačkoj, voetbal u Holandiji, futebol u Portugaliji, fútbol u Španiji, fotboll u Švedskoj. Izuzeci su tek kalčo u Italiji i balkanski nogomet (gde se, opet, oba termina odnose na odnos stopala i lopte).

Prvi put se fudbal pominje u 14. veku – kada je zabranjen. Nikolas de Farndan, gradonačelnik Londona, izdao je edikt o zabrani igranja fudbala 13. aprila 1314. godine u ime kralja Edvarda Drugog Plantageneta. Do 1667. godine, fudbal su zabranjivale centralne i lokalne vlasti više od 30 puta.

„Veliki metež u gradu, zbog određene vreve koja potiče od velikih fudbala na javnim poljima, zbog kojih mnoga zla možda mogu da se dogode", glasila je prva zabrana, čije nepoštovanje je ljude vodilo u tamnicu.

Zabrana Edvarda Trećeg, takođe iz dinastije Plantagenet, odnosila se na želju da se stanovništvo usmeri, odnosno da nipošto ne zanemari vežbanje streljaštva, umesto da se bavi „uzaludnim igrama bez vrednosti". Posebno je važno istaći da je ovo bilo vreme Stogodišnjeg rata sa Francuskom. Edvard se 1337. godine proglasio zakonitim naslednikom francuskog trona i time je pokrenuo sukob koji je okončan tek 1453. godine. Edvard i njegov sin, poznat kao Crni princ, dominirali su prvom fazom vojevanja i stigli su do impresivnih pobeda u bitkama kod Kresija i Poatjea. Ništa od toga ne bi bilo moguće bez moći engleskog dugog luka i strelaca koji su ga odapinjali.

A sve ovo se događalo u vreme Crne smrti, pa je zdrav (da ne kažemo ispravan) i vojno sposoban muškarac bio veoma važan resurs, zbog čega i nije toliko čudno što je fudbal smatran, ne samo distrakcijom, već i opstrukcijom.

Edvard Treći je pored ove izdao još dve zabrane, a isto je učinio i Ričard Drugi. U 15. veku, fudbal je tri puta zabranio i Henri Četvrti, a isto su uradili i Henri Peti i Sedmi (dve zabrane), kao i Edvard Četvrti. Henri Osmi, u pauzama razvoda, obezglavljivanja i crkvenih razdora, takođe je podržavao zabranjivanje igranja fudbala, iako postoje jasne indicije da ga je sam igrao u mladosti. Lankaster, Jork, Tjudor – dinastije i vladajuće kuće su se smenjivale, ali fudbal je ostao nevoljen.

Prva zabrana lokalnih vlasti bila je ona sinoda Ilaja 1364. godine. Fudbal nije bio dozvoljen u Halifaksu i Lesteru (po dve zabrane u 15. veku), u Šruzberiju, Bristolu, Oksfordu... Fudbal je zabranjivan u Mančesteru u 17. veku gotovo banalan broj puta, a izgovor su uglavnom bili razbijeni stakleni prozori.

U Eklsu, distriktu Mančestera, dečaci su izvedeni pred sudiju jer su igrali fudbal na ulici. Mlađarija je kažnjavana zbog loptanja i u Kolnu i Prestonu.

Prvo pominjanje fudbala u Škotskoj zbilo se 1424. godine, kada je parlament kralja Džejmsa Prvog doneo - o, šoka li? - zabranu igranja (na man play at the Fute-ball). Džejms Drugi je uz fudbal zabranio i golf, Džejms Treći je u istom veku doneo dve zabrane, da bi poslednju zabranu doneo Džejms Četvrti 1491. godine.

Međutim, ovaj monarh je u sebi nosio i zrnce hipokrizije, jer je 1497. godine, dok je zabrana još uvek trajala, sam igrao fudbal. To znamo zahvaljujući spisima regalnog blagajnika, pošto se tamo nalazi nalog za kupovinu fudbala za kralja.

Kovači su u Pertu zabranili slugama i šegrtima da napuštaju posao dok ovi igraju fudbal. Arhibiskupa Džejmsa Loua, u vreme kada je bio sveštenik u Kirklistonu, kaznio je sinod Lotijana jer je igrao fudbal na Božji dan.

Prvo spominjanje velškog izraza za fudbal – pêl-droed – imamo 1593. godina, u pesmi Vilijama Midltona. Vikar Čirka, Robert Lojd, žalio se 1629. godine što ljudi troše vreme na igru nedeljom.

Interesantno, statut irskog grada Golveja 1527. godine igru loptom naziva njenim engleskim imenom (the great footballe), a čak i promoviše njegovo igranje.

U 17. veku raste politički uticaj puritanaca, namerenih da se bore protiv frivolnih i nebogougodnih aktivnosti, uverenih da je igra, fudbal pre svega, meki ekvivalent nepoštovanja Stvoritelja. Čitane su propovedi i štampani proglasi da će svakoga ko igra fudbal stići fizička manifestacija besa božjeg.

Ne treba, ipak, biti previše strog prema ovim fudbalskim filistarima. Istina je da se u Britaniji u ovom periodu drugačije gledalo na nanošenje bola. Ono jeste bilo legitimni izvor uživanja. Poznate i priznate zanimacije bila su posmatranja javnih pogubljenja, dok bi oni malo preduzimljiviji bili zaokupljeni paljenjem mačaka u korpama.

Ali fudbal je i u ovom brutalnom kontekstu umeo da bude baš grub. Nemilosrdna i okrutna jedna zanimacija. Sam je bio prepun nasilja. Henri de Elington je 1280. ubijen tokom igre (opet, u ovom periodu ona se sigurno nije nazivala fudbal) u Nortamberlendu. Prva zvanična fudbalska smrt zabeležena je 1321. godine.

A fudbal je davao i priliku za nasilje...

Studenti sa Kembridža su 1579. godine igrali protiv stanovnika Čestertona. Studenti su, je li, došli nenaoružani, ali su njihovi protivnici sakrili motke u obližnjoj crkvi. Njih su posle iskoristili da reše zavadu nastalu tokom meča. Da li su u tome i uspeli ne postoje podaci, ali se zato zna „da je polomljeno više od jedne glave".

Ovo je, bukvalno, dečja igra naspram onoga što se dogodilo krajem 16. veka na granici Škotske i Engleske. Izvesni gospodin Ridli je saznao da dvanaest Škota, koji su prethodno ubili neke njegove prijatelje, dolaze u Bjukasl u Kambriji kako bi igrali fudbal. Odlučio je da ih sačeka u zasedi, ali na njegovu nesreću prepredeni Škoti su to otkrili i, navodi se u jednoj korespondenciji iz tog doba, „prerezali su grkljan" nesrećnom gospodinu Ridliju.

Pogranični fudbal – čak i međunarodni, u neku ruku – umeo je da bude posebno žestok. Tu je meč pored Kilder zamka, u kome je igralo 20 igrača iz Lidisdejla sa škotske strane i 20 igrača odabranih iz raznih krajeva oko doline reke Tajn. Dva tima su imala po dve pobede u četiri meča, da bi u petom bolji bio engleski sastav.

No, igra je bilo do te mere nasilna da, kako se navodi, mnogi igrači nisu mogli da hodaju do kuća, dok su neki, koji su ubrzo i preminuli, kao početak svojih oboljenja označili upravo ovaj fudbalski duel.

U 17. veku, tokom engleskog građanskog rata između rojalista i parlamentarista, mečevi u Noriču, Vorviku i Glosteru (u kome su igrali „ulica protiv ulice" – zvuči poznato?) smatrani su, verovatno s pravom, paravanom za organizovanje sledbenika jedne od frakcija.

Uredbe o zabrani fudbala izdavane su zajedno uz zabrane borbi toljagama (popularni cudgel play) ili aktivnosti poznate kao cock throwing, čija svrha je bila gađati metalnim šipkama petla vezanog za stub dok ovaj ne umre.

Kada su u Jorku u šezdesetim godinama 17. veka fudbaleri oštetili lokalnu crkvu, vlasti su kaznile novčano 11 prestupnika. Međutim, to je toliko razgnevilo živalj da se do večeri ispred gradske kuće okupila rulja naoružana mačevima i musketama. Okupila, ali ne tu i stala, pošto se ubrzo probila unutra, rušeći sve pred sobom. Ovaj, verovatno prvi primer fudbalskog huliganizma, prestravio je vlasti.

Uporedo sa svim ovim, u Britaniji je u ovom periodu počeo period privatizovanja javnog zemljišta, znan kao land enclosures. Prostor koji je nekada bio dostupan svima odjednom je, fizički i alegorički, odvojen ogradama i živicama od običnog Džoa, Angusa, Džejkoba, Gereta...

Sve je bilo manje pogodnih lokacija za igranje fudbala u džordžijanskoj Engleskoj. Ubrzo je ostalo i sve manje ljudi koji bi i igrali fudbal, jer su početni efekti industrijalizacije naterali ruralno stanovništvo da migrira u narastajuće gradove. Fudbal se ne igra između pušećih dimnjaka, iza fabričkih platoa, na prenatrpanim dokovima...

A opet, opstao je. Toliko se duboko zario u kolektivnu svest ljudi da nije imao kud nego da ostane i opstane. To je ipak bila aktivnost o kojoj je pisao i sam Vilijam Šekspir. Oksfordski rečnik u periodu nakon 1424. godine počinje da spominje fudbal u njegovim raznim varijantama. Do 19. veka spominje ga oko 70 puta!

Kako je fudbal uopšte stigao u Britaniju? Istina je da niko ne zna. Neki smatraju da su ga doneli Rimljani, čiji vojnici su igrali harpastum. Legionari su imali aktivnost koja se zvala arenata pila, a čije ime je poticalo od činjenice da je igrana na terenu posutim peskom. Indikativno ili ne, do kraja 19. veka u delovima Velsa pesak je smatran najprikladnijom podlogom za igranje fudbala.

Opet, tu su oni koji tvrde da je došao zajedno sa Normanima 1066. godine. Uverljivo deluje stav onih koji ističu da je fudbal igra keltskog porekla, čije su kulturna autonomija i idiosinkratične unutrašnje hijerarhije omogućile jednoj ovakvoj aktivnosti da se razvije mimo mejnstrim normi srednjeg veka. Mnogo manje uverljivo deluje verovanje da su Britanci pri konzulatu u Livornu u 18. veku učestvovali u italijanskom kalču i onda igru, odnosno njenu interpretaciju, doneli kući.

U Česteru i Kingstonu na Temzi postoji verovanje da je fudbal počeo da se igra upravo tamo po prvi put, i to glavom poraženog vikinškog vojskovođe koja je šutirana u delirijumskom slavlju. Lokalna legenda u Derbiju kaže da je prvi fudbalski meč odigran u trećem veku (217. godine), u sklopu proslave trijumfa jedva naoružanih Brita sa Rimljanima.

Antropolozi smatraju da je fudbalska geneologija agrikulturna. Često je kod paganskih naroda sferični objekat predstavljao sunce. Lopta je, tako, bila metonim donosioca i održavatelja života, a njena kontrola i šutiranje po polju bi obezbedilo bogatu letinu. Ova hipoteza potkrepljena je činjenicom da je francuski la soule reč sa istim korenom kao i latinski sol, odnosno Sunce.

Druga teorija kaže da je lopta predstavljala glavu žrtvovane životinje. Cilj je bio da tim obezbedi posed nad loptom i odnese je na svoju zemlju, sve zarad uspeha žetve. Kao potkrepljenje ove teze služi jedna forma fudbala u Škotskoj, gde je cilj bio ubaciti loptu u rupu u zemlji.

Najverovatnije, ipak, jeste da je nakon obilnog mesnatog obroka naprosto nekome pala na pamet namena za bešiku upravo varene životinje. A onda je zabava počela...

Fudbal je ime koje, zapravo, najmanje ima veze sa time što se lopta pokretala nogom. Smatra se da se ime odnosilo na činjenicu da se igra on foot (peške, što će reći), umesto na leđima konja. Međutim, gotovo izvesno jeste da je ime poteklo od vrste lopte kojom se igra igrala. To potvrđuje sintaksička struktura nekih od zabrana fudbala, u kojima se ne odobrava „playing with ffotebale" umesto naprosto „playing ffotebale".

Lopta o kojoj je reč jeste naduvana svinjska ili bešika bika (u Velsu su lopte pravili i od vune ili uvezane užadi), tek ponekad oblepljena kožom. Ovakvu loptu mnogo je prijatnije bilo šutirati nego bacati ili nositi rukama.

Fudbal je pripadao porodici narodnih igara, prenošenih usmeno kao kakva guslarska predanja, koje su imale i drugačija imena, ali je forma i suština bila identična. Lopta se šutirala, ali i nosila rukama barem podjednako.

Osim onoga što je nazivano fudbalom, postojalo je još bar pola tuceta igara iz istog vedra, igara identične forme samo drugačije nazivane, koje su igrane širom Britanije...

broj komentara 3 pošalji komentar
(četvrtak, 25. maj 2017, 18:15) - anonymous [neregistrovani]

Bitnici

Žalosno je što je naš jezik upravo nama samima postao nepoznat! Prebogat je, ali ga mi sve manje znamo. Možda nam i nije potrebno u svakodnevnici, ali bar poštujte one koji ga istražuju i koriste.

(utorak, 23. maj 2017, 20:26) - anonymous sasa [neregistrovani]

bitnici

Bože pomozi nam! Još malo pa nećemo ni pričati srpskim jezikom. Šta znači reč bitnici. Toliko već koristimo hrvatskih reči koje lagano, neprimetno ulaze u naš rečnik, tako da će posle biti da je naš srpski jezik nastao od hrvatskog. Kao reč spoznaja (saznanje -nekada) a takvi reči koliko hoćete.

(utorak, 23. maj 2017, 00:02) - anonymous [neregistrovani]

Фудбал је почео као супкултура

"супкултура" - једначење по звучности , правило које се злоупотребљава последњих година, нарочито!?

До пре пар година била је суБкултура, као и поДфорум....па је екипа са италијаностом Клајном злоупотребила правописна правила и добисмо: суПкултура , поТфорум,...

Шта је следеће!?: социолошкиња,...