Председник УО РТС: Оксиморон професорке Миливојевић

Одговор на текст Сњежане Миливојевић "Како се бира генерални директор РТС-а" објављен у дневном листу "Данас", 31. 5. 2020.

Пажљиво и више пута сам прочитао текст Сњежане Миливојевић не могавши да верујем да је текст потписала професорка Београдског универзитета.

Као председник Управног одбора већ сам навикао, па и огуглао на свакојаке примедебе које се упућују УО, а којих сигурно не би ни било да су се аутори потрудили да макар погледају Закон о јавним медијским сервисима у коме је прецизно наведено шта спада у делокруг рада УО.

На такве, углавном малициозне примедбе, углавном се не осврћем, па се не бих осврнуо ни на овај текст да се ауторка није потписала као професорка Универзитета у Београду заборавивши притом да афилијација и ауторитет БУ обавезују, или ја бар тако мислим, да се у јавност излази са тачним и провереним информацијама и јасним и недвосмисленим тврдњама. Методолошка строгост није неопходна, али се методичност у излагању и аргументисању подразмева чак и када се пише за новине.

Уместо тога, Сњежана Миливојевић користи ауторитет БУ и звање које је тамо стекла да подупре климаве инсинуације на рачун УО РТС које се, у најкраћем, своде на то да током поступка за именовање генералног директора УО крши процедуру и крије јавно доступне податке.

Ствар је, срећом, веома једноставна мада својим противречним тврдњама "професорка" покушава да замути воду.

Закон о ЈМС (чл. 26) недвосмислено дефинише да мандат генералног директора престаје "протоком времена на које је именован" и тада УО "без одлагања именује вршиоца дужности и покреће поступак за именовање новог генералног директора". Уредба о ванредном стању не одлаже примену ове законске одредбе, те је у том смислу одлука о покретању поступка за избор новог и именовање в. д. директора донета у складу са Законом и тачно на време.

Поступак за избор генералног директора дефинисан је правилником који доноси УО, а одредбе правилника никада нису прекршене. У правилнику не пише, као што нетачно наводи професорка Миливојевић, да се одлука о расписивању конкурса доноси три месеца пре истека мандата. Та одредба је на сугестију правника брисана, јер да је закон имао у виду такав рок он би био експлицитно наведен, као што је, на пример, у истом закону (чл. 17, став 3) наведен рок који се тиче избора чланова УО.

Професорка све то не мора да зна, али када не зна могла би да пита онога ко зна.

Колегиницу Миливојевић мучи и то што је од тренутка доношења одлуке до дана објављивања конкурса (29. маја) које је, nota bene, претходило њеном тексту (31. маја) прошло "прилично дуго време". Професорка не каже шта би било право време, нити на основу чега се оно утврђује, али подозрева да нешто с временом не ваља.

Истина је, међутим, да временски рок нигде није нормиран, па у том смислу није могла бити прекршена процедура. Разумно време је оно које има у виду дате околности. У том смислу стручне службе нису направиле никакав прекшај процедуре.

Другим речима, имајући у виду дате околности, на које се делом указује и у спорном тексту, датум објављивања конкурса је дошао у прави час. Сасвим је друга ствар, што у покушају да буде духовита, професорка показује незнање и када је реч о административним стварима. С тим у вези, када већ доцира како би РТС требало да се понаша у дигитално доба, могла би бар да научи да претражује веб па би лако нашла конкурс.

На увијен и префриган начин професорка спочитава УО и да таји ствари које би морале да буду јавно доступне. У најмању руку необично је да професорка БУ не зна шта значи јавна доступност информација. Да ли је ико икада затражио било какву информацију од УО РТС а да му је та информација била ускраћена?

Но, ако професорка мисли да би УО требало да објављује транскрипте са својих седница да би њена лавовска глад за информацијама била утољена, то је сасвим друга ствар која нема везе са информацијама од јавног значаја.

На крају своје неосноване и на противречним исказима засноване пашквиле професорка открива и наводне мотиве свог текста.

Нажалост, осим што смо сазнали да чита Гардијан, што је за сваку похвалу, ништа друго из тог образложења није јасно. Да ли се пледира да би, попут Би-Би-Сија и РТС требало да размотри могућност да због коронавируса продужи рок за избор директора или је нешто друго по среди тешко је разазнати.

Много је очигледније да професорка има проблем са Законом о ЈМС јер неумесно тврди да је "посао директора јавног сервиса најважнији медијски посао у свакој демократкској земљи" (sic!). Стварање јавног медијског сервиса управо је требало да ослободи уређивачку политику од утицаја послодавца и управљача.

Слобода и независност новинара и уредника су на првом месту, а посао директора је дефинисан чл. 23 Закона о ЈМС и углавном се односи на пословање, па је у том смислу потпуно погрешно појмовно повезивати медије и демократију преко те улоге. Сасвим је друго питање какво је фактичко стање и наслеђена пракса, односно да ли се неком свиђа интенција закона.

Демократија, када је о медијима реч, подразумева и захтева тачну и правовремену информацију. Судећи, на основу њеног текста, будући новинари од професорке могу да науче како новинарство може да служи стварању "афера", политикантству и етикетирању људи и институција, али не и како се долази до информација и како се у интересу објективног и непристрасног информисања оне презентују.

Пре него што "баце камен" на РТС, критичари медија у Србији можда би требало да се осврну и на то ко и чему подучава будуће новинаре.