Екипа РТС-а са Хеликоптерском јединицом МУП-а – без страха и препреке

Набујале реке, подивљала ватра, сметови, олује, хитан превоз болесних. За њих нема препрека. Гасе, спасавају, извлаче, одвозе, слећу где други не могу или не смеју да кроче. Ризикују своје, да би спасили туђе животе. Они никада не знају где ће их одвести радни дан. Екипа РТС-а летела је са њима.

Њихов радни дан је узбудљив и никада не знају шта их на послу чека.

"Наш радни дан је врло занимљив. Не знамо шта нас данас чека. Од превоза ВИП личности, до спасавања људи, превоза болесних, гашења пожара", каже Игор Јеначковић, механичар Хеликоптерске јединице МУП-а Србије.

Пилот Хеликоптерске јединице МУП-а Србије Јовица Михаиловић истиче да је најсвежији пример један сложен задатак, тј. трагање за старијим брачним паром у току набујале Студенице код манастира.

Задатак је гласио проверити објекат. Сумњало се да је старији брачни пар заробљен у својој кући коју је захватила набујала и подивљала река.

"Временски услови су били изузетно тешки. Видљивост је била не преко 800 метара. Некако смо дошли до краљевачке котлине онда смо наставили Ибарском клисуром и дошли до тамо где је било врло сложено, јер сте са свих страна оивичени планинским масивима и требало је ту спустити човека дизалицом са којим то често увежбавамо, али ово су ипак реалне околности где је ниво стреса и адреналина повећан, плус увек када је поплава је кишовито, магловито, смањена видљивост", објашњава Михаиловић.

Задатак је успешно обављен. Спасиоци су објекат проверили, али у њему нажалост није било брачног пара.

Поплаве 2014. биле су најблаже речено изазов за ову јединицу МУП-а. Свакодневно су дизалицом извлачили из најневероватнијих околности угрожене. Уигране екипе, које не дају да им емоције поремете концентрацију, јер и најмања одсутност може бити кобна. Не само за жртве, него и за посаду и за хеликоптер.

"Адреналин то увек постоји и то позитиван, али постоји и стрес. Искрено, видите људе који су у паници, не можете да останете равнодушни никако", наводи Јеначковић.

"Помоћи некоме – за то се живи" 

Пилот Михаиловић каже да је помоћи неком диван осећај и да се за то живи. "Предиван осећај. То вам је за шта живите, радите. Осећате се тако корисним, осећате дивну сврху постојања", додаје Михаиловић.

Објашњава да се у том моменту фокусира само на безбедно извршење лета.

"Има оператера и механичара који брину да је спасилац добро и да је повређени или особа за којом смо трагали добро и да су ушушкани и безбедни, а наше је да их доведемо здраве и праве на одредиште", наводи Михаиловић.

На питање коме је теже – ономе ко лети или ко виси, Јаначковић каже да је то исто и да свако има своју муку.

Михаиловић напомиње да је најтежи сегмент директно спасавање човека, јер су секунде у питању ако је ту и ако су дошли на право место и позицију и ако је комплетан тим урадио све како треба.

"Највећа је брига извући њега живог и здравог, све остало је мање битно. Притом пожари су напорни за нас јер је врућина, стално сте у диму, некад изгубите контакт са тлом јер не видите од тог дима. Али ми ту делујемо превентивно, спасавамо људима куће пре него дође ватра до њихових кућа, а овде је директно особа угрожена", додаје Михаиловић.

Тимски дух и поверење најважнији 

Када људски живот виси о овом концу, онда су тимски дух и поверење важни колико и храброст.

"Ми смо дуго година заједно, овде су то већ и кумови и пријатељи. Морамо да верујемо једни другима. Везани смо животом и послом један за другог. Поверење је број један у целој причи, од пилота који верује нама који радимо на тим дизалицама, прегледамо хеликоптер, до тога колико ми верујемо њима, јер је исто моја глава у њиховим рукама", истиче Јеначковић.

На питање о чему размишља пре него што заспи после напорног дана, пилот Михаиловић каже да се врзмају човеку по глави разне ствари, још увек је пун адреналина, набоја.

"Најчешће ми седнемо, извршимо рекапитулацију свега уз обавезну дозу хумора, забаве и растарећења. Тек након тога идемо кући када се растеретимо, јер има гомила ствари које се не виде у позадини, које ми морамо да одрадимо, које механичари морају да одраде – да прегледају дизалице, хеликоптер да није било неких оштећења. Има то још два сата посла након целе мисије", наглашава Михаиловић.

"Једном пилот, увек пилот" 

На питање да ли може да замисли да ради нешто друго у животу, Михаиловић каже "једном пилот, увек пилот".

"Ово је покретна канцеларија, најлепше радно место на свету", поручује Михаиловић.

Та канцеларија у ваздуху је далеко ефикаснија од оне на коју су навикли. "Ербас Х145М", можда звучи рогобатно нама лаицима, али је за оне који раде у њему скоро па савршен. Ми смо се уверили, да је у њему пријатно, климатизовано и не толико труцкаво. Они кажу да им пружа далеко веће могућности да и по великом невремену дођу до угрожених. Истина је да су и на оним старим, успевали да спасавају људе из немогућих услова.