Читај ми!

Мировни споразум не брише непријатеља, али мора да прекине насиље – шта смо научили из "решених“ сукоба

Док букти рат између Азербејџана и Јерменије у региону Нагорно-Карабаха, важно је указати да некад наизглед непомирљиви ставови две стране могу да се приближе. То је потврдио сукоб у Северној Ирској, али и у Источном Тимору и Јужноафричкој Републици.

Северна Ирска – мир је могуће постићи и кад су ставови две стране непомирљиви

Иако се узроци северноирског сукоба могу пронаћи још у енглеској политици колонизације ирског острва из 17. и 18. века, савремена фаза, коју су Ирци кратко назвали "Невоље", трајала је од 1969. до 1998. године.

Сукоб се водио између републиканско-католичке мањине у Северној Ирској, која се залаже за уједињење са Ирском, и унионистичко-протестантске већине, која жели останак унутар Велике Британије.

У троуглу Лондона, Белфаста и Даблина, за скоро тридесет година, живот је изгубило око 4.000 људи и близу 50.000 је рањено.

Имајући у виду да Северна Ирска има мање од 2 милиона становника, овај сукоб се сматра најкрвавијим западноевропским грађанским ратом у другој половини 20. века.

Окончан је 1998. године потписивањем "Споразума на Велики петак".

"Овај споразум је показао да се за постизање мира не морају у потпуности помирити међусобно супротстављени циљеви сукобљених страна, већ је довољно успоставити политички оквир у коме би сукоб могао даље да се одвија на институционалан и ненасилан начин. Такав политички оквир је циљ сам по себи, јер сврха мировног споразума није у укидању сукоба, већ у укидању насиља", објаснио је за РТС Горан Тепшић, доцент на Факултету политичких наука.

Источни Тимор - примирје је тешко успоставити без УН

Источни Тимор, мала држава југоисточне Азије са око милион становника, још један је пример у студијама о решавању сукоба.

Индонезија је искористила политички вакуум који је настао повлачењем португалске империје 1974. године и анектирала источни део острва Тимор две године касније.

То је изазвало герилски отпор народа Источног Тимора који се завршио посредовањем УН 1999. године, на које су претходно пристале Индонезија и Португалија.

У сукобима између 1975. и 1999. године погинула је четвртина становиништва.

Горан Тепшић подсећа да су УН гарантовале право на самоопредељење, па су се грађани Источног Тимора на референдуму определили за независност која је формализована 2002. године.

"Овај сукоб је показао да се сукоби веома тешко могу решити без учешћа међународних организација и великих сила, као и да свако решење захтева њихове гаранције", навео је Тепшић.

Јужноафричка Република – полувековни апартхејд окончан мирним путем

Сукоб у Јужноафричкој Републици трајао је од краја четрдесетих до почетка деведестих година 20. века.

Борба коју је Афрички национални конгрес водио против африканерске власти, коју су чинили припадници искључиво беле расе и њихове политике апартхејда била је и насилна и ненасилна, а процењује се да је однела више од 20.000 живота, углавном припадника црне популације.

Иако су апартхејд УН прогласиле злочином против човечности, он је окончан мирним путем, а за тај чин су последњи бели председник Јужноафричке Републике Де Клерк и његов наследник Мандела 1993. године добили и Нобелову награду за мир.

"Оно што се може научити из овог примера је да су мировна решења могућа чак и у условима вишедеценијске расне сегрегације и тлачења једне стране. Но, таква решења обично захтевају дугу политичку борбу и промену међународних околности", навео је Горан Тепшић.

Мировно решење у Јужноафричкој Републици подраузумевало је и оснивање Комисије за истину и помирење, чији је задатак био да створи услове за транзицију од апартхејда ка демократији, дајући предност миру и истини у односу на правду.

Иако је Комисија имала јединствен приступ помирењу који је почивао на јавном признању злочина, праштању и амнестији злочинаца, њен успех је често оспораван, а замерано јој је што је занемарила колективне жртве и што је омогућила већини злочинаца да прођу некажњено.

Решење мора да задовољи минималне захтеве сукобљених страна и заустави насиље

Северна Ирска, Источни Тимор и Јужноафричка Република припадају различитим културама и континентима, али имају нешто заједничко: мировно решење у све три земље захтевало је успостављање новог политичког оквира који је компромисно задовољио минималне захтеве сукобљених страна и, што је још важније, зауставио је насиље.

Тепшић наводи да такав оквир може довести до помирења супротстављених ставова, али да до тога ретко када долази.

"Супротстављени ставови не морају представљати проблем. Они су често показатељ плуралности друштва, позитивна цивилизацијска тековина", закључује Тепшић.

Искуства ових земаља показала су и да је тешко доћи до мировних решења без учешћа спољашњих актера, великих сила и међународних организација.