Урадила сам баш оно што су нам рекли да не треба да радимо

Урадила сам данас оно што није требало и обећавам, и себи и свима, да више сигурно нећу док год траје ово зло.

После ужасно напорне и стресне седмице на послу, решила сам да урадим оно што обично радим у таквим ситуацијама.

Слободан дан, лепо време и, како се касније испоставило, погрешна процена да је тамо могућа нека врста самоизолације, одвели су ме на Авалу!

Како сам одмицала од града, остављајући иза себе редове испред продавница, људе с маскама и рукавицама, радовала сам се што ћу бар сат-два провести гледајући плаво небо, тек расцветале воћке и природу коју, као и обично, не интересују наше муке.

Погрешила сам, грдно сам погрешила!

На врху Авале, где обично има само неколико аутомобила, није било места за паркирање. Схватила сам да су и други размишљали као ја… погрешно!

Иако сам у тренутку, уз грижу савести, пожелела да се истог тренутка вратим, ипак сам одлучила да прошетам и, сад већ вођена новинарским инстинктом, видим каква је ситуација и како се људи понашају.

Један "круг" био је довољан да ме ухвати мука и неко сасвим јасно осећање колективне кривице! Нисам, додуше, видела никог старијег (можда само двоје, троје "сумњивих"), али све је врвело од деце, породица које се забављају уживајући у сунцу и топлом времену.

Видела сам много младих у мањим и већим групама (далеко већим од прописаних пет особа). Неки су правили роштиљ, неки пуштали музику из аутомобила, "заливајући" све то пивом.

Једина светла тачка у том "лудилу" било је то што готово нико није седео у два ресторана која су у то време још била отворена.

Поражена, осрамоћена и потпуно свесна и своје кривице "побегла" сам с Авале.

Нећу вас смарати и делити лекције! Нећу позивати да останете код куће јер знам да је до одговорних и паметних то већ стигло. Осталима не вреди ни причати.

Молим вас само да размислите о приоритетима у свом животу! Ово је прави тренутак за то.

А ја се још једном извињавам због погрешне процене!