Још више се бринем после укидања ванредног стања

Дани су све топлији. Замишљам себе са рукавицама и маском у тролејбусу, без климе, са људима око себе и већ ми није добро

Можда је сувише рано за некакво подвлачење црте, али... Јуче смо прославили славу. Без гостију. Тако смо изабрали. Што је сигурно, сигурно је.

Данас смо први пут без полицијског часа. Jа сам кућни тип, па сам изолацију добро подносила. Како ли је само било људима који су навикли да буду стално у некаквој акцији? Немам појма.

Додуше, дешавало се понекад и мени да имам толику жељу да идем у шетњу и то баш у време када не смем. Али ме брзо прође. У нормалним околностима моји су ме често "запаљеним крпама" терали да негде изађем увече.

Кад пандемију упоредим са бомбардовањем, чини ми се да је ми је оно за нијансу "лакше" пало. Без панике, чим сам се удала усред бомбардовања. Било је као у филму.

Онда су погодили телевизију. У секунди се вратило све оно што је било потиснуто. Ненормална туга, страх и очај. Сада кад сам ово написала, ипак видим да је неупоредиво.

Не волим флоскулу "невидљиви непријатељ", јер су је много рабили. Корона је за мене мерна јединица за страх и беспомоћност. Страх од тога да вам се не разболе укућани. Страх од болести, јер сте у ризичној категорији. Не, немам 65 +.

Страх да вас нешто не заболи, а не можете код доктора, зубара... Много је ту различитих страхова.

Када су први пут објавили слике Сајма, пола ноћи нисам спавала. Од страха. А онда сам себи укинула читање и гледање вести о корони и мислим да је то била добра одлука. Тај осећај да на нешто не можете да утичете и да су вам руке везане, ужасан је. А када сам беспомоћна, обично плачем. И тај микс туге и страха. Туга што људи умиру.

Од страха до адаптације, чини ми се није пуно прошло. А онда маске, дистанца. Чували смо се.  Били одговорни према себи и другима. Намерно говорим у прошлом времену, јер је већ јуче било другачије. А можда сам само била у погрешном окружењу. Надам се да је то.

Сва срећа, па ми је фризерка прекратила косу, пре свега овога. А и да није, не бих одмах брже - боље, појурила код ње.

Нисам ни одмах отрчала у кафић. А није да не волим кафу. Обожавам је. Нећу ни сутра у тржни центар... Могу и даље без свега тога.

Само оно што се мора.

Ускоро ћу на посао, превозом. Да сам бар мало ближа граду, па да идем пешке.

Дани су све топлији. Замишљам себе са рукавицама и маском у тролејбусу, без климе, са људима око себе и већ ми није добро. Узгред, да се ја питам, радила бих од куће заувек. Али се не питам.

И на почетку сам заиста мислила да је корона "лек" за све наше "болести". Да ћемо бити бољи после ње. Сада сам сигурна да ћемо бити исти, ако не и гори. Част изузецима.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(недеља, 10. мај 2020, 17:42) - anonymous [нерегистровани]

Svaka cast?

Mnoge pouke se iz ovog teksta mogu izvuci. Ali, da, ljudskosti ima sve manje. Ni pre je nije bilo... Svaka cast izuzecima...

(недеља, 10. мај 2020, 12:14) - anonymous [нерегистровани]

..

Shvatio sam da posle korone moramo da budemo uplašeni i depresivni i da nema svetle budućnosti. Da nam se vlasti ne brinu.

(недеља, 10. мај 2020, 10:50) - Milo [нерегистровани]

Tačno tako...

Biće sve gore i gore , dok nepukne film . Onda počinje nešto novo .

(петак, 08. мај 2020, 10:30) - M [нерегистровани]

+

"Узгред, да се ја питам, радила бих од куће заувек. " S ovim se sasvim slažem. :) A zaključak? Pa, da. Da bi se nešto ozbiljnije promenilo, morao bi da se ovakav talas zaraze ponovi još dva puta, recimo. Možda bi onda u svetu stvari počele zaista da se menjaju. A da li neko postaje bolji ili gori, to se, po meni, može gledati samo pojedinačno za svaku osobu. Lep članak...