Ванредно стање провела сам у свемирском броду

Овог пролећа сви се боримо против неке невидљиве силе која нас једнако рангира, без обзира на пол, нацију, веру, део света у ком живимо. А живимо баш као што смо замишљали као деца гледајући "Ратове звезда", изоловани од остатка света. Додуше, у мало измењеном облику.

Пандемијски начин живота - а испоставило се и карантински - учинио је да неке дотадашње потребе нестану, а нове настану. Тако сам, на пример, пре пандемије вируса корона, размишљала како су ми нова ташна и пролећне ципеле прекопотребни (забога, а којој жени нису!) да је то већ постала опсесија. Међутим, када је почело ванредно стање, а са њим и рад (к)од куће, таква размишљања изгубила су смисао.

Тада сам се, желећи да будем негде другде, сетила како смо, као деца, гледајући Ратове звезда, замишљали живот на некој другој планети.

Маштали смо да живимо са тим фантастичним бићима таквим необичним животом, да се боримо против зла и, наравно, увек победимо, а главно питање било је: „Ко ти је омиљени - Арту Диту или Ситрипио?"

У тa маштања укључен је био и живот у свемирском броду, без излажења на било коју планету.

Није случајно што сам се баш ових дана сетила тог серијала из свима омиљеног периода живота. Звезданих ратова сам се, после дужег времена, сетила ове зиме када се, због загађеног ваздуха, није препоручивао излазак на улицу и дужи боравак на отвореном простору.

А овог пролећа сви се боримо против неке невидљиве силе која нас једнако рангира, без обзира на пол, нацију, веру, део света у ком живимо. А живимо баш као што смо замишљали као деца, изоловани од остатка света. Додуше, у мало измењеном облику.

Многи су се уплашили речи карантин, али замислите како је женама на породиљском одсуству - то јесте својеврсна врста карантина. Истина, разлика се огледа у разлогу боравка код куће, што нас у овдашњим околностима и чини власницима другачијег расположења.

Присећам се почетка ванредног стања. После петнаест дана изолације, први пут сам изашла из куће у продавницу. Покушавам да купим све што ми је потребно за наредних петнаест дана јер ми се заиста не излази из куће - температура коју сам имала седам дана довољно ме је продрмала и освестила да треба да чувам људе око себе. Данас ће деца коначно моћи да поједу по (целу) поморанџу.

Штеди се, не може се сваки дан у куповину, па мора да се калкулише да се број воћки подели на број дана и укућана да би сви добили неопходне витамине. Ух, математика ми није баш јача страна, али ето прилике да се научи.

Кад се вратих из куповине, следи спремање ручка, а онда се бацам на оно што је постало „популарно" у време пандемије - рад од куће. Посао ми је такав да немам радно време (на срећу или нажалост), па то стиже на ред негде око пет по подне, до вечере. А онда се наставља после вечере, кад сви оду на спавање, до ситних сати.

А кад ћу прочитати оне књиге које нисам прочитала а које сви препоручују? Када ћу се бавити хобијем за који сам дуго планирала време? Досада?! Шта је то? Па ја не знам шта ћу пре. Имам више посла него у редовним околностима.

У некој паузи зовем другарицу да разговором мало охладим главу - ради од куће, дете две године, супруг на послу до поподне. „Како успеваш да радиш поред детета?", питам је. „Па, радимо заједно", каже он кроз осмех. Данас ми је два пута искључила компјутер. Срећом па сам снимила претходно што сам радила."

Ух, па ја још и добро пролазим. Мени не искључују компјутер, али с времена на време морам да се укључим у онлајн наставу, да објасним нејасан задатак, проверим да ли су урађени задаци тачни, па и пустим цртани филм на компјутеру, „ипак и мама мора да се одмори од посла".

Сада када је проглашен престанак ванредног стања чини се да смо мало опуштенији. Али само мало. Мере предострожности - ношење маске и рукавица, избегавање загрљаја и руковања, као и држање дистанце (али само оне физичке) од два метра - и даље су препорука епидемиолога и сви смо, надам се, свесни да треба то поштовати. Ко год може, и даље ће радити (к)од куће.

Добро, не очајавајте ви родитељи са малом децом, има то још неких предности - обављаш посао а не мораш да виђаш шефа сваки дан. Па куд ћеш боље ситуације.

Једино ме брину сад оне ципеле и ташна. У ствари, када све ово прође, ципеле ми ни неће требати. Одох да погледам какве сандале ће бити модерне овог лета.

До тада ћу код куће шетати оне са прошлогодишње септембарске распродаје које још нису виделе сунца.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(уторак, 12. мај 2020, 10:04) - глас разума [нерегистровани]

Септембарске сандале долазе у Мају до пуног изражаја

Главу горе, све у свету се мења и ништа више неће бити исто, али живети се и даље мора, овако или онако. Блажени су они који у овим оваквим временима спознају суштину ствари, а то је, да је живот леп и да срећу чине мале ствари... Почни од тих септембарских сандала са распродаје. Када их прошеташ кроз најлепши месец у години, Мај, буди сигурна да ће имати своју посебну драж и да ће бити примећене. Са тим лепим осећајем крени у почетак летњег периода и остатка године. Не оптерећуј се стварима које не можеш променити, али зато уживај у свим тим малим и стним радостима које доноси сваки дан слободе... јер нажалост не знамо колико дуго ће нам та слобода бити сачувана... живи свој живот тако да будеш задовољна, ако ни због чег другог, оно макар због тих симпатичних сандала. Поздрав из сунчаног Чачка.

(понедељак, 11. мај 2020, 14:41) - anonymous [нерегистровани]

Zaboravi !

Koje probleme ti imas !
zaboravi ! Nista nece biti kao sto je bilo. Mislim da ces i ti dobiti mnogo novih problema. A svet izmedju jedne i dve milijarde nezaposlenih