Да ли је уметницима место на улици и пијаци

Слушам и читам ових дана притужбе бројних уметничких професија о томе колико је уметност угрожена у доба пандемије, како се преселила на интернет, како је обезглављена, занемарена и непомогнута. Ако бих се сложио да је све то тачно, ипак не бих могао да не приметим клицу нечега што је веома опасно, а то је схватање уметности као шведског стола, уз повике уметника. "Изволите доћи по нашу уметност. Адреса: задња уметничка пошта б. б."

То да уметници нису свакодневно утицајни у политици и јавном животу није ништа ново. Да ли је Данте Алигијери био човек од поверења у Фиренци, да ли је Софокле био један од "педесеторице" у Атини, да ли је Моцарт био поверљиви амбасадор својих господара, да ли је Бах био много више од музичара који треба да се стара и о оргуљама и о крову катедрале Свети Тома у Лајпцигу? Свакако, није.

Чак и када нису разбарушени, неуредних навика, кавгаџије и неспособни да схвате било шта осим свог дела (а није мали број таквих), уметници једноставно нису непосредно утицајни. Част изузецима као што су пијаниста Игнац Јан Падеревски, премијер Пољске, Вацлав Хавел, председник Чешке и Солон, атински вођа.

Утицај уметника на стварност је другачији. Уметник, по ономе што нас уче векови, најпре треба да буде савест свога доба, па ће онда, видело се то, далеко чешће моћи да поправља друштво у којем живи. Тако се догађало са Виктором Игоом почетком 19. века, тако се дешавало са Емилом Золом, током Драјфусове афере, крајем 19. века, тако се збивало са Томасом Маном током нацистичког периода.

Да ли данас имамо таквих уметника? Наступило је егоистично доба. Уметник је самостални занатлија, који с јавним моралом нема много заједничког, али чак и такав, он не иде "по парохији" и не нуди своја дела као занатлије из 17. и 18. века.

Уметници данас као да имају адресу: "Задња уметничка пошта б. б." и као да кажу: "Ми ни прстом нећемо мрднути, а ви, изволите доћи по нашу уметност".

То тако не би требало да буде. Нико, па ни писац ових редова, не залаже се за слободно тржиште уметничких дела где ће се она куповати и продавати као кукуруз или бакар на берзи. С друге стране, ако уметник не  "пусти своју уметност у народ" (Нушићев израз), он никако не може очекивати да ће народ похрлити до његове "задње поште".

Треба зато јасно рећи: иза свих позива да се помогне уметност и уметници крије се тежак и неизвестан живот уметника, али и артистичка лењост, безидејност, па и просечност.

Никад нисмо имали мање представа, чујем често ових дана, али не чујем да никад нисмо имали мање добрих представа. Број папирних издања књига ће се преполовити: да ли то значи да ће се преполовити и број издања добрих књига које остављају вишедеценијски траг у читалаштву?

Хајдемо да разјаснимо на овом месту и једну комунистичку заблуду. Све што је досад написано не значи да уметност треба да иде на пијац, па да тамо певачи певају своје арије, нити писце треба послати на новосадску бувљу пијацу  "Најлон" да тамо читају своје романе (иако је писац ових редова недавно одбио једну овакву понуду из Новог Сада не зато што му се учинила непривлачном, него зато што није имао времена).

Упркос томе, уметност мора да се обрати својој публици и да јој пође у сусрет. Уметник који нема своју публику, није уметник, ма колико мисли да је генијалан или несхваћен у свом времену.

Уметник, напослетку, ствара једино због своје публике, па чак и кад она у чину стварања није непосредно око њега (као на концерту или позоришту), он мора да је има у виду, јер представе о уметности уметника битно су различите од представа његове публике.

Сваки писац, рецимо, након двадесет година писања романа, без већих проблема може написати хиљаду страна, но да ли ће то бити занимљивих хиљаду страна и чак и да јесу, ко ће то читати?

Помогните зато уметност, јер без ње ћемо постати дивље друштво недостојно било каквог дивљења, али сузе уметника због тога бар једним делом, сигурно неће престати да буду "крокодилске".

број коментара 0 Пошаљи коментар