Весна Дамјанић: Мој дневник из колоне "Олује"

После 25 година, први пут имам снаге да прочитам свој дневник писан у августу 1995. и препознајем седамнаестогодишњу девојку која га је писала.

"Хоћу да знам куда води овај пут мене и живот мој, чији је почетак и чији је крај...", и тако, у себи у избегличкој колони која иде ка Србији понављам стихове Партибрејкерса, чију смо касету само четири дана раније у Книну, на легендарном зидићу, нон-стоп пуштали.

И пишем.

Имам седамнаест година. И овако видим свој свет тог августа 1995, дословце, без накнадних дотеривања и корекција, ни граматичких ни политичких.

"Чак 240.000 припадника српског народа путује у непознато. Том броју припадам и ја са својом породицом, знаним и незнаним пријатељима.

Данас је дан четврти – 7. 8. 1995. и налазим се негдје иза Бање Луке на путу за Србију или нешто већ тако слично јер се циљ још не зна, али овај народ пуно то и не брине; углавном, Републике Српске Крајине више нема, она не постоји, пале су под усташку власт све њезине општине у року од 24 сата, сем Источне Славоније, за чију се судбину још не зна.

Хрвати су заузели и Книн и Кистање (6. 8. 1995. у 8 АМ) и остале градове. Колоне цивила у аутима, тракторима, на моторима, бициклима и пјешке са нешто мало својих ствари креће се споро, али и безбједно бар за сада (конвој не дирају хрватски војници и артиљерија).

То се зове велики егзодус Срба тј. ја то схватам као велику трагедију и жалост. Све су то ужасни призори и сцене, народ бјежи и оставља све своје. Ни ја сама не знам одакле да почнем и шта да запишем...

Како сам ја све ово до сада поднијела, ни сама не знам описати, ваљда је добро. Уморна сам, исцрпљена, у неком ишчекивању, страху...

Не знам како су људи у свијету реаговали на све ово. Крајина је очито 'пала без метка' након пет година борбе, људи сматрају да је њихова тј. наша земља продана од 'наше' Србије и Милошевића, али то ништа не мијења ситуацију.

И о томе не могу пуно писати јер ни сама не знам шта је тачно, а шта не. Моје писање морам привести крају јер се крећемо даље. Желим само да пут добро прође."

И прошао је, али не лако. Након три дана, након гранатирања код Брчког, тешког преласка Дрине код Раче, стигли смо до Србије.

И након 25 година, тај пут још траје.

Моја најужа породица – родитељи и два брата – није се окупила на једном месту од 1997. године.

Тог 4. августа када је кренула "Олуја" имала сам, рекох, седамнаест година. Већ четири године сам била избјеглица, јер је моје село, Велика Глава поред Шибеника, било прва линија фронта, а моја кућа је остала на хрватској страни.

Живела сам у Кистањама, а као гимназијалка, редовно сам писала дневник.

Да постанем новинарка одлучила сам касније. Што није случајно, наравно.

У колони сам чак дала и наслов свом путу – "Велика сеоба Срба РС Крајине". Тек сада видим колико сам прецизно користила знакове интерпункције. И колико сам била тупа од шока, скоро без емоција.

А њих је увек много у ово време – када се сећамо "Олује".

"Олују" смо опростили, шта нам се догодило – нисмо заборавили.

Кућу смо обновили, нове домове саградили. Учимо нашу децу да је најважније бити Човек, а да снагу треба црпети из трагедија попут "Олује".

Узнемире нас политички покличи сваке године у ово доба јер, као и свако чудо, они трају три дана, а моји родитељи и хиљаде Срба који су се вратили на своја огњишта 365 дана граде суживот са комшијама Хрватима.

И добри су у томе. И једни и други.

Инцидената има и они само показују колико је важно да се истински разумемо и да заједно градимо будућност, поштујући жртве прошлости на обе стране.

И коначно, искрено ми је тешко да разумем зашто се "Олуја" слави. Тог дана је из својих домова званично протерано 220 хиљада Срба, а 1872 је убијено и нестало.

Међу њима и мој пријатељ Миленко. Имао је 18 година.

За мене је 4. август дан када застанем како бих се сетила свих жртава и одала има почаст.

Данас, четврт века касније, верујем да је више него икада време да се сложимо да су најважнији суживот и толеранција. И да на томе радимо сваки дан, својим личним примером.

Зато, сваки пут када посетим родитеље, мојој ћерки Искри кажем да су се њезини баба и дид вратили ту, у своју кућу у Далмацији, јер ту и припадају.

Јер је то оно наше чему ћу се и ја увек враћати и делити живот са комшијама, рођацима и пријатељима. Без обзира на националност.

На крају , али и на почетку, важно је бити и остати Човјек. То ме је научио мој ћаћа.

А Партибрејкерси у песми кажу "Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој".

Слобода је у нама. Ми смо слобода.

(Весна Дамјанић је новинарка РТС-а)

број коментара 25 Пошаљи коментар
(среда, 05. авг 2020, 12:09) - Duka [нерегистровани]

Oluja

Vesna, bravo za tekst!
Nisam od onih koji su osetili direktno na svojoj koži progon, oduzimanje svega što si stvorio svojim rukama, oduzimanje svakog sekunda života provedenog na svojoj zemlji, među svojim prijateljima i svime što se može nazvati svojim, ali osećam najiskrenije svaku bol i svaki dan sećanja na Oluju u meni budi veliku tugu kao čoveku!
Ali sve što se desilo i što se nadam nikada nikom neće desiti, meni je donelo najveću radost jer je jedan, tada dečak, iz te tužne kolone učinio moj život još vrednijim življenja!
Zbog svih koji su na svojoj koži osetili sve i nas koji smo kroz njih preživeli i preživljanvamo i nakon 25 godina iznova sve, trebamo oprostiti, ali nikada zaboraviti!
Svim žrtvama neka je večna slava!

(среда, 05. авг 2020, 06:13) - anonymous [нерегистровани]

Ватерполиста у мору

Дневник, нешто своје, интимно, за себе. Зашто латиницом.
Помирење и суживот? Сетите се кад су нападнути ватерполисти у Сплиту, како се бранио онај што је морао да скочи и море. Тако што је викао нисам Србин, нисам Србин.
То сви треба да знају као први оријентир.

(среда, 05. авг 2020, 01:44) - Мирјана [нерегистровани]

Проклета " Олуја "

Прошли сте сви крај моје куће у Бос.Петровцу.
Болни призори на нашој петровачкој цести.
Тада сам имала 12 год.
Нисам могла схватити ту страхоту тадашњу.
Моја мама је свратила кући једну мајку и 2 дјеце код нас на цијели дан , да се окупају , ручају , понудила им да остану код нас , али је она одбила , рекавши да иду даље , и да молимо Бога да и ми не бјежимо и то ускоро.
Тако је и било .
Следећег дана опаки гром и та " Олуја " авиони надлећу више наше куће и чује се тутњава мало даље од наше куће у правцу ка општини Кључ.
Касније смо сазнали шта се десило и дуго смо се лоше осјећали .
И дан данас молимо Бога да је та мајка жива и здрава са својом породицом у Србији негде .
Јако би вољели да се поново сретнемо.
Моја мама се исто зове Весна.
Весна Дамјанић је предивна и предобра водитељка.
Пуно поздрава из Бања Луке ! ❤

(уторак, 04. авг 2020, 16:29) - Ацко [нерегистровани]

То смо ми

Да ли можете да замислите једног јединог изгнаника друге стране (хрватске), који би могао да напише овако неутралан ("загледан у будућност", све зарад "помирења", даљег "суживота"...) интиман текст о својој голготи?
Истина је да не постоји ниједна таква особа, док је међу Србима избеглицама из Хрватске веома велики број оних који говоре о свом изгону без имало страсти и мржње. Лично сам, и то пре више од 20 година, разговарао са неколико Срба из различитих делова Хрватске који су прогнани из својих кућа на различите начине. Ниједан од њих није говорио са мржњом о Хрватима. И многи ће рећи како тако и треба (ако ти ударе шамар по једном образу, окрени им идруги), све због будућности, суживота ... Али истина је да је то губитничка логика која сигурно води ка нестајању. Време је показало да заборав и опрост злочина, не само да страну (Хрвате) која је несумњиво починила најсташније злочине у НДХ, већ их је деведесетих подстакла (чак разјарила) на завршно решавање српског питања (Срби као реметилачки фактор у лепој њиховој), што је резултирало етничким чишћењем које чак ни усташе нису успеле (стигле) да спроведу.
И ко ће опстати, глупи, наивни и толерантни Срби или домољубни, твртокорни (забранили ћирилицу у Вуковару) Хрвати.
Истина је да ће Хрвати опстати, а Срби (чак и у Србији) нестати. Да ли ће неки истинољубиви историчар у далекој будућности поштено закључити да се није се исплатила доброта, простодушност и олако давање опроста злочинцима од стране једног народа (Срба), а исплатило се не само чињење страшних злочина, већ и њихово понављање и слављење. 

(уторак, 04. авг 2020, 15:38) - Nedim [нерегистровани]

komentar

Bio sam 1 godinu vojnik u Kninu lepo je mesto i okruženje a narod je voleo vojsku jer gradili smo put kroz planinu Dinaru odem po vodu kod ljudi a oni mi daju 1l rakije,1lcrvenog vina i pola rebra slanine!To je za tvoje drugove.Razmišljajući posle o svemu što se tamo dogodilo mislim da Republika Srpska Krajina ne bi mogla da se održi jer bi mnogo dobrih i poštenih mladih Srba ginulo.Hrvati bi stalno napadali ne mireći se sa takvom politikoma posle su dobili recept od Amerikanaca.Mislim da sam u pravu možda neko drugačije misli.

(уторак, 04. авг 2020, 14:00) - anonymous [нерегистровани]

zašto oprostiti

Da im oprostim što su mi uzeli moje?Nikada!

(уторак, 04. авг 2020, 13:56) - Srdjan [нерегистровани]

Bravo Vesna

Sve tačno i sažeto, nepristrasno. Pogodila si samu srž i ono sto te ćaća učio a i ti svoju Iskru.
Svaka ti čast, poštovanje!

(уторак, 04. авг 2020, 13:17) - anonymous [нерегистровани]

Razgovor

Predlazem da organizujete razgovor na RTS-u na kome ce biti ljudi sa obe strane Da se malo cuje i onome zasto je formirana Republika Srpska Krajina (ili kako se zvala) u okviru Hrvatske Sta je sve ovde pripremano Milosevicu (mislim na onu sablju sa brilijantima) Probajmo biti malo realni A narod ko je sta pitao jadni narod gledao sam ih danima gde prolaze autoputom.

(уторак, 04. авг 2020, 13:05) - Milan [нерегистровани]

milan.taborin

Taj istorijsko Hrvatsko-Srpski sukob nije prestao i nikada neće prestati. Zašto? Jednostavno zato što je osnovni cilj i smisao života hrvatskog postojanja mržnja prema Srbima. Svake godine mi Srbi počnemo voditi široke debate, diskusije i analize u vezi hrvatskih zločina počinjenih nad Srbima u oluji, u I.s.r, II.s.r i devedestih godina. Sada je aktuelan Milošević, poslanik u hrvatskom saboru koji ide na proslavu u Knin i ta njihova objašnjenja. To je najveći šamar i sramota jednog Srbina da ide da se klanja kobajagi da se pomire Srbi i Hrvati. Nikada oni neće promeniti svoj odnos do Srba. Mi Srbi nikako da shvatimo s kim imamo posla i da potpuno promenimo politiku do njih, mi se stalno klanjamo, popuštamo i izvinjavamo im se. Njih je podržala EU, NATO, bombardovali su Srbe u Srpskoj republici i Krajini. I ne razumem zašto bivšeg Predsednika Miloševića, generale i Generalštab stalno branimo-oni su izdali i prodali Srbe...Dobrim delom smo sami krivi što nismo štitili Krajinu i što smo KiM napustili, po svaku cenu smo morali to odbraniti i to samo vojnički i ratom, sve ostalo je priča i limunada. 

(уторак, 04. авг 2020, 12:57) - anonymous [нерегистровани]

Дневник из колоне Олује

Надам се да се више никада неће догодити оваква трагедија, никоме, а камоли мом српском народу. Олуја је била резултат готово два века (споља подстакнуте) континуиране мржње једне верске групе према другој. Али и плод неразумевања и небриге матице српског народа (државе Србије) да негде тамо, одмах преко Дунава и Саве живи 600.000 Срба, оних Срба који су изнедрили Теслу, Миланковића и многе друге истакнуте људе који су задужили српство. Никада ми није било јасно и вероватно никада нећу сазнати какву је то рачуницу имао тадашњи режим у Београду када је дозволио да крајишке Србе пусти низ воду, после свега што су преживели током другог светског рата. Бојим се да нам је Космет био Божја казна за то како смо се понели према Србима у Крајини и да овакве грешке више нећемо правити. Не можемо ми променити Хрватску ни њихову свест према нама, предуго траје тај анимозитет и мржња према Србима да би икада престала, али можемо и морамо да штитимо свој народ. Зашто не штитимо једни друге, питање је за нас, а не за Хрватску.